Glas naših predaka

Vulf Sorensen (misli se da je on Hajnrih Himler)

Predgovor (Dejvid Lejn)

Već nekoliko godina pišem o načinima koje su određeni svesni ili inicirani pojedinci iz prošlosti koristili da čuvaju staru mudrost u životu i da otkriju tirane, a da ne budu spaljeni na lomači, mučeni od strane Inkvizicije, primoravani da opovrgnu svoje reči i tako dalje.
Jedan od mnogih načina je bio maskiranje poruka u mitove, religije i narodne priče. Mudri su prvo gledali u brojeve zbog mudrosti predaka. Dok su ljudske reči podložne interpretaciji, promeni ili prevodu, odnos izmedju brojeva je uvek konstantan. Tako su najveće istine skrivene u brojevima, tako da možemo pročitati: „Ali Snežana, preko sedam planina sa sedam patuljaka je mnogo lepša od tebe“. Na taj način se poruke otkrivaju i tumače parabolama i alegorijama. Ovakvi načini se često nazivaju „Hermetički“ (skriveni) i mogu sakriti do sedam različitih poruka. Vulf Sorensen je dao majstorsko tumačenje bajke o Snežani i sedam patuljaka u „Glasu naših predaka“. Nadamo se da ćete uživati i da će poruka pomoći vama i drugima u potrazi za onim što je uništeno od strane crkvenih tirana i države tokom dve hiljade godina mračnog doba religioznog i svetovnog ugnjetavanja.

Glas naših predaka:

Okačili su na zid stotinu devedeset šest malih plaketa u ovalne, pozlaćene okvire. A to je još uvek mnogo manje nego što ih je tu bilo. Svi okviri u gornjim redovima pokazuju samo ime sa nekoliko datuma na belom papiru.
Ali u nižim redovima oni postaju živi. Portreti počinju od vremena Tridesetogodišnjeg rata. Oni su fine minijature, pažljivo naslikane zašiljenom četkicom na slonovači, koja je odavno požutela. Čovek ne može, a da ne pomisli na poteškoće, koje je umetnik imao, dok je slikao te stroge, ponosne crte svojom mekom četkicom od kunine dlake. Sve naborane kragne, čipka, pufnasti rukavi, nabrani ukrasi od čipke na košulji imaju neozbiljan efekat na ove portrete, koji datiraju sa početka osamnaestog veka. ”Dame?” ”Gospoda?” Zapravo ne! Uprkos baršunu i svili, među njima nema ni “dame” ni “gospodina”. Svi su oni žene i muškarci- i to govori mnogo više nego ”gospode” današnjice. Jer oni, tamo na zidu, živeći ponovo u svojim portretima- behu slobodni! To je ono na šta smo spali, da moramo da proterujemo naše pretke u slike ili životne statistike na zidu da bi im omogućili bledo prisustvo u našim nejasnim sećanjima.
Preci? Ljudi danas ne znaju čak ni datume rođenja i smrti svojih roditelja. Naravno, zabeleženi su negde. Pravo je čudo, ako neko zna čak i malo o svom dedi, a da ne pominjem o pradedi.
A kad se radi o pra-pra-pradedi, čovek uopšte ni ne misli o njemu, kao da nikad nije ni postojao. Ranije- mnogo ranije- stvari su bile drugačije. To je bilo pre nego što su reči postale obična roba za izmišljanje laži, kada je čovek još uvek živeo od svoje reči; tada nije bilo neophodno zapisivati i beležiti nečije pretke.
To je bilo vreme kada živ tok krvi sa sina na oca, sa oca na dedu i sa pra-dede na pra-pra-dedu još nije bio prekinut. Nije potonuo, kao što je danas, toliko ispod svih stranih vrednosti u umu i duši, da većina nas više ne može da čuje njegovo šuškanje, čak i u mrtvoj tišini.
Nekada je cela prošlost obitavala u srcima živih. I iz ove prošlosti su sadašnjost i budućnost izrasli, kao jake grane na zdravom drvetu. A danas? Oni se smeju na priče našeg Naroda. Čak ih i ne razumeju. Bez obzira na to, ono šta ostaje sa nama iz “Nekada davno” naših priča, služi kao podsetnik, kao prst koji nam pokazuje put u milenijum naše velike prošlosti.
Vi verujete da mi ne možemo da iskoristimo ono što je prošlo i nestalo? Glupost! Čovek u čijim grudima nije više budno ”Nekada davno” njegove rase- nema budućnost koja mu stvarno i pripada. Kako bi bila blagovremena pojava čoveka koji bi nas ponovo naučio značenju naših priča, i koji bi nam pokazao da naša borba za slobodu zemlje koja nas je rodila, bila takođe i borba naših predaka pre nekoliko stotina i hiljada godina.
Da li ste znali kada ste čitali o Snežani i o zloj Kraljici, koja je dolazila preko planina, da su te planine, koje je prelazila svaki put kada bi htela da ubije Snežanu, bili Alpi i da je Kraljica dolazila iz Rima, smrtnog neprijatelja svega nordijskog? Setite se Kraljičinog svakodnevnog raspitivanja: “Ogledalce, ogledalce moje, najlepši na svetu Ko je?” Kada mislite o ovom raspitivanju, pomislite na Rim, koji nije mogao da predahne sve dok sve nordijsko, svetlo i živahno nije istrebljeno i samo tmina ostala- tamna kao Zla Kraljica u bajci, tako da bi ona mogla da bude najlepša na svetu, posle uništenja svega belog.

To što nam je došlo sa juga nije tolerisalo savremenike. Sve je moralo da kleči pred tim i da mu ljubi stopala. Kada je Kraljica prešla Alpe po prvi put, obučena kao prodavac iz daleke zemlje i ponudila Snežani začarani korset- začaran, jer je bio stran. Onda je zategla uzice tako jako da se Snežana onesvestila i pala. Izaslanici Rima su vezali nordijski duh u zagušujuću stegu stranih koncepata i prevrtljivih reči. Ali Kraljičin razorni plan nije uspeo. Patuljci- dobri duhovi Naroda- su došli i oslobodili Snežanu. Frizijci su srušili rimske izaslanike koji su pokušali da slome snagu našeg naroda svojim doktrinama bede i služanstva. Skoro hiljadu godina su se nordijska plemena borila protiv otrova sa Sinaja, koji je postepeno iskvario njihovu krv.
A kada je Kraljica ponovo pitala ogledalo, dobila je odgovor: „...ali Snežana, koja se nalazi preko sedam planina sa sedam patuljaka je mnogo lepša od tebe.“ Vođena nepresušnom ljubomorom, Kraljica je prešla preko snežnih zidova Alpa sa novom obmanom. Ponudila je Snežani veličanstven blistav Češalj, koji je za Snežanu bio najegzotičnija stvar koju je do tada videla. „Sveto Rimsko Carstvo“ je preusmerilo nordijsku volju za akcijom od svog prirodnog toka; jedan za drugim, nordijski lideri su odlazili u Rim i to je za posledicu imalo prevrat i rimski zakon u našoj zemlji, koji je zarobio naš nordijski ponos. Počelo je sa Karlom, večno prokletim Frankom, ubicom Saksonaca. Od Alera do Verduna, krv naših najplemenitijih predaka je na njegovim rukama. Kao nagradu za svoja dela, dobio je od rimskih sveštenika titulu „Veliki“. Zauvek su tihe usne našeg Naroda, koji je proglasio ovog bednog Franka „Karlo ubica Saksonaca“.
Uprkos ovome, nordijski duh je ostao neslomljen; Zla kraljica i dalje nije bila najlepša na Zemlji. I tako je u treću posetu došla sa rumenom, ali otrovnom jabukom. Prvi zalogaj se zaglavio u Snežaninom grlu i ona se onesvestila kao da je mrtva. Ova jabuka simboliše odbacivanje naše sopstvene prirode, napuštanje plemenskih načina. „Kao da je mrtva“ kaže bajka, prepoznajući ogromnu snagu koja spava u našem narodu, prepoznajući da će jednog dana doći trenutak kada će snaga moćno zbaciti okove Sinaja. Da li je već došao taj dugo očekivani trenutak? „Snežana“ je samo jedna od nekoliko stotina starih nordijskih priča, koje nas podsećaju, sa toliko različitih slika, na teškoće, ugnjetavanje i duboku mudrost naših predaka.
I dok je Rim udarao svojim bičem preko naše zemlje, bez milosti uništavajući iskonske predstave naše sopstvene prirode, naši mudri preci su utkali u ove priče zaostavštinu našeg nasleđa, koristeći slikovite simbole i alegorije. Ali se uticaj Rima proširio na naše bajke i sage, falsifikujući ih, dajući im novi smisao i prednost rimskoj dominaciji.
Tako i naš narod nije više mogao da razume glas naših predaka. Skrenut na stranputicu za mnogo stoleća, postajao je sve više i više udaljeniji od naše sopstvene staze i potlačen od strane Rima, a samim tim i od Jude. Samo onaj koji nosi svoju sopstvenu dušu, koja živi i gori u njegovim nedrima, je individua- gospodar! A onaj koji napusti svoj rod je rob. Ključ slobode se nalazi u nama! Sada moramo ponovo slušati glas naših predaka i braniti našu suštinu od stranih uticaja. Moramo štititi ono što hoće da raste iz naših sopstvenih duša. Jači od svake vojske je čovek koji nosi snagu koja obitava u njemu!

Gledam unazad u redove mojih predaka. Poslednji članovi su tako daleko u prošlosti da su jedva ime i datum na papiru ostali. Ali njihovi glasovi su živi u mojoj krvi, zato što je njihova krv i moja krv. Razmišljam o tome kako su monasi koji su govorili francuski, došli iz Švajcarske da preobrate naše pretke Gote i Vandale. Čak i njihovi smrtni neprijatelji, Rimljani, su govorili: „Gde su Goti, tu vrlina vlada. A gde su Vandali, tu čak i Rimljani postaju čedni.“ I takvim ljudima je ponuđeno deset zapovesti sa Sinaja, kao zvezda vodilja u njihovom životu! Da li neko može da razume zašto su se ovi ljudi smejali kada su čuli te zapovesti, koje su zahtevale da ne učine dela koja inače nisu ni sanjali da bi mogli učiniti? Da li neko može da razume da su oni podigli svoje mačeve u srdžbi kada su im monasi rekli da su oni „rođeni u grehu“- ovi najbolji od Gota, čije ime znači „oni koji su dobri“?
Zar se ne može shvatiti neizreciv prezir kojim su se ovi ljudi odnosili prema onima koji su im obećali nagradu u raju zbog nečinjenja stvari, koje su prema njihovoj prirodi, bile ispod dostojanstva čak i životinja? Takvim ljudima su donete deset zapovesti; ljudima beskrajno nadmoćnijim u ljudskom dostojanstvu i moralu od monaha koji su ih doneli. Bezbroj generacija su živeli iznad moralnog platoa na kome su zapovesti sa Sinaja funkcionisale. Hiljadama godina pre vremena „Hrista“ koje su monasi tvrdili da zastupaju, naši preci su posejali seme kulture i civilizacije širom sveta na svojim plodnim putovanjima i lutanjima.

Kada gledam male portrete i vidim u njihovim krutim licima izraze mojih predaka, čini mi se kao da smo se spustili niz visoke, visoke merdevine- merdevine kojima se ponovo moramo popeti. Danas je malo verovatno da ćemo ikada moći da budemo kao što su oni bili. Oni su bili bližim odnosima sa Svemoćnim (Allfather) i nisu morali da zovu posrednike sa oreolom kada su hteli da pričaju sa njim. A čak i tada nisu znali da mole; bili su prejaki, previše ponosni i previše zdravi da bi molili.
Oni blagoslovi za koje moliš, nisu pravi blagoslovi! Oni nisu želeli poklone; ili su već imali sve što su želeli, ili, ako im je nešto nedostajalo, sami su ga nabavljali. Njihova vera je bila izreka kratka kao mig i bistra i duboka kao planinski potok: „Čini dobro i ne plaši se nikoga!“ A što se tiče njihove religije, nije bilo potrebe da je stavljaju u reči, što je i bilo karakteristično za ljude ionako štedljive na rečima. Nosili su svoju duhovu svest duboko u svojim dušama; služila im je kao igla kompasa, koja uvek vodi brod dobrim kursom. Zar to nije bila bolja religija od one koja mora biti napisana u debeloj knjizi, za slučaj da bude zaboravljena- i koja ne može biti potpuno shvaćena, dok sveštenik ne dođe i ne objasni šta je tu napisano? A čak i tada, čin vere se zahteva da bi se verovalo da je ova komplikovana interpretacija tačna.
U njihovo vreme je vera rasla iz krvi i bila je mudrost. Danas mora da se uči, jer je strana vera, nesposobna da pusti korene u našoj krvi. Ona je dogma i doktrina koju niko ne može da zna i koju većina nas tiho odbacuje, jer je suprotna prirodi i razumu. Recite mi- jesmo li postali bolji od kada smo primili ovu religiju? Velika nema tuga obitava u grudima većine nas, bezgraničan smisao beskućništva, zato što put naših predaka večno živi u našoj nordijskoj krvi kao san.
Mi hoćemo, ponovo, da budemo bez greha- kao što sto su to bili naši preci. Dosta nam je što smo do sada bili skromni, mali i slabi i sve drugo što zahteva Bog, koji prezire svoje sopstvene kreacije i koji gleda svet kao jazbinu iskvarenosti. Mi želimo da ponovo budemo ponosni, veliki i jaki i da radimo stvari za sebe! Kako su drugačija lica tamo na zidu od lica danas! Samo ako se pogleda izbliza, može se pronaći trag te bistrine u crtama današnje generacije.
Ono što je živelo i bilo dominantno u našim precima i što se ocrtavalo na njihovim licima je nestalo iz naše krvi u san. Zbog toga nas danas lica obmanjuju tako često. Mnogi čiji kosa i oči dolaze sa juga imaju najveći deo krvi čije je poreklo od nordijskih očeva. A mnogi koji izgledaju zaboravljeni u poslednjih dve hiljade godina nose svoju svetlu kosu i sive ili plave oči samo kao obmanjujuću masku, jer u njihovoj krvi nema tragova njihovih očeva iz Severne Zemlje (Northland). Prvi ima samo izgled stranca, ali je zadržao svoju nordijsku krv. Drugi je uzeo krv stranaca i zadržao nordijsko lice kao iluzornu masku. Šta je bolje? Danas se mora pogledati u oči neke osobe i videti da li su i dalje čvstre, svetleće i oštre. Duša se isijava kroz oči i ne obmanjuje. Bilo je mnogo pobunjenika među onima na zidu i ljudi koji su otišli kućama; mnogi su odbili da se sagnu pred moćnijima. Ovi ljudi nisu postali nepošteni. Draže im je bilo siromaštvo napolju, nego potlačenost kod kuće. Ali nisu ostali siromašni još dugo. Oni koji su otišli preko su pratili nesmiren potok svoje krvi, koji im nije davao odmora, dok nisu našli sebe; odbacivanje onoga što je bilo strano za njih i plovidba krvlju svojih očeva. Tako su svesno postali veza u lancu predaka, zatvarajući veliki srodnički krug. Kada se neko od njih vraćao kući ponovo- a svi su se vratili- vračao se kao smireni, kompletni ljudi. Teško je opisati ovaj kvalitet kompletnosti. Ako ostali brbljaju u zabuni, a takav čovek izgovori blago nekoliko reči, onda svi ostali razumeju i postaju tihi i pažljivi. A takav čovek ne postavlja pitanja; drugi njega pitaju! Pogledaj u njihove oči; kao što su ovladali životom, tako blisko stoje sa smrću. Za njih je smrt bila verni sadrug života. Te iste oči se pojavljuju među njima čak i u najskorijim generacijama. Evo ga jedan od njih; Erik je bilo njegovo ime i pao je kod Kemela. Čini se da je gvozdeni šlem na njegovoj glavi deo njega. Njegova usta su čvrsta, prava linija. Ali u njegovim dvadesetogodišnjim očima svetluca tihi smeh. A sa ovim smehom, stranim za njegova usta i migom, pozdravlja pesnicom o svoje grudi, diže ruku i povlači se korak unazad. Tako je dočekao smrt. Ja ne mogu da zamislim ovog Erika, kako je kleknuo na koleno i kako tužnim glasom moli nekog boga na oblacima za milost i pomoć. Ovako ga ja zamišljam: skače iz čučnja i sa užasujućim krikom juriša sa velikim mačem na neprijatelja- a onda u istom skoku biva oboren strelom i pada na zemlju sa poslednjom mišlju: “Dao sam sve od sebe za Nemačku!” Erik je ispio gorak vrč u jednom gutljaju sa ponosnim smehom bez ijedne grimase. I kucnuo je vrč noktom, da bi svi čuli da je prazan. On se nije molio: ”Oče, neka ovaj vrč prođe pored mene.” On ga je uzeo za sebe, jer je znao...sve što je neophodno je dobro! Ispod Erika je njegov moto, napisan njegovom čvrstom, čistom rukom: ”Neka čovek bude plemenit, dobroćudan, lojalan i dobar!” Zar to ne govori više nego onih deset zapovesti koje je Mojsije izdeklamovao izopačenoj rulji u pustinji, da bi je naterao da uhvati osnove ljudskosti? Zapovesti su odgovarale toj jevrejskoj rulji. Čak su ih i Egipćani proterali iz svojih zamalja. Čak i kao robovi, Jevreji su bili previše podmukli i zarazili su egipatski život. Jevreji- izabran božji narod! Smešno je da iko to shvata za ozbiljno. Zapovest unapred pretpostavlja greh. Iz same potrebe ovakvih zapovesti (koje zahtevaju ništa više od najobičnijeg ponašanja koje se zahteva da bi se neko nazvao “ljudsko biće”) se može prepoznati kojim stvorenjima su namenjene. Stvorenjima koja samo liče na ljudska bića. Ljudima Severa su ove zapovesti bile klevete, neoprostive uvrede za njihovu svetu krv. Tako se izdigao iz plamtećeg ogorčenja nordijske krvi Wittekind(1), koji se vraćao ponovo i ponovo da vodi svoje ljude u borbu protiv doktrina sa Sinaja. Jer su ova učenja smrtonosni otrov za našu krv. Vi pitate- kada se Wittekind više neće vratiti? Čućete: Wittekind će umreti samo sa poslednjim Severnjakom! [Wittekind je bio saksonski poglavar, koji je pružao otpor Karlu Velikom, Kralju Svetog Rimskog Carstva, koji je silom pokrštavao Germanske narode. Wittekind je bio simbol severnjačkog paganizma i otpora protiv dominacije.] Dokle god ijedan Arijevac živi, Wittekind je živ i svet nije bezbedan od njega! Sedamdeset miliona Arijevaca na ovoj veličanstvenoj zemlji su više nego dovoljni za bilo šta što dolazi sa Sinaja. Poslednji ostatak, koji je i dalje čist, biće staloženi kada se mačevi ponovo oglase na štitovima, a trube oglase poslednju, veliku bitku ovog bednog milenijuma. Za onoga koji još uvek spava, čija je krv mutna i kisela, za njega nema slave! On će biti pregažen bez razmišljanja od strane onog hrabrog, koji juriša u boj svakom ulicom Arijevskih zemalja. Prastari običaj u našem narodu je ostao živ do današnjeg dana u većini krajeva Severa. Nekada se činilo da će ova praksa, preneta nama od strane naših predaka, umreti. Ali on je oživljena- vreme je na našoj strani kada svi naši veliki i prelepi ljudi ponovo prepoznaju značaj ovog običaja. Naši preci su svakom detetu davali moćno ime, puno radosti i životne energije. Zapravo, oni su mu samo pozajmili njegovo ime i ono je postalo svetla nada za dete, daleko ispred njega na njegovom životnom putu. Dete je nosilo ovo ime u svojoj duši kao najdragocenije blago, jer je ono za njega bilo cilj, ali i odgovornost. Ovo ime je jačalo detinju dušu, dok se razvijao u svesnu, odraslu individuu. Kada je dete odraslo, stari srodnici su se okupljali za slavlje na kome su odlučivali da li će ili neće dato ime odgovarati razvijenom karakteru mladog čoveka. Ako su našli da su dete i ime u harmoniji, onda mu je ime davano za ceo život. U suprotnom, mladi čovek je birao ime koje je odgovaralo njegovoj prirodi. Tako su naši preci bili kao njihova imena, a njihova imena kao oni. I tako je njihovo ime bilo teško kao runa- izrezbaren mač, kao njihova reč i rukovanje, kao da i ne.
U hrišćansko vreme su naši preci primorani stranim zakonom da prihvate drugo ime; ono je bilo zapisivano u crkveni registar, prvenstveno zbog koristi za popis. Vlasti su bile dužne da zapišu pagansko ime čoveka pored njegovog beskarakternog hrišćanskog imena u registar, dok on ne postane obična lista fantoma. U ta vremena su najbolji i najponosniji ljudi bežali iz naše rase.
Prilazim redu slika i čitam imena. Najstarija su: Helge, Fromund, Meinrad, Markvard, Ran, Valtari, Eigel, Asmus, Bjoern. Jedinstvena imena, zar ne? To su imena rođena iz velikog jezika našeg naroda. U njima nema ništa strano, ni jednog lažnog zvuka. Ispravno zvone u uhu. Ova imena imaju ukus slanog mora, teške, plodne zemlje, vazduha i sunčevih zraka- i domovine. Da li to primećujete? Nekolicina će primetiti- ali to je suviše malo. Njihov sopstveni jezik im je postao stran i nema ništa da im kaže. Posle ovih prvih redova predaka, počinju imena njihovih sinova: Gotlib, Kristian, Firgot, Lebereht, Kristof (koja znače: Ljubitelj Boga, Obožavalac Hrista, Onaj koji se plaši boga, Onaj koji živi pravično, Nosilac Hrista) ... A još kasnije su došla imena: Paulus, Johanes, Petrus, Kristoforus, Korbinianus, Stefanus, Karolus. U to vreme, naši preci nisu imali druga imena. Da li osećate da je nešto slomljeno u ovim ljudima, kako su otuđeni od svoje sopstvene prirode? Da li osećate kako strmo merdevine propadaju? Sudbina je zaključana u promeni ovih imena. To nije sudbina individue ili klana, nego svih ljudi- našeg Naroda. Ali se onda nešto čudno dogodilo. Oni koji su nazvani Karolus i Paulus od strane svojih očeva, odjednom su počeli da se odnose prema ovim imenima kao da su dosadna, strana, neodgovarajuća i glupa. I sada dolazi generacija koja je otišla u Veliki Rat. Imena sa malim gvozdenim krstom iza datuma njihovog pada- samo dvadeset ili manje godina od njihovog rođenja, su: Jošen, Diter, Asmus, Ervin, Valter, Roland, Georg...Ovo su imena koja i danas imamo. A koja su imena najmlađih, onih koja nose imena u treći milenijum posle vremena nordijskog samoopraštanja? Gerhart, Hartmut, Ditrih, Ingo, Dagvin, Ginter, Helmut, Gernot, Dagmar, Ingeborg, Helga… Da li je Veliki Rat uradio ovo? Imena daju odgovor.
Malo ljudi nosi sveštenička obeležja. Ali nam je slikar dao trag. A bilo ko ko je sposoban da pronađe ovaj trag, može videti koliko malo ili koliko mnogo je jako srce čoveka potamnelo senkom crnog plašta koji on nosi. Sve su slike portreti, ali pored toga je na jednom od njih umetnik naslikao i ruku. To je jaka ruka, jedna od onih koje mogu krmaniti brodom kroz oluju. Crna knjiga u njegovoj ruci izgleda kao dečja igračka. Takva ruka ne blagosilja neprijatelja; ona ga mrvi. Njegovo ime je Frit. To je čudno ime za sveštenika. “Frit” znači “rušilac mira”. Drugi portret pokazuje čoveka sa sivom, razbarušenom kosom. Ima jastrebov nos i u njegovim očima se može opaziti beskonačna vizija. Da li je Ran zaista pognuo glavu zbog kajanja i poniznosti? Da li je stvarno prezirao svet i stavio svoje poverenje u ruke sile koja nije njegova? Ja znam zašto je sudbina naredila da ovi ljudi moraju da nose crne ogrtače; da nije bilo njih, danas bi bilo daleko manje nevernika na Severu; bez njih bi bilo mnogo više onih koji bi promenili svoju predstavu Boga za stranu i koji bi se umorili od svoje snage i sveta; i mnogo više bi ih bilo zavedeno stranom doktrinom i bili bi pretvoreni u robove, zaboravivši svoju sopstvenu krv.
Oni su pravi sveci, jer su očuvali svoju unutrašnjost zdravu, uprkos svešteničkim mantijama. Borili su se protiv neprijatelja njegovim oružjem. Ljudi su ih zvali ”JERETICI”. Malo ih je bilo ponosno ovom titulom, da su je ugradili u svoja imena, kao što neko može da zagrli dragocen dragulj. Jer jeretik je onaj koji ostane pravi istinski sebi i svom rodu, čija krv teče čista u njegovim venama. A ova čista krv gleda na svet ne sa osmehom mržnje sa Sinaja ili sa slabim kolenima Nazareta. Ona nosi božansko, čisto, jasno i prelepo u svojim crvenim tokovima, sve dok rasa traje.
Niko od ovih ljudi nije video Boga. Ne traži se ono što živi u nečijoj duši. Niko od ovih ljudi nije bio rascepljen sumnjom o božanskom. Samo onaj ko izda božansko u sebi i ponudi svoju dušu stranom bogu, zna za takvu sumnju. Sumnja je večna, tamo gde je ono strano večno, a samim tim i večno nepoznato.
Hrišćanin je večni sumnjičavac. Da li ijedan čovek koji nije lojalan sebi, može da bude lojalan? Da li ijedan čovek može da bude veliki, ako je proždran težnjom da se vrati u prašinu? Da li ijedan čovek može da bude jak, ako voli slabost? Da li ijedan čovek može da bude ponosan, ako luta sam u poniznosti? Da li ijedan čovek može da bude čist, ako za sebe smatra da je rođen u grehu? Da li ijedan čovek može da bude srećan u ovom svetu, ako prezire svet? I da li ijedan čovek može da bude Stvaralac u svojoj duši, ako prezire božansku Tvorevinu?

Kakvog čudnog boga vi Hrišćani imate. Stvorio vas je uspravne, a naređuje vam da puzite k njemu na kolenima! Mi jeretici ne molimo našeg Stvoritelja; to bi bila uvreda za božansko u našim dušama. Niti mu se žalimo. Ne objavljujemo naše neuspehe svetu, a kamoli Stvoritelju. Trudimo se da prevaziđemo naše greške i da se razvijamo. Naš put nije žaljenje, već bes- i prvo bes protiv nas samih. Niti se kajemo, mi jeretici, jer ne možemo da budemo kukavice; imamo hrabrosti da stojimo iza svojih dela. Zašto ste vi Hrišćani napravili od naziva ”jeretik” uvredu? Vi ne treba da nosite svoju beznačajnost ulicama, jer to dozvoljava ljudima da vide da je ljubav koja vam je naređena da pokazujete, vezana za mržnju, i da je oprost koji vaša religija zahteva od vas, opterećena vašom željom za osvetom. Samo ljubomorni idu pognuti i vređaju. Vidimo vašu zavist i sramota nas je od vas, jer je mnogo vas i dalje, koji ste braća naše krvi. Bilo je vreme kada je bila sramota biti Hrišćanin. Ali ste onda počeli da pokoravate mase i bili ste u mogućnosti da obrnete stvari i vrlinu pretvorite u sramotu. Onda ste nas označili kao ”čudne” i nazvali nas jereticima. Ostali smo ”čudni”, uprkos vašim uvredama. Mi nikada nećemo biti masa ili krdo. Da li znate da i među vama ima dosta onih koji su “čudni” kao i mi? Zašto ne bacite prosjačku odeću koja prekriva plemenite oznake vašeg čoveštva? Da li vas je sramota da budete ”čudni”? Uplašeni da budete prozvani ”jereticima”? Kada završite ukop svog boga na nebu- dođite kod nas; mi jeretici ćemo vam opet pokazati Stvoritelja. I ne mislite da smo izmirili račune sa vama Hrišćanima. Mi vagamo tiho- ali ne vagamo sa lažnim tegovima. Mi ne varamo Boga u nama, jer ne varamo sebe. I kao što smo vagali pravedno, kako smo izračunali, Bog će pravedno proračunati naše duše. Vidite, mi se ne kajemo, jer nemamo zbog čega da se kajemo. Našoj vrednosti ništa ne nedostaje. Mi smo sačuvali našu celokupnu vrednost. A sada vi vagajte! A kada budete izvagali, izračunali i procenili, pitajte svoj ljubomorni duh šta ste izgubili. Onaj koji nije izgubio nešto od svoje vrednosti je bez ljubomore- i bez mržnje prema nama jereticima. Beznačajan čovek mrzi sve što je superiornije od njega, dok se veliki čovek divi superiornijem. Beznačajan čovek sažaljeva sve što je ispod njega, dok veliki čovek to prezire, ako to zaslužuje njegov prezir, ili on pomaže tome.

Tamo u svojoj kolevci leži moj sin i radosno pruža ruke ka portretima predaka na zidu. Ovaj maleni, nasmejani zamotuljak je sledeći korak za budućnost moje rase. Ja sam bio poslednji korak. On je sledeći. A iza sebe vidim stazu moje rase, koja seže kroz daleke milenijume, dok nije zamagljena maglom vremena- jer su generacije koje su došle pre najranijih na zidu, takođe stvarne. Ne znam celu stazu moje rase kroz vreme- ali znam da živim i da sam jedina veza u lancu u kome ni jedna veza ne sme propasti, dok god moji ljudi žive. U suprotnom, nikada ne bih postojao.
Generacijama je knjiga sastavljena od svezanih pergamenata prenošena u našoj porodici. Otvorio sam je i napisao na požuteloj strani za mog sina: “Tvoj život nije od danas, ni od sutra, već od hiljadu godina koje su došle pre tebe i od hiljadu godina koje će doći posle tebe. Tokom hiljadu godina pre tebe, tvoja krv je bila čista očuvana, da bi ti bio onaj što jesi. Sada ti moraš da sačuvaš svoju krv, da bi generacije u sledećih hiljadu godina tebe slavile i zahvaljivale ti.” Ovo je smisao života, ta božanstvenost, probuđena u krvi. Ali samo u čistoj krvi ona živi! O kome sam pričao? O svojim precima? Oni su samo simbol Naroda, čiji sam ja živi deo. Kome sam pričao? Svom sinu? Moj sin je samo deo mog Naroda. Mudrost hiljadu generacija spava u tebi. Probudi je i pronašao si ključ koji će otvoriti vrata tvojih najiskrenijih težnji. Samo onaj koji poštuje sebe, zaslužuje da bude čovek. Čovek je samo onaj koji nosi živu prošlost i budućnost u sebi, zato što je jedino on sposoban da stoji iznad sadašnjosti. A samo onaj ko je gospodar sadašnjosti je uspešan; on je ispunjen. Jer božansko je samo u ispunjenosti. Tako reče Glas naših Predaka…
Paganska Snežana i Zla Kraljica Hrišćanstvo.