Доктрине Фашизма
За Италијане је светски рат био решење дубоке духовне кризе. Они су рат хтели и водили давно пре него што су га осетили и проценили. Али они су га хтели, водили, осетили и проценили са одређеним духом којег су италијански генерали и државници искористили, али који је деловао и на њих одређујући њихову политику и акције. Дух није био у потпуности јасан и конзистентан. Да му недостаје једнодушности било је посебно јасно непосредно пре рата и опет након рата, када осећаји нису били подређени ратној стези. Било је као да је осујећен двема различитим струјама које су га поделиле у два непомирљива дела. Само се треба сетити дана италијанске неутралности и дебата које су бесниле између интервенциониста и неутралиста. Лакоћа којом су обе стране прогуравале најнеконзистентније идеје је показивала како ствар није била између два опречна политичка мишљења, два супротна концепта историје, већ је ствар била између два различита темперамента, две различите душе.
За један тип особе главна је ствар била ратовати, или на страни Немачке или против Немачке: али у сваком случају ратовати, без обзира на специфичне користи - ратовати зато да се барем италијанска нација, која је створена пре повољним условима него вољом народа да буде нација, може подвргнути тесту у крви, тесту којег само рат може донети уједињујући све грађане у једну мисао, једну страст, једну наду, наглашавајући сваком појединцу како сви имају нешто заједничко, нешто што премашује личне интересе.
Баш то је плашило други тип особе, разборитог човека, реалисту, онога који јасно види смртну опасност с којом ће се у рату суочити млада, неискусна, лоше припремљена нација, и онога који је такође видеонајважнију ствар - да ће, када се све размотри, погађајућа неутралност засигурно земљи донети опипљиве награде велике као и победничко суделовање.
Италијански неутралисти су се залагали за материјалну корист, корист која је опипљива, измерљива, јасна; интервенционисти су се залагали за моралну корист, корист која је неопипљива, неизмерљива - неизмерљива по мерилима која су користили њихови антагонисти. Уочи рата су ова два италијанска карактера стајала непомирљиво, очи у очи, намргођених погледа. Један са агресивним ставом, који је снажно и упорно захтевао своје кроз различите органе јавног мњења; други са дефанзивним ставом, пружајући отпор кроз парламент који се у те дане још увек чинио као да је темељни носитељ државног суверенитета. Грађански сукоб се чинио неизбежним у Италији, и грађански рат је избегнут само зато што је краљ искористио један од својих прерогатива и објавио рат против Централних сила. Овај краљевски акт је био први одлучујући корак ка решењу кризе.
II
Порекло кризе је још из античких времена. Она се дубоко укоренила у унутарњи дух италијанског народа. Што су биле креативне силе Рисорђиментоа [препорода]? "Италијански народ", коме неки историчари сада настоје приписати важну, ако не и одлучујућу, улогу у нашој борби за национално јединство и независност, једва да је био важан. Активно деловање је увек идеја која постаје особа - то је била једна или више одлучних воља које су биле усмерене на утврђени циљ. Нема сумње да је рађење модерне Италије дело неколицине људи. Другачије не може бити. Увек је неколицина свесна свог постојања и воље епохе, и одлучује каква ће бити њихова историја; јер они су они који виде силе на њиховом располагању и кроз те силе подстичу једну уистину активну и продуктивну силу - њихову властиту вољу.
Ту вољу ми проналазимо у песмама песника и у идејама политичких писаца, који знају како користити језик у складу са општим расположењем или са расположењем које је способно постати опште. У случају Италије, у свим нашим песницима, филозофима и вођама, од Алфиерија до Фосколоа, од Леопардија до Манцонија, од Мацинија до Ђобертија ми можемо узети материјал за нову грађу, за нову врсту размишљања, нову врсту душе, нову Италију. Ова се нова Италија разликује од старе Италије у нечему што је било врло једноставно, али ипак је било од највећег значаја: ова нова Италија озбиљно схвата живот, за разлику од старе. Људи свих година су сањали Италију и причали о Италији. Идеја о Италији је била опевана у свим врстама музике, предложена у свим врстама филозофије. Али то је увек била Италија која је постојала у мозговима неких учењака чије су се спознаје мање-више одвајале од стварности. Сада стварност захтева да се уверења схвате озбиљно, да идеје постану дела. Стога је било битно да ова Италија, која је била само ствар мозгова, такође постане и ствар срца, што значи да постане нешто озбиљно, нешто живо. Ово, и ништа друго, је било значење Мацинијевог великог слогана: ,,Мисао и Акција". То је била суштина велике револуције о којој је он проповедао и коју је он остварио уградивши доктрину у срца других. Не у пуно других - у малу мањину! Али та је мањина била довољно бројна и довољно снажна да постави питање тамо где ће се добити прикладни одговор - у италијанском јавном мишљењу (узето заједно са политичком ситуацијом која је превладавала у остатку Европе). Мањина је била кадра створити доктрину да живот није игра већ мисија; да, стога, појединац има правило и сврху у послушности по којој, и у испуњењу које, он добија своју вредност; да се, стога, он мора жртвовати, мора жртвовати лични комфор, личнеинтересе, чак и живот.
Никада нити једна револуција осим Рисорђиментоа није имала наглашенију ову карактеристику идеалности - да мисао претходи акцији. Наш револт није био забринут за материјалне животне потребе, нити је настао из елементарних и широко распрострањених осећаја који су избијали из народних устанака и масовних немира. Покрети из 1847. и 1848. су били демонстрације, као што би ми данас рекли - ,,интелектуалаца"; то су били напори према циљу, напори мањине патриота који су били стандардни носиоци идеала и који су водили владе и људе ка достигнућима. Идеализам - схваћен као вера у долазак идеалне стварности, као начин схватања живота не као нечег фиксног унутар граница постојећих чињеница, већ као непрекидног напретка и трансформације ка нивоу вишег закона који контролише људе са баш том силом идеје - је био збир и суштина Мацинијевог учења; и он је снабдео нашу велику италијанску револуцију најупадљивијом карактеристиком. По овоме су све патриоте који су радиле на оснивању нове краљевине били Мацинианисти- Ђоберти, Кавур, Виктор Емануел, Гарибалди. Дакако, наши писци првог ранга као Манцонии Росмини, нису имали историјске везе саМацинијем; али они су имали исту општу тенденцију каоМацини. Радећи по дивергентним линијама, сви су они дошли заједно до главне ствари: да стварни живот није живот који је, већ такође живот који би требао бити. То је уверење у бити религиозног карактера, у бити антиматеријалистичко.
III
Овај религиозни и идеалистички начин гледања на живот, тако карактеристичан за Рисорђименто, превладава чак јуначка времена револуције и успостављања краљевине. Он се одржао кроз време прекоРикасолија, Ланца,Селаи Мингетија, кроз време што значи до окупације Рима и систематизације наших националних финансија. Парламентарни преврат из 1876. , уистину обележава не крај, већ обуставу пута којег је Италија следила од почетка столећа. Гледиште се тада променило, не ради хировитости или слабости људи, већ ради неизбежности историје што би било идиотски данас не одобравати. У та се времена пад деснице, која је владала непрекидно од 1861. до 1876. , чинио већини људи као права победа слободе.
Десница се не може оптужити за поштивање слобода загарантованих нашим уставом; али права је истина како је десница конципирала слободу у смислу директно супротном левичарском поимању. Левица је деловала од појединца према Држави: десница је деловала од Државе према појединцу. Левичари су мислили како је,,народ" само гомила коју чине грађани. Стога су они учинили појединца средиштем и полазном тачком свих права и прерогатива које је режим слободе био обавезан поштивати.
Десничари су, напротив, били чврсти у свом поимању како се нити једна слобода не може конципирати осим унутар Државе, како слобода не може имати важан садржај одвојена од чврстог режима закона који је непобитни суверен над активностима и интересима појединаца. За десницу не може бити слободе појединца која није у складу са ауторитетом Државе. У њиховим је очима општи интерес увек био важнији од личних интереса. Закон би стога требао имати апсолутну делотворност и требао би обухватити цели живот народа.
Овај је концепт деснице очигледно био чврст; али је укључивао велике опасности када се применио без бриге за мотиве који су га изазвали. Ако нисмо опрезни, превише закона доводи до застоја и стога до истребљења живота којег Држава треба регулисати, али којег Држава не може уништити. Држава може врло лако постати форма незаинтересована за свој садржај - нешто страно супстанци коју би требала регулисати. Ако закон снађе појединца извана, тј. ако појединац није апсорбиран у живот Државе, тада појединац осећа како закон и Држава ограничавају његове активности као окови који ће га с временом угушити уколико их се он не ослободи.
Баш је то био осећај људи 1876. Земљи је требало ваздуха. Њен морал, економске и социјалне силе су захтевале право за развој без уплитања закона који није људе узимао у обзир. То је био историјски разлог за преврат те године; и са преносом власти са деснице на левицу почиње раздобље раста и развоја наше нације: економски раст у индустрији, пословном промету, железници, пољопривреди, интелектуални раст унауци, образовању. Нација је добила своју форму одозго. Сада се требала борити за нови ниво, захваљујући Држави која је већ имала свој устав, административну и политичку организацију, своју војску и својефинансије, живе силе које су долазиле од иницијативе појединца изазване интересима које је Рисорђименто, упивши у свом великом идеализму, или занемарио или потпуно изоставио.
Остварење овога чини закључни рачун краља Умберта I. То је била грешка највећег министра краља Умберта, Франћеска Криспија, пошто није разумео своје време. Криспи је енергично настојао вратити ауторитет и престиж Државе против индивидуализма који је побеснео, поновно учврстити религијске идеале против тријумфалног материјализма. Стога он није био успешан пред нападима тзв. демократије.
Криспи је био у криву. То није било време за поновно извлачење старославне заставе идеализма. У то време није могло бити прича о ратовима, националном поносу, такмичењу са великим силама; није могло бити говора о постављању граница личних слобода у интересу апстрактног ентитета званог ,,Држава". Реч ,,Бог", коју је Криспи понекад користио, је била неумесна. Важније је било довођење просперитета нижим сталежима, самосвести, суделовања у политичком животу. Кампање против неписмености, свих врста социјалног законодавства, елиминација клера из јавних школа које морају бити секуларне и антиклерикалне! Током овог раздобља слободно зидарство је постало чврсто смештено у бирократији, војсци, правосуђу. Средишња моћ Државе је била ослабљена и учињена подложном краткотрајним варијацијама популарне воље што је резултат права гласа одрешеног ма које контроле одозго. Раст велике индустрије погодовао је јачању марксистичког социјализма као нове врсте моралног и политичког образовања нашег радништва. Концепт хуманости није био стварно изгубљен: али таква морална ограничења каква су била стављена на слободног појединца су била темељена на осећају како сваки човек мора инстинктивно тражити своје благостање и бранити га. Ово је био баш онај концепт против којег се Мацини борио у социјализму, иако је с правом видео како то није својствено само социјализму, већ је то припадало било којој политичкој теорији, свеједно ради ли се о либералној, демократској или антисоцијалистичкој, које терају човека према претераним правима уместо према испуњењу дужности.
Од 1876. до Великог рата ми смо имали Италију која је била материјалистичка и анти-Мацинијска, премда Италију далеко супериорнију од Италије пре и за Мацинијевог времена. Целом је нашом културом, било у природним или моралним наукама, у писању или уметности, доминирао примитивни позитивизам који је конципиран од реалности по којој ми живимо као нешто дато, нешто фабричко, и који стога ограничује и условљава људске активности поприлично одвојено од тзв. самовољних и илузорних захтева моралности. Свако је желео,,чињенице", ,,позитивне чињенице". Свако се исмевао са ,,метафизичким сновима", са неопипљивом реалности. Истина је била пред очима људи. Они су само требали отворити очи и видети је. Лепота је једино могла бити огледало истине коју нам представља природа. Патриотизам, као и све остале врлине темељене на религијском ставу ума, и које се могу спомињати само онда када народ има храбрости говорити озбиљно, постају реторичке теме за које се сматрало како их не треба дирати јер су ствар лошег укуса.
Ово се раздобље, којег се свако рођен у задњем делу прошлога века може добро сећати, може назвати демо-социјалистичком фазом модерне италијанске Државе. То је било раздобље које је обрадило карактеристични демократски став о личним слободама, и које је резултирало оснивањем социјализма као примарне и важне силе у Држави. То је било раздобље раста и просперитета током којег су моралне снаге развијене за време Рисорђиментоа биле нагомилане у позадини или иза кулиса.
IV
Али, крајем XIX и у првим годинама XX века, у младим се Италијанима почео манифестовати снажан дух бунта против идеја претходних генерација у политици, књижевности, науци и филозофији. Било је као да су се они уморили од досадног грађанског живота наслеђеног од њихових очева, и да су нестрпљиво желели повратак узвишеног моралног ентузијазма њихових дедова. Росмини и Ђоберти су били одавно заборављени. Њих су сада опет изнели на видело, читали, о њима се расправљало. Што се тиче Мацинија, издања његових текстова је финансирала сама Држава. Вико, велики Вико, силни проповедник идеалистичке идеологије и велики антикартезијанац и антирационалиста, постао је објект новог култа.
Позитивизам је одмах нападнут од нео-идеализма. Материјалистички приступи проучавању литературе и уметности су били оборени и дискредитовани. Унутар саме Цркве модернизам је побудио италијанско свештенство ка потреби за дубљом и модернијом културом. Чак је и социјализам подвргнут филозофском истраживању и критикован је као и друге доктрине због својих слабости и грешака; и када је у Француској Жорж Сорел отишао изнад обмана материјалистичких теорија марксистичке социјал-демократије према својој теорији синдикализма, наши су се млади италијански социјалисти окренули к њему. У Сореловим су идејама видели две ствари: прво, завршетак лицемерног ,,колаборационизма" који је изневерио и радништво и нацију; и друго, веру у моралну и идеалну реалност за коју је обавеза појединца жртвовати се, и бранити је при чему је чак и насиље оправдано. Антипарламентарни дух и морални дух синдикализма је довео италијанске социјалисте натраг у Мацинијеву орбиту.
Од великог је значаја такође био национализам, нови покрет који је управо преузимао вођство. Наш италијански национализам је био мање књижевни и више политички по свом карактеру него што је то био сличан покрет у Француској, ради тога што је код нас био повезан са старом историјском десницом која је имала дугу политичку традицију. Нови се национализам разликовао од старе деснице због тога што је ставио нагласак на идеју ,,нације"; али био је истоветан са десницом што се тиче Државе као нужне премисе за права појединаца и политичка понашања. Специјално достигнуће национализма је било то што је поновно оживео веру у нацију у италијанским срцима, што је подстакао земљу против парламентарног социјализма, и што је повео отворени напад на слободно зидарство пред којим је италијанска буржоазија била на коленима, преплашена. Синдикалисти, националисти, идеалисти су успели довести велику већину италијанске омладине назад ка духу Мацинија.
Службена, легална, парламентарна Италија, Италија која је била анти-Мацинијска и антиидеалистичка, је била против свега овога, тражећи свог вођу у човеку поуздане политичке интуиције, мајстора за политички механизам земље, човека скептичног према свим бомбастичним речима, несношљивог према компликованим концептима, ироничног, хладног, тврдоглавог, практичног - онога што би Мацини назвао ,,оштрим материјалистом". У особама као што су Мацини и Ђолити, ми можемо пронаћи слику два аспекта предратне Италије, тј. непомирљиве дуалности која је парализовала виталност земље и за коју је Велики рат требао наћи решење.
V
У почетку се учинак рата чинио прилично опречним – обележио је почетак општег дебакла италијанске Државе и моралних сила које морају чинити садржај сваке Државе. Ако је улазак у рат био тријумф идеалистичке Италије над материјалистичком Италијом, долазак мира се чинио као да је дао велико оправдање неутралистима који су представљали потоње. Након примирја наши су нам савезници окренули леђа. Наша је победа попримила све аспекте пораза. Дефетистичка је психологија, што би рекли, преузела контролу над италијанским народом и изразила се у мржњи према рату, према онима који су били одговорни за рат, чак и према нашој војсци која је победила. Анархични дух расула подигао се против сваког ауторитета. Изгледало је како је ганглије нашег економског живота напала смртоносна болест. Радници су изазивали нереде учесталим штрајковима. Сама се бирократија изгледа сврстала у редове против Државе. Израз наше духовне дисперзије је био повратак на власт Ђолитија - проклињаног неутралисте – који се пет година сматрао експонентом Италије која је умрла у рату.
Али зачудо, управо су се за време Ђолитија ствари изненада промениле у аспекту да се против Ђолитијеве Државе уздигла нова Држава. Наши су војници, наши прави војници, људи који су желели наш рат и који су ратовали свесни онога што чине, имали срећу пронаћи за свог вођу човека који је могао изразити речима све оно што је било у њиховим срцима, и који је могао учинити те речи звучнијим од буке.
Мусолини је напустио италијански социјализам 1915. како би био вернији интерпретатор у Popolo d'Italia [назив којег је одабрао за његове нове новине]. Он је био један од оних који су видели нужност нашег рата, један од оних одговорнијих за наш улазак у рат. Још се као социјалистa борио против слободног зидарства; и, црпећи своју инспирацију из Сореловог синдикализма, он је напао парламентарну корупцију реформисаних социјалиста са идеалистичким постулатима о револуцији и насиљу. Онда, имајући странку и бранећи разлоге за интервенцију, он се супротставио илузорним фантазијама пролетерског интернационализма са тврдњама о неповредивом интегритету, не само моралном већ и економском, националног организма и тиме потврдивши светост земље за раднички сталеж, као и за друге сталеже. Мусолини је био Мацинианиста оне чистокрвне врсте коју је Мацини изгледа некако увек проналазио у провинцији Ромања. Прво инстинктом, касније размишљањем, Мусолини је дошао до презира према ништавности социјалиста који су наставили проповедати револуцију за чије спровођење они никада нису имали моћ нити вољу, чак ни у најпогоднијим околностима. Снажније од икога другога, он је дошао до осећаја о нужности Државе која би била Држава закона, коју би поштовали као закон, која би била ауторитет способан тражити покорност, али у исто време и дати неоспорне доказе њене вредности за такво деловање. За Мусолинија се чинило неверованим како земља која је била кадра ратовати и победити у таквом рату којег је Италија водила и у којем је победила, треба бити бачена у расуло и бити у немилости шачице безверних политичара.
Када је Мусолини у Милану основао свој Фаши у марту 1919., покрет за поништење и негирање оног облика послератног раздобља у Италији, оно се у бити завршило. Фашисти су апеловали на Италијане који су у инат разочарењу у мир наставили веровати у рат, и који су, како би потврдили победу која је била доказ вредности рата, били склони опоравити Италију која контролише своју властиту судбину, а до које се могло доћи само путем поновне успоставе стеге и реорганизацијом социјалних и политичких сила. Од почетка, фашистичка странка је била странка од акције, а не од веровања. Оно што је њој требало није била платформа с начелима, већ идеја која би индицирала циљ и пут којим се до тога циља може доћи.
Четири године између 1919. и 1923. биле су окарактерисане напретком фашистичке револуције кроз акције одреда. ,,Фашистички одреди" су били сила Државе која још није била рођена, али је била на путу да се роди. У свом првом раздобљу фашистички ,,одреди" прекршили су закон старог режима јер су били одлучни уништити тај режим пошто је био некомпатибилан са националном Државом којој је фашизам тежио.Марш на Рим није био почетак, то је био крај те фазе револуције; зато што је Мусолинијевим доласком на власт фашизам ушао у сферу законитости. Након 28. октобра 1922. фашизам више није био у рату са Државом; он је био Држава, тежећи организацији која би реализовала фашизам као концепт Државе. Фашизам је већ контролисао све инструменте потребне за изградњу нове Државе. Ђолитијева је Италија била напуштена, бар што се тиче милитантне политике. Између Ђолитијеве Италије и нове Италије је текла, као што једном рече маштовити говорник - ,,бујица крви" како би спречила икоји повратак прошлости.Вековима стара криза је решена. Рат је коначно постао плодоносан за Италију.
VI
За разумевање дистинктивне суштине фашизма, ништа није поучније од поређења фашизма с Мацинијевим стајалиштем на којег сам се често позивао.
Мацини је имао политички концепт, али његова је политика била нека врста интегралне политике која се баш и не може разликовати од морала, религије и идеја живота у целини, разматрана одвојено од ових фундаменталних интереса људског духа. Ако се покуша раздвојити оно што су искључиво политичка уверења од његових религијских уверења, његове етичке свести и метафизичког концепта, онда постаје немогуће разумети огроман утицај којег су вршили његов credo [вјерују] и његова пропаганда. Уколико не сагледамо целину, не долазимо до разјашњења него до уништења оних идеја које су се доказале као јако утицајне.
У дефиницији фашизма, полазна тачка за разумевање је свеобухватност, или како би фашисти рекли - ,,тоталитарни" опсег фашистичке доктрине, која се не бави само политичком организацијом и политичком тенденцијом, већ се бави целом вољом, размишљањима и осећајима нације.
Постоји и друга једнако важна тачка. Фашизам није филозофија. Још мање је религија. Није чак ни политичка теорија која се може исказати формулама. Значај фашизма је то да се он не држи чврсто за специјалне тезе за које се с времена на време заузима. Када је стицајем околности фашизам објавио свој програм, циљ, концепт који треба реализирати кроз акцију, фашизам није оклевао напустити их када се у пракси показало да су неадекватни, или неконзистентни с начелима фашизма. Фашизам никада није био вољан угрозити своју будућност. Мусолини се хвалио тиме што је tempista, како је његов прави понос ,,добро темпирање": он доноси одлуке и делује у складу с њима у правом тренутку, тј. онда када су сви услови и околности, који их чине остваривим и прикладним, сазрели како треба. Овим се показује како се фашизам враћа најригорознијем значењу Мацинијеве ,,Мисли и Акције", чиме су та два термина тако савршено коинцидентна да нити једна мисао нема вредност ако се још није изразила у акцији. Стварни ,,погледи" Дучеа[Duce, вођа] су они које он формулише и извршава истовремено.
Је ли због тога фашизам ,,антиинтелектуалан", као што је често оптуживан? Фашизам јест изузетно антиинтелектуалан, и изузетноМацинијевски, уколико интелектуализам значи одвајање мисли од акције, знања од живота, мозга од срца, теорије од праксе. Фашизам је непријатељ свих утопијских система који немају храбрости суочити се с тестом реалности. Фашизам је непријатељ свих оних наука и филозофија које остају само ствар маште или размишљања. Фашизам не оспорава вредност културе, вредност виших интелектуалних трагања којима је мисао ојачана као извор акције. Фашистички антиинтелектуализам презире типични плод италијанских образованих класа: leterato - човека који се игра са знањем и мислима без било каквог осећаја одговорности према практичном свету. Фашизам је непријатељ лоше културе тј. културе која не образује, која не ствара људе, већ радије ствара цепидлаке и естете, егоисте, морално и политички индиферентне људе. Фашизам нема користи од човека који је ,,изнад сукоба" када је у опасности његова земља или њени важни интереси.
Својствено свом гнушању према ,,интелектуализму", фашизам преферира не губити време на конструисању апстрактних теорија о себи. Али када кажемо да фашизам није систем или доктрина, не смемо закључити како је фашизам слепа пракса или чисто инстинктивна метода. Уколико систем или филозофија значе жива мисао, начело универзалног карактера које сваким даном открива своју унутрашњу плодност и значај, онда је фашизам савршени систем са чврсто утврђеним темељима и са ригорозном логиком у свом развоју; и сви који осећају истинитост и виталност начелног посла за свој развој, час делују па поништавају, час иду напред па истим путем натраг, према томе како се посао који обављају покаже у односу према начелу, тј. је ли у складу с начелом или одступа од начела.
И коначно стижемо до треће тачке.
Фашистички систем није политички систем, али му је центар гравитације у политици. Фашизам је настао како би решио озбиљне политичке проблеме послератне Италије. И представио је себе као политичку методу. Али у супротстављању и решавању политичких проблема фашизам се руководи својом природом, такорећи својом методом, разматра морална, религијска и филозофска питања и открива и демонстрира свој свеобухватни тоталитарни карактер. Тек након што смо разумели политички карактер фашистичког принципа, способни смо адекватно разумети дубљи концепт живота који наглашава тај принцип и из којег тај принцип настаје. Политичка доктрина фашизма није цели садржај фашизма. Она је пре проминентнији аспект и, уопштено говорећи, најинтересантнији аспект.
VII
Политика фашизма се у потпуности окреће око концепта националне Државе; и према томе има додирне тачке са националистичким доктринама, а у исто време има и разлике од националистичких доктрина што је важно имати на уму.
И фашизам и национализам сматрају Државу темељем свих права и извор свих вредности за појединце који је сачињавају. И за једне и за друге Држава није последица - Држава је принцип. Али у случају национализма, однос којег индивидуалистички либерализам, а такође и социјализам, замишља између појединца и Државе је инвертиран. Пошто је Држава принцип, појединац постаје последица - он је нешто што проналази претходника у Држави: Држава га лимитира и одређује његов начин постојања, ограничава његову слободу, веже га за комад земље на којем је рођен, на којем он мора живети и на којем ће умрети. У случају фашизма, Држава и појединац су једна те иста ствар, они су нераздвојни појмови нужне синтезе.
Национализам заправо темељи Државу на концепту нације - нација је ентитет који премашује вољу и живот појединца зато што је конципирана као објективно постојање без обзира на свест појединаца, постоји чак и ако појединац не ради ништа како би је створио. За националисте нација постоји не као врлина грађанске воље, већ као темељ, чињеница, нешто што стварно постоји у природи.
За фашизам, напротив, Држава је потпуно духовна креација. Она је национална Држава зато што је за фашисте сама нација креација ума а не материјална претпоставка, није темељ, није нешто што стварно постоји у природи. За фашисте нација никада није истински направљена; стога ни Држава не може доћи до апсолутне форме пошто је нација политичка манифестација. За фашисте је Држава увек in fieri [у току]. У нашим је рукама у потпуности; зато имамо озбиљну одговорност према њој.
Али фашистичка Држава која је створена свешћу и вољом грађана, која није наметнута грађанима, не може имати однос са масама којег претпоставља национализам.
Национализам изједначује Државу са нацијом, и каже да је направљена од нације тј. постојаћег ентитета, и да се не мора створити већ само препознати или спознати. Стога националисти требају имати владајућу класу интелектуалног карактера, која је била свесна нације и која је може разумети, схватити и узвисити. Даље, ауторитет Државе није био продукт, већ претпоставка. Држава не може зависити о народу - већ народ зависи о Држави, и о ауторитету Државе, као извору живота којег живи и без којег не би могао живети. Стога је националистичка Држава била аристократска Држава која се наметала масама путем дате јој силе.
Насупрот томе фашистичка Држава је народна Држава и као таква је демократска Држава par excellence. Однос између Државе и грађана (не само неких грађана, већ свих грађана) је стога врло присан тако да Држава постоји само док постоји грађанин који узрокује њено постојање, и уколико постоји грађанин који узрокује њено постојање. Њено је стварање стога стварање свести о њој у појединцима, у масама. Отудапотреба за странком, и свим инструментима пропаганде и образовања које фашизам користи како би мисли и вољу Дучеа учинио мислима и вољом маса. Отуд огромни задатак којег фашизам ставља пред себе покушавајући довести целе масе народа унутар странке, почевши од мале деце.
О народном карактеру фашистичке Државе зависи највећа социјална и уставна реформа - оснивање Корпорација од синдиката. Овом реформом фашизам преузима од синдикализма идеју о моралној и образовној функцији синдиката. Али Корпорација синдиката је била нужна како би се синдикат довео под државну стегу, и како би их се учинило изразом државног организма изнутра. Корпорација синдиката је средство којим фашистичка Држава креће у потрагу за појединцем како би створила себе кроз вољу појединца. Али појединац којег тражи није апстрактни политички појединац којег је стари либерализам узимао здраво за готово. Он је само појединац који се увек може пронаћи, појединац који постоји као специјализована продуктивна сила, и који се због своје специјализације доводи до уједињења са осталим појединцима његове категорије те он заједно са њима почиње припадати једној великој економској целини која је ништа друго него нација.
Ова велика реформа се већ добрано реализује. Томе су национализам, синдикализам, па чак и либерализам тежили у прошлости. Јер чак је и либерализам критиковао старе реформе политичког представништва, тражећи неки систем органског представништва који ће одговарати структуралној стварности Државе.
Фашистички концепт слободе је стварна вредност, бит овог прогласа. Фашистички је Дуче једном расправљао о теми ,,Сила или пристанак?"; и он је закључио како су та два појма нераздвојна, како један подразумева други и како не могу постојати раздвојено; другим речима, ауторитет Државе и слобода грађана чине непрекидни круг у којем ауторитет претпоставља слободу и слобода ауторитет. Јер слобода може постојати само унутар Државе, а Држава значи ауторитет. Али Држава није ентитет који лебди над главама својих грађана. Држава је једно са личношћу грађана. Фашизам се уистину суочава са контрастом не између слободе и ауторитета, већ између праве, конкретне слободе која постоји и апстрактне, илузорне слободе која не може постојати.
Либерализам је прекинуо горе споменути круг поставивши појединца против Државе и слободу против ауторитета. Оно што је либерал желео јесте слобода која је против Државе, слобода која је представљала ограничење Државе; међутим либерал је морао уступити своје место Држави која је била ограничење слободе. Апсурдности својствене либералном концепту слободе су биле очигледне и самим либералима у раному XIXвеку. Није заслуга фашизма што се поновно указује на њих. Фашизам има своја властита решења за парадокс око слободе и ауторитета. Ауторитет Државе је апсолут. Он не пристаје на компромисе, не ценка се, не предаје нити један део свог поља другим моралним или религијским начелима који би се могли сукобљавати са свешћу појединца. Али с друге стране, Држава постаје стварност само у свести њенихпојединаца. Фашистичка Корпоративна Држава опскрбљује представнички систем који је озбиљнији и реалнији него било који други пре измишљени систем, те је стога слободнија од старе либералне Државе.
