ЈАДНА ДЕМОКРАТИЈО Данас се често чују повици са једне нарочите стране, да је само ова страна за демократију - а да су све остале политичке формације против демократије. Ова, тако хвалисава страна, обично оперише са следећим фразама: "Ми смо за пуну демократију, јер се народ осећа слободним, задовољним и срећним само у пуној демократији". "Онај који је против демократије тај је против народа". Да су ове фразе лажне и преварне, о томе нико паметан не сумња. Јер, пре свега, поставља се питање, шта је то демократија? Ако демократија значи слободу - онда је питање у чему треба да се састоји слобода. Да ли је то слобода да неко продаје хлебац по 5 динара а други да продаје по 2 динара? Да ли је то слобода, да се може свашта радити или је слобода у томе да треба радити само оно што је корисно и поштено? Но ако демократија значи владавину народа то јест да за све треба питати "народ" - онда треба објаснити: на који се народ мисли. Да ли на сељачки "народ", да ли на банкарски или на трговачки или на занатлијски "народ"? Јер знамо из живота, да се често пута не слаже воља трговачког "народа" са вољом сељачког народа. Често се не слаже воља чиновничког народа са вољом банкарског или занатлијског народа.
Ипак, поред све ове истине, данас су сви политичари и шићарџије запели из свег грла да вичу, како они поштују народну вољу - само је несрећа да због тог поштовања и поштења, народ много трпи и оскудева, и то онај радни и сељачки народ, док адвокатски и банкарски народ већ незна шта ће од беса. Ако пак демократија значи поштено управљање и правилно награђивање свачијег рада, тада су све политичке формације – демократске. Демократске су и оне партије које су против демократије, јер и оне носе у својим програмима као свој циљ: поштено управљање.
Из ових примера, које смо онако изнели, без велике муке и напрезања, види се, да сви они који лупетају о демократији, уопште и не знају шта је то. За њих је ова реч једна торба пуна обећања за њих је та реч (демократија) један велики сандук шарених слика и шарених лажи са којим они иду, као трговци, на вашар, и маме недоуки свет да му узму и последњу крајцару из џепа. Нарочито се истиче од ових вашарских и шареполажних политичара наш добро познати вођа удружене опозиције и његов трабант за Војводину. Нема дана а да се они не појаве на понеком вашарском збору на коме нуде свој чувени шаренолажни артикал: демократију. "Оди народе код нас – само се код нас налази демократија". Збиља, добар је тај наш народ када још може да слуша ове вашарџије!
Међутим, ако се хоће истина, ако се хоће лек и оздрављење данашњој бољци у коју је наша држава упала, то се може постићи само озбиљним и тешким радом. Без рада не може ништа бити. Само се са радом може створити кућа, жито, памук, вуна, књига, школа, плуг, улица, пут, астал, столице и друге ствари од којих се живи. Демократијом се ништа не ствара, она једино ствара шарене лаже. Демократија је и довела до тога да су данас људи дошли у ћорсокак, исто као што онај човек, који није радио ништа него је ишао само у циркус - не налази више своје имање у реду. Све је отишло на циркус и све је постало циркус.
Обично се демократе хвале да они раде за народ. Погледајмо америчку демократију. Она је тако радила за народ, да заиста, с једне стране ми видимо велики број народа да гладује, а с друге стране, ми видимо један мален број људи, да су мултимилионари те просто не знају куда ће са својим богатством. И због њих неколико, те због те њихове циркуске демократије, морала је цела силна и богата Америка да дође до просјачког штапа.
Ајде народе у циркус. Уписуј се у демократију. Гледај и уживај у циркусу. Када се будеш после преставе освестио немој кривити никога, па ни циркуског газду. Он ти је нудио за пет минута уживања, па је право да после тога гладујеш. Ко хоће циркуса нека му га буде! Ко хоће рада и живота тај ће прићи к нама. На теби је народе да бираш. Знамо да ћеш изабрати циркус, али знамо и то, да ако си трезвен, да ћеш окренути леђа циркусу. ”Наш пут” бр. 20, 5.јун 1938.
Ми смо за Краља!
Без услова и без гласања, јер се судбина на гласање не ставља.
Ми смо за Краља.
Ми заиста верујемо да је истинита реч “по милости Божјој” коју наши краљеви стављају пред својом титулом, и зато као народ таквог Краља хоћемо, па је зато сасвим на своме месту и допуна те речи “по вољи народној”.
Ми верујемо да нам милост Божја даје Краља као заставу слободе и штит јединства, - и да нам га даје у одређеној личности да нас ова представља, заступа и води, - и зато га примамо као народ свом душом својом.
Кад овако пишем, не мислим на вас, вршне, малокрвне и често већ суве гранчице стабла народног, - вас, господо, изрођена и одрођена, који сте давно себе душом одвојили од живота народног, и за које рационалистичке шеме о уређењу државе имају чар коју јевтине ђинђуве (што их доносе у трампу за слоновачу и злато белокожни злочинци и пропалице) имају за афричке урођенике. Ви не разумете народ свој кад он и данас уздише за својим старим царевима и краљевима, кнежевима и деспотима. Ви не можете разумети љуту сиротињу, често убоге неписмене сељаке, која гине за Краља као за гранични синор своје злехуде њивице, а увек, поред слабог осветлења што му га даје само ватра с његовог огњишта, брише, не увек целим рукавом своје кошуље, сузе што му их измамила стара песма, рецитована уз архаичну арију и чудну пратњу гусала, о старој светој и честитој му господи. Ви то не можете разумети јер у вас је још кожа остала, а душа се давно изгубила. Ви живите кожом и интелектом још у најбољем случају, а душа вам је обамрла. “Она није умрла, она само спава”, реко је Господ пред вратима Јаирове кћери и, рекавши “талита куми, теби говорим, девојко, устани”, Он је заиста пробудио из тог сна. Али да Он није дошао и пробудио је, спавала би она овим “сном без снова” до општег васкрсења. И осим Њега никога нема ни вашу душу да пробуди. И зато ви нисте народ и не можете га разумети. Скупља је пред Богом једна оваква суза и један уздах него сва ваша мудровања и натезања о најбољим облицима државне управе.
Ви сте у стању, због тога што око има и своје болести и недостатке, да будете и против очињег вида, јер својим високоумијем правите у машти својој неко чуло које никад и нигде није постојало. Па зато претурате историју краљева и налазите њихове недостатке и слабости и отуда тражите неки други, рационалнији орган, не видећи да тај има обично све недостатке које обично имају краљеви, али нема оне врлине које краљевство собом носи. Ви због пега сунчаних одричете и светлост и топлоту сунчеву, а народ је благодаран Богу на светлости и топлоти што му сунце даје, а о пегама сунчевим чује понекад, али га оне не узнемиравају много пошто је мера много већа од даре.
Никад, од кад знамо за себе, нисмо могли разумети државу без Краља. Кад смо га имали, имали смо државу. Кад га нисмо имали, били смо робови. Из таме ропства гледали смо ликове својих Владара и њихова успомена је осветљавала ноћ нашег ропства, а нада да ће опет доћи Краљ била је као нада коју човек у дуге зиме полаже на пролеће кад ће и земљу и њега разгрејати топли зраци вратившег се сунца.
И кад кажемо “ми смо за Краља”, онда потапамо себе у ту чудну стварност народну што за себе зна тек кроз своје Краљеве - огледа се у њима, стапа се с њима, љуби их, не завиди им, не мисли на њихове слабости, дичи се сваком врлином која их краси, радује се сваком њиховом добру, ужива у ономе што њих кити. О како је чудотворна ова снага народна и како су сасушавајућа, као пустињски ветар, супротна јој умовања одрођених му синова! Ови су говорили погрде на старешине народа свог, они дизали руке и убијали миропомазанике Божије, а народ је као рој пред матицом био увек и само за Краљеве своје.
Рећи ће нам неко да је то величање инстинкта, а омаловажавање разума.
Одговорићемо: инстинкт и јесте савршен, јер је непроменљив, вечан и непогрешан. Али је баш зато привилегија животињског света. А разум је величина и пад човечији, јер је слободан, и зато може бити и колебљив и погрешљив. Али не омаловажавамо ми богомудри разум, јер је овај по достојанству и достигнућу изнад сваког инстинкта и изнад свега створеног осим анђелског лика. Већ овде говоримо о високоумију богоотпадничког разума, изнад кога је по достојанству далеко већи скромни и своје вредности несвесни неизопачени инстинкт животиње и интуиција која говори непогрешно у души народној.
Али не само по овом да смо за Краља, већ смо и по размишљеном и осмишљеном за Краља. Начела наше земље, закони нашег живота говоре за Њега, траже га заповедно.
Наш народ је домаћински по ставу и по разуму. Нема дела без домаћина. Може бити посла и рада, али дела нема. Јер једно је рад, работа, а друго је дело. Рад је напор и робовање материји, а дело је благослов и утеха стваралаштва. Рад је као цвет, а дело је плод. Колико је рада и работе без плода. И зато домаћински народ не пада у екстазу пред радом, али ужива у делу.
Онима који би ту видели недоследност и противречност одговарам: ко је за дело тај није против работе, али ову гледа испитивачки, пошто зна да је врло често узалуд мука, а пред делом зналачки мало говори, а диви се много. И зато је за Домаћина наш народ: у васељени, у држави и дому. Отуда му никакво мудровање људско не може поколебати веру у Бога. Гледа он сва пречудна дела око себе и ако хоћеш да осетиш бич његовог подсмешка покушај да му докажеш да су толика дела настала случајем или сама од себе, без поретка домаћинског и без Домаћина.
Отуда је Краља у држави, - ни тиранина ни лутку, већ Домаћина. Не можеш ти учинити својим мудровањем да се он поплаши Краља и његове власти, јер се он плаши изнад свега друштва људског без власти, или, што је још горе, с више власти или многоначалија. Он је за једноначалије, јер домаћински гледа на државу.
Отуда је за домаћина у дому своме. Зна он - домаћински народ наш - да домаћин први рани и последњи леже, а кад сви спавају он бди у постељи. Други сигурно више раде, али овај ствара. Кад дела није било, кад нико о њему није ни сањао, оно је засијало у његовој свести као мисао, као искра у тами, и пре него што су други узели да раде рукама и ногама, он је грејао душом својом ону мисао, чинио да она расте, љубио је и љубављу вајао, па кад је достигла пуноћу узраста, рађао је и предавао другима да је пред његовим очима и под његовим старањем и по његовом упутству обрађују, да би се у дело оваплотила.
Краљ је у нашем животу као други члан домаћинског начела, првог и основног закона наше земље. Из првог добија одсјај величанства и неприкосновеност надлогичну. Из трећег добија он дубоку, доживљену и стално доживљавану потврду искуства. Сам се пак разуму не противи, док га живот непосредно потврђује.
Али ми смо за Краља и зато што је Тито против Њега. Не из ината, јер се тиме не бавимо, већ зато што знамо зашто је Тито против Краља. Из истих разлога, дакле, због којих је он против Краља, ми смо за Краља.
Знамо ми програм који Тито треба да спроведе у нашој земљи. Кад нисмо били чули за Тита, знали смо његов програм. Из простог разлога што Тито и нема свог програма. Програм је давнашњи, а Тито је нов робот који има непогрешивошћу аутомата да оствари оно што је господар замислио.
Не питајте ме како се Титов господар зове, јер бих онда морао од искони да почнем и ређам имена свију рушилаца Божијег дела. А то би нас заиста далеко одвело. Зато ме не питајте.
Само, ако вам Титовог господара не именујем, програм вам ипак морам рећи. Он је непроменљив, ако је господарево име променљиво.
Овај програм садржи прво богоборство и христоборство. Други то показују у рукавицама и с увијањем. Он то чини без страха без стида и без притворства. Видели смо то у Француској, у Русији, у Шпанији, у Португалији, у Мађарској, у балтичким државама, као што га морамо видети свуда, апсолутно свуда, без изузетка, где год буде дошло до остварења његовог. Јер то је у ствари главна тачка тог програма. Јер ко хоће да руши дело Божије у његовој органској целости, како да застане пред богоборством и христоборством.
Али тај део програма, ма како био главни, не може бити стављен у извршење док прво Краљ није оборен. Нема богоборства док је Краљ на престолу. Немогуће је христоборство док Краљ не буде оборен. Отуда воинствено безбожништво није могуће док не успе рушење престола. Овај програм садржи, на другом месту, механичко гњечење људске личности и разбијање људске породице. Он то чини без притворства, без стида и без страха. За њега је јединка бројка, а породичне ћелије случајан скуп јединки, које једне другима у најбољем случају дугују литру крви и неколико десетина литара млека, - али скуп који “реакционарно смета смелости прометејских потеза” који су му потребни. Да је тако, видели смо у Француској, у Русији, у Шпанији, у Португалији, у Мађарској, у балтичким државама, као што морамо видети свуда, апсолутно свуда, где год буде дошло до његовог остварења. Јер је то логична последица његова. Јер ко без страха, без стида и притворства удара и на самог Бога, како да застане пред основним његовим творевинама људског живота, јединком и њеном породицом?!
Али тај део програма није могуће ставити у извршење док на престолу државе седи Краљ, а не аутомат. Откуд би Краљ могао дозволити гњечење личности и породице људске. Отуда Краљ прво мора бити уклоњен, па онда ова тачка програма може бити стављена у покрет.
Овај програм садржи, на трећем месту, безобзирно гњечење народног, органског, социјалног, политичког и духовног бића. Он то чини без стида, без притворства и без страха. Он начелно целину народну и не признаје. Он тврди да је народ једно крваво клупче у коме се од искони, па све до остварења овог програма, два крвна непријатеља, две смртно и непомирљиво завађене класе, гризу, уједају и мрцваре. И, сасвим логично, овај програм хоће да то једном престане. А престаће ако се то клупче разреши. А разрешиће се ако једна класа уништи другу: пролетери своје експлоататоре. За овај програм хоће интернационалу, не народа у њиховој целости већ само пролетерских им делова. Не тиче се овог програма целост народна. Нити мисли тај програм да разбијањем целости чини какву год штету, а још мање неправду. Он хоће да од свију народа направи једну међународну кајгану, верује да је баш то смисао историје, ако уопште има смисла у животу, који је настао без учешћа разума. Чиме бисте га ви уплашили или застидели дакле? Видели смо у Француској, у Русији, у Шпанији, у Португалији, у Мађарској, Пољској, у балтичким државама, као што морамо видети свуда, апсолутно свуда, без изузетка, где год буде дошло до остварења његовог. Јер је то даља логичка последица рушења Божијег дела: ко гњечи личност човека и руши породицу његову овако без стида и страха, тај сигурно неће застати пред целином народном на коју он начелно гледа као на монструма, чудовишно и смрадно крваво клупче, без чијег уништења не може сванути нова зора човечанству.
Али тај део програма опет не може бити стављен у дело док на престолу седи Краљ, представник народне целине и штит његове слободе. И зато прво Краљ треба да буде оборен с престола, па после народна целина може да буде гњечена и разбијана до миле воље разбијача.
Постоји и четврта и пета и шеста и седма тачка програма: уништење сваке органске слободе, економске, социјалне, политичке и духовне. Циљ је велики, управо огроман. Програм иде за тим да људима да срећу, а срећи је само једна сметња: слобода у разним областима људског живота. Шта се њих тиче што је Творац човеку дао баш слободу као услов среће. Они не знају за Творца, па неће да знају ни за његове услуге. Оно што они једино знају и хоће да знају је њихов програм. А овај јасно и одређено говори: срећа је људима на домаку. Тако говори њихов разум. Једина сметња то је људска слобода. Уништити је то је тако лако, такорећи на домаку руке. А потом ће земља бити просто натопљена срећом. - Зато они одузимају сељаку слободу коју даје земља, раднику слободу коју даје рад, занатлији слободу коју даје занат, привреднику слободу коју даје његова остала привреда. Зато су сељака везали понова као некад за земљу, радника везали за фабрику и руднике, везали, у буквалном смислу речи поработили, поробили. Зато су узели све у своје руке: једини послодавци. Зато су завели најгрубљу и најбезобзирнију диктатуру своју. Зато су своја начела и веровање у њих узели као једино мерило достојанства, слободе и живота (чак) грађана. То смо видели у Француској, у Русији, у Шпанији, у Португалији, у Мађарској, Пољској, у балтичким државама, као што ћемо видети свуда, апсолутно свуда, без изузетка, где год буде дошло до остварења његовог. Јер то је даља логичка последица рушења Божијег дела: ко гњечи личност човека, његову породицу, народну целину, тај сигурно неће застати пред тако ситном ствари као што је одузимање земље сељаку, слободе рада раднику, слободног привредног стваралаштва занатлији и осталим привредницима, политичке слободе јединкама и њиховим организацијама и организмима и њиховом слободном јавном исповедању истине.
Али и тај део програма не може бити остварен док је на престолу Краљ, штит сваке слободе и правде народне. Зато прво Краљ мора бити оборен, па тек ова тачка програма да се у потпуности може ставити на извршење.
Ето зашто је Тито против Краља.
Ето зашто смо ми за Краља.
Титу Краљ смета да оствари давнашњи, исконски програм сваког рушиоца сваког дела Божијег.
Нама Краљ треба баш зато што је штит на земљи, међу људима, по људском уређењу и милости Божијој, сваког Божијег дела: вере и Цркве, јединке и породице, народа и отаџбине и сваке слободе и правде.
Зато сада већ, по улицама Београда, урлају аутомати робота: “Нећемо Краља, хоћемо Тита.”
А ми узвикујемо, просто и јасно да смо баш због тога за Краља.
И кад све то сагледамо, онда тек видимо колико је мудрости у интуицији нашег народа: тако радећи и говорећи, он је управо за себе. Јер у чему је управо народ, ако није у оном што Тито, робот свог господара, хоће да поруши, а што Краљ, напротив, бићем својим заштићује.
Краљ, чудесни кључ свода народног! Само њега Тито хоће да сруши, а друго што хоће да сруши лукаво прећуткује.
Али кад кључ свода сруши, остало ће се срушити само од себе, само по себи.
Зато: живео Краљ!
(Из књиге: Димитрије Љотић у револуцији и рату, Искра, Минхен, 1961, стр. 391-398. Прва верзија овог текста објављена је листу Отаџбина, бр. 6, од 1. априла 1934, у време док о Титу још није могло бити конкретне речи, али се све остало већ јасно могло видети.)
ПОЛИТИКА ЦАРСТВА ЗЕМАЉСКОГ
„Земаљско jе за малено царство, А небеско увек и до века”. Кад jе пре седам година тадашњи претседник Владе обjавио да ће водити политику царства земаљскога, и они коjи су то запазили, и о томе говорили, нису прави значаj ових речи одмерили. Оценили су то као реч без корена и без плода. Сетили су се Честитога Кнеза и дилеме у коjоj га jе Народна Песма угледала, и из коjе га jе извела оним тако простим, али грандиозним стихом: „Цар воледе царству небескоме, А него ли царству земаљскоме”.
Упоредили су (jесте, упоредили су) ова два става. Утврдили су да jе ону изjаву могао дати само човек довољно малоуман да би могао мислити да располаже заиста безграничном влашћу, и довољно ташт да би могао веровати да историjа од њега почиње. Нашли су да jе све то неуспело обесвећење народне светиње. Слошки су осетили да jе косовски морал jош жив, и зато пресудише да ова реч заслужуjе више презирања него љутње. Али му нико дубљу природу не сагледа. Нити у томе опази знак достоjан много туробниjих мисли. Данас тек, кад добро сагледамо садашњицу и кад утврдимо стално повећаваjући се пад нашег jавног и приватног живота, ми по правоj вредности можемо ону реч да оценимо: Она ниjе била без корена, нити jе остала без плода. Стварно jе она била потврда друштвеног пада, безакоња и непоретка: трубљење победе сићушних и слабих. Не седе увек велики и jаки на местима коjе jе природа ствари за њих оставила. Па се и дотле дешавало да ситни и слаби уседну на њихова места. Али, врло брзо се показивало да ниjе могуће да тако и остане, а jош мање да то постане правило. У ово пак време први пут се деси да ситни и слаби уседну тако чврсто на туђа места, и у таквом броjу, да њихов случаj постаде правило, а њихова мера општа мера. И измеривши своjом мером све људе и све ствари, утврдише – с чуђењем – да се у дубокоj основи народног схватања историjе и судбине уврежило веровање у превасходност и непобедивост косовског става. – Невероватно су људи неправедни према ономе петлу кога су ставили у своjе басне на потсмех свету, што се сиромах, тражећи по буњишту црве и ровце, а нашавши тврди, неукусни и несварљиви драги камен, усудио да стави у сумњу апсолутну вредност свог наласка. Jер на послетку, између људске и кокошиjе врсте има огромне разлике, коjа оправдава овакву разлику у потребама, укусу и оцени. Много jе тежи случаj о коме говоримо. Учинивши овако откровење (осим таштог чуђења: како jе у опште могла цела народна историjа да се изгради око тако „ваздушастог” и „нереалног” схватања) њима се учини ипак, као да им се кроз овакво схватање упућуjе неки потсмешљив прекор. Шта да раде с овим ставом? Друга мера, а не њихова, владала jе у време његовог стварања. Ово схватање им jе зато било и остало потпуно неразумљиво. То их одлучи да своjе реформе отпочну из наjвећих дубина. И тако обjавише политику царства земаљскога!
Ко се бавио селекциjом биља и животиња, таj зна да оваj посао захтева стални напор. Често jе и сама непажња довољна да изазове назадовање. Дизање пак руку од посла, пуштање да иде како иде, има кобне последице: нижи, мање племенити примерци избиjаjу све jаче, све многоброjниjе, док бољи и племенитиjи постаjу све ређи. И кад овакви примерци оjачаjу и набуjаjу, онда, разуме се, услови животни дати од оних бољих и за оне боље постаjу излишни. Мењаjу се услови живота по мери и потребама оних горих и нижих. Тако, до душе, и многи напор и труд коjи jе дотле био потребан, отпада: гори се задовољаваjу мањом пажњом и гором негом ничу и где се не сеjу – расту као из воде – и подносе све услове. Али зато и принос опада. Истина, мање jе било труда, али зато и плод подбацуjе. У селекциjи, одабирању људи процеси су много бржи него код биља и животиња, jер сам човек, у одабирању ниjе само обjект – предмет – већ као субjект, лице, у свом сопственом развићу активно суделуjе. Угледањем и упоређивањем он и сам помаже или одмаже одабирању, према своjим наслеђеним или стеченим особинама. Ако се дакле, међу људима омогући успевање нижим примерцима, онда сви они, са недовољно учвршћеним бољим особинама сами од себе, теже да се ослободе ових бољих особина, коjе су дотле напорима васпитања изазиване и одржаване. Њима jе до очигледности доказано да се успех у животу може постићи и без ових особина, – да се успех чак и сигурниjе постиже без њих. Тада успех у животу долази као награда, што се немаjу оне особине коjе су дуга времена и вечите тежње људске врсте сматрали jедино достоjним украсом човечиjим.
Да! Друга мера, а не њихова, владала jе у време рађања косовског става. Политику царства земаљскога обjављуjу и изводе људи сићушне и слабе мере. Супротну су изводили они, за коjе Еуфимиjин покров, намењен мученичком телу косовског кнеза, вели да су мерени моћном, славном и дивном мером. „Нису првокласни потребни ” дакле за извођење политике о коjоj говоримо. Довољни су „вешти људи”. Људи вешти за прављење сићушних „комбинациjа”, из чиjег се низа, по замисли наjдубљих међу оваквим „политичарима” и састоjи историjа jедног народа. Политика царства земаљскога jе политика кратке стазе. Како би сићушни рчкови и jежеви могли имати орловске очи да виде дугу стазу бивствовања? А косовски став jе рођен под мером дуге, наjдуже, вечне стазе. „Под углом вечности” он расматра историjу и судбину и вели: „Земаљско jе за малено царство, Небеско jе увек, и до века”. За политику царства земаљскога се не може рећи да не бира средства. Бира их према мери своjих људи и краткоj стази на коjоj се за њих све свршава. Шта би сићушни на краткоj стази радили, са вечним вредностима? Заиста би то био терет коjи би њима само сметао у извођењу „комбинациjа”. Зато су вечне вредности чоjства и jунаштва – вредности царства небеског – у малоj цени код присталица ове политике.
Над одром Димитрија Љотића
(беседа коју је Свети Владика Николај одржао на сахрани Димитрију В. Љотићу) Да jе одсечена само jедна грана, стабло не би много осетило, али стабло jе одсечено до корена, и нама jе нанесен велики бол. Аj. Боже! То jе Твоjа воља и ми jоj се морамо покоравати.
Када се jедан камен баци у воду, он прави концентричне кругове коjи се шире. Тако и смрт Димитриjа Љотића иде тугом његовоj породици, његовоj маjци Љубици, тамо далеко у Смедереву, његовоj супрузи Ивки, његовом брату Jаши, његовим синовима и његовоj кћери. Други круг иде кругу добровољаца, његовим сапутницима и jедномишљеницима у миру и рату, у добру и злу, у радости и жалости. Трећи круг иде са дичним четницима, к оном коме jе већ четири године земља простирач а небо покривач. И сад долази и четврти круг, коjи обавиjа цео свет, jер Љотић ниjе био само наш, он jе припадао човечанству, Европи, свету.
Димитриjе Љотић био jе државник, учитељ и хришћанин. Он ниjе био само државник, он jе био хришћански државник. За последњих сто педесет година, ми смо имали великих политичара, великих људи као што су Гарашанин, Jован Ристић и Никола Пашић, али то су људи били велики за своjе време, и у границама Србиjе док jе Димитриjе Љотић зашао у велике кругове светске политике. То jе био политичар са крстом. Имао сам прилике да га jедном чуjем у манастиру Жичи када jе рекао: "Србски народ неће бити срећан док сав свет не буде срећан". Он jе био учитељ коjи jе учио наjпре делима, па тек онда речима, упућивао jе, и сам jе био пример. Никад ниjе говорио а да делом ниjе показао. Ништа ниjе било да jе говорио, а да ниjе делом остварио. О, да су такви били сви наши учитељи! Христос jе рекао:
"Треба радити па учити, а не само учити". О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоким хришћанину, и то jе он био наjвећи. Он почиње од себе, а то користи свету. Ако почињеш од перифериjе, од другог, а не од себе онда не користиш никоме. То jе било његово гесло. Димитриjе Љотић jе био човек дубоке вере. Он jе као министар Правде додавао кадионицу свештенику у цркви. Многи су се томе ругали, али он се ниjе стидео. Он jе говорио: "Jа идем да испитуjем вољу Господњу, па кад jе сазнам, ићи ћу за њом, не обазирући се ни лево ни десно." Без Димитриjа Љотића осећа се велика празнина, а то jе празнина коjа се не може лако попунити.
Дрво jе одсечено, али Бог зна шта ради и ми се морамо покоравати Његовоj вољи. Ако jе дрво одсечено, али из одсеченог дрвета никле су многе младице, а то су многи и многи Љотићи. Ако jе пао Димитриjе Љотић, десетине хиљада србских jунака под оружjем заjеднички сjедињени, не поjединци, него заjеднички, су заменици Димитриjа Љотића. Димитриjе Љотић jе човек коjи jе надахњивао људе. Носио jе тешки крст и у рату и у миру, jер ни у миру му људи нису хтели дати мира. А у рату jе извршио своjу дужност и као воjник и као грађанин. Баш они коjи су били на површини и коjи су били глава народна нису га разумели. Зато смо и пропали што нисмо знали ценити такве вредности.
Бог га jе узео баш у своjе време. Рећи ће неко: узели су нам га. Али га нису узели, jер jе он дао упут своjим животом и своjим трудом до сада. Колика понизност, какав аскетизам, испосник Светогорски, какве молитве, дечиjе милине!
Ми благодаримо њему, његова Светост и jа, захваљуjемо му што смо дошли из заточења до Беча, и од Беча овамо. Ми не можемо то никад заборавити наjверниjем сину Србства.
Када сам говорио са њим у Бечу о сjедињењу наших народних националних снага, он jе, говорећи о ономе за кога сам рекао да му jе већ четири године земља простирач а небо покривач, смерно одговорио: "Он нека заповеда, jа ћу слушати. Он нека буде на врху, jа ћу на дну. Jа ћу му ноге прати." И дошло jе jединство.
Ко jе познавао тога човека, морао га jе волети. Он jе био идеолог, светски, широке душе, лав у храбрости а jагње у кроткости. Говорио jе: "Ако учинимо све народе срећним, бићемо и ми срећни". Чедо Милић, велики мостарски jунак, рекао jе: "Jош сам видео jунака, али jунака као Љотића нигде". О њему ће се зато писати књиге. Писаће не само Срби, него и сви Европљани коjи су га познавали.
Било jе људи коjи су говорили да он воли да прима од некуд, да сакупља, да гомила. Али где су његове куће? Где му jе имање? Где су му куле? Где су му поља? Jа тога не видим. Али jе био велики богаташ духом, поштењем, вером. Духован човек, карактеран, поштен, одлучан и религиозан. Он jе био толико богат душом, да jе од ње могао дати и другом, позаjмити осталима увек спреман да даде савета и лепу реч. За њега политика ниjе била акробатика, него етика. Он jе био репрезентатор душе и срца србскога, чари и истине србске. Он jе био идеолог хришћанског национализма.
Он jе волео све воjводе. Он jе то мени причао, а исто о њему причале су ми и воjводе, и кружиле похвалнице о њему.
Jедан велики воjвода, коjи jе овде међу нама, рекао ми jе jедном приликом пре кратког времена: "Не могу се од њега одвоjити. Речи из његових уста теку као мед. Он jе прави репрезентатор србске политике." Он jе дао толико од себе, па да jе живео jош педесет година, он не би имао шта више да да. Он jе дао одговора на сва питања. Он jе у своjоj идеологиjи обухватио све гране народног живота.
Жалимо га сви, жали га свак. Жале га и Немци. Многи су му пребацивали да се сувише наслања на Немце. И то баш они коjи нису били народни људи, коjи поседуjу виле и богатства, и коjи као jазавци припремаjу себи унапред богатство за сто година. Али он jе наjвише критиковао Немце, и баш зато су га они поштовали. Критиковали су га само они коjи га нису познавали.
Колико jе само волео своjе воjнике. Причао ми jе jедан официр из његове пратње: "Када смо отступали из Београда, на путу смо застали и делили храну воjницима коjи су били гладни. Када смо поделили храну, пришао сам Љотићу и рекао му да jе jош остало хране за мене и њега. Нашта ми jе он рекао: "Подели и то. Ми ћемо лакше. Сад и тако идемо да спавамо, а лакше се спава кад се не jеде." "И тако сам учинио." Он jе поштовао човека изнад свега, само наjпре и изнад свега – Бога.
Он jе био велики човек. Оно што jе посадио, ухватило jе дубока корена. И све што jе урадио, мирисаће.
Добровољци, певаjте у славу Димитриjа Љотића! Четници, плетите венце славе! Срби, спомињите се Димитриjа Љотића!
Пала jе наjвећа жртва. Боже, не тражи више. Боже, доста, молимо Те: узео си много и као наjвећу жртву, њега! Боже, нека буде доста.
Jа веруjем да jе ова велика жртва капиjа коjа ће нас довести до слободе. Димитриjе Љотић jе капиjа наше нове Отаџбине.
Зато сви, браћо, молимо се за душу великог човека и нека га прими у царство своjе. Нека нам Бог услиши молитве, а њему нека да место коjе заслужуjе.
БРАНИОЦИМА ДЕМОКРАТИJЕ Многи букачи, ухрањени погрешкама прошлих шест година, а ослобођени политичком jуговином коjа jе сад задувала, нападаjу нас као противнике демократиjе. Jедни су наивни, а искрени обожаваоци парламентарне и либералне демократиjе, коjи не виде да ову ниjе могуће одхранити. Други су несавесни демагози, коjи знаjу тачно шта хоће и коjи знаjу да нападаjући нас и нашу тезу управо руше jедину брану људског достоjанства, слободе и права. Обоjима да одговоримо.
Парламентарна и либерална демократиjа jе систем тесно везан са економским системом либералног капитализма. А оваj jе поред несумњивих користи коjе jе донео свету, дошао у претешко стање. Либерално-капиталистички систем jе увео свет у такве контрадикциjе, такве супротности, да се из њих данас не може никако цео и неокрњен извући. Његову основну тезу: пустити да ствари иду како иду, данас не могу бранити ни наjватрениjи поборници либералне економиjе. У целом свету она jе напуштена, и мора бити напуштена, jер су економоске супротности тако оштре да прете да се цео друштвени поредак, коjи на њима почива, сурва. То jе нагнало Север. Амер. државе – земљу наjнеограничениjег либералног капитализма – да са одушевљењем прими наjвећу економску револуциjу Рузвелтову, коjи jе 2 августа 1933 год. завео систем диригованог капитализма. Владе данас, ма у коjоj држави биле, приморане су дакле да управљаjу економским животом народним. А управљати тако компликованим односима, као што jе економски живот, значи морати имати слободниjе руке, више овлашћења, него што су га имале владе до поjаве ове велике кризе либералног капитализма. Отуда jе jасно да политички систем либералног капитализма – либерална и парламентарна демократиjа – не може бити добар за сва времена, а наjмање за ово време, у коме jе очигледно да либерални капитализам не може бити очуван и одржан. Не само да ће због тога морати да претрпи велике измене парламентаризам, већ и сама либерална демократиjа (jер те ствари нису увек споjене – случаj Сев. Америке, коjа jе либерално-демократска, али не и парламентарна земља). Нека се нико на нас не љути што ми овако говоримо. Не чинимо ми то да би кога љутили. Читамо ми ове ретке из велике књиге Живота, – не сисамо их из прстиjу.
Али ниjе само парламентаризам, као круна либералне демократиjе, докраjчио своjу владавину због кризе либерално-капиталистичког система, – већ, независно од тога, као политички систем, он носи у себи клицу нереда и неодговорности, па самим тим и своjе пропасти. Он jе добро могао да функционише само у оним земљама у коjима су га носиле jаке политичке странке, у коjима jе фактички власт пак носио несумњиви вођа – диктатор. Чим тога услова ниjе било, парламентаризам, и раниjе кад му економска криза ниjе с друге стране копала гроб, морао jе давати слику расула државе и друштва. Ово због тога што парламентаризам, у ствари, значи збрку власти, а самим тим неред и неодговорност. Парламенат по природи своjоj треба да изграђуjе законе и надзирава рад владе. Међутим, он се, у парламентаризму, тога одрекао за чанак сочива, за право да његови чланови могу несметано ограничавати управну власт на таj начин, што ће стварно они ту власт у своjим краjевима да врше. Зато се посланици не интересуjу нормално за рад у Скупштини, већ се интересуjу за рад управне власти. Зато у скупштини бива закон оно што хоће влада, – и зато у министарству бива оно што хоће посланик. Зато су скупштине немоћне, а владе скучене, зато нема одговорности. Земљи пак треба парламенат способан и самосталан, а влада одлучна и снажна. Само тако парламенат може да изврши своj, а влада своj задатак. Ми дакле нисмо против парламента и ако смо против парламентаризма. Напротив, jесмо за такав парламенат, коjи ће бити истински и достоjан израз правних и живих народних снага, способан да изрази општу вољу, а нарочито да одржи друге државне власти у поштовању закона у границама те изражене опште воље. То може бити пак само тако ако буде у целини изведено онакво друштвено и државно уређење, какво ми у своjим Основним Начелима и Смерницама проповедамо.
Либерална демократиjа почива на гледишту да су људи jеднаки и слободни. Она jе узела оно што би требало да буде као оно што jе већ ту, – и отуда њена заблуда и њене погрешке. И ми знамо, и сваки то зна, да има врло мало стварно слободних људи, и да су само такви, стварно слободни људи међу собом прилично и jеднаки. Бити слободан, значи бити независан, – а колико има, заиста, стварно таквих? Отуда jе либерална демократиjа у време своjе наjвеће експанзиjе забранила сва удружења (1791 године), као противна слободи и jеднакости људи, – осим, разуме се, своjих политичких клубова. Човек, по њеном мишљењу, као слободна и jеднака jединка, има да искаже своjу вољу гласањем, при коме jе глас Петров jеднаке вредности као глас Павлов. Ту може да буде само сметње у овим удружењима. И отуда се, и данас, – ако се то претерано гледиште из 1791 год. одбацило, – остало само при народном телу, као jедином сретству за добиjање народних изабраника. Зато што знамо да нису, истина, сви људи ни слободни, ни jеднаки, а ми жалимо што нису, ми стоjимо на гледишту да се избор не може ослонити само на опште и jеднако право гласа, – већ ово мора бити упућено и поправљено учешћем сталежа народних (место либерално-политичких странака) у народном одлучивању.
Ово jе наш одговор наивним, а добронамерним нашим противницима, онима коjи обожаваjу либералну и парламентарну демократиjу. И ако jе велика њихова наивност, морамо признати да jе и њихова добронамерност велика, па се уздамо да ће нас уз припомоћ ове разумети, и тада, у наjмању руку, неће моћи да нас нападаjу као неприjатеље народних интереса. Друкчиjи jе одговор оним несавесним демагозима, коjи све ово што смо рекли знаjу исто тако као и ми, и коjи би, кад би им то био рачун, били и много оштриjи у критици либералне и парламентарне демократиjе. За њих ниjе никаква таjна да либерална демократиjа и парламентаризам мораjу бити дефинитивно скинути са свога пиjедестала. Циници, они управо сад либералну демократиjу употребљаваjу зато, да jе што пре скину. И да би jе што пре угушили, потребна им jе слобода. Између њих и нас jе управо спор о наслеђу. Ми не желимо основе људског друштва да мењамо. Ми желимо да очувамо максимум људске слободе, достоjанства и права, – и то кроз породицу, приватну инициjативу и приватну своjину, – а они то неће. Поучени примерима ми нећемо да излаз из невоља либралног капитализма, либералне и парламентарне демократиjе, – буде ни бољшевичка, па ни икаква друга диктатура, коjа не води и неће да води рачуна о оним основним вредностима коjе ми хоћемо да очувамо.
Да резимирамо: Ако се под демократиjом разуме такав облик владавине, коjи се заснива с jедне стране само на општем и jеднаком праву гласа, а с друге стране на парламентаризму, онда ми признаjемо отворено да смо против такве демократиjе. Против смо, jер не брани довољно баш народне интересе, пошто иде на руку изборним фалсификатима, а тиме ствара парламенте и владе мање вредности; Против смо, jер омогућава збрку власти, а тиме неред и неодговорност, чиме опет држава не може да изврши своjе дужности према народним интересима. Али против смо и зато, што се таква демократиjа не може одржати; и кад бисмо и били за њу она би се срушила, jер се и њена економска основа, либерално-капиталистичка привреда, не може одржати. Jедни коjи нам то пребацуjу jесу искрени и добронамерни. Молимо их нека размисле о овоме што смо навели. Нека схвате да су ствари неизнемљиве овакве какве су, и да се сад ради само о томе, у целом свету, коjи ће систем да смени либералну и парламентарну демократиjу и либерално-капиталистичку привреду. Ништа нам не користи да се ухватимо као пиjан плота за реч демократиjа, – кад jе jасно да jе таква демократиjа шимера, самообмана. Хаjте сви искрени и добронамерни да видимо шта ће да замени оно што мора да иде. Даjте да остваримо такав систем, у коме ће интерес народне целине бити наjвиши закон, а у коме ће максимум људског достоjанства, слободе и права бити ипак очуван. Не урадите ли, искрени и добронамерни, то – онда сте управо слепи помоћници оних других наших противника, циничних и неискрених бранилаца демократиjе, коjи у ствари о демократиjи знаjу исто тако као и ми, да се она одржати не може и коjи употребљаваjу баш слободу и демократиjу да би их што пре срушили и заменили системом, у коме ће саме исконске основе људског друштва имати да страдаjу, а с њима и оне вредности: достоjанство, слобода и право, коjе бисмо у неминовним променама хтели да очувамо. Мислимо да нам jе реч и гласна и jасна.
ПОЛИТИКА И МОРАЛ
Велики jе броj честитих грађана коjи су се помирили давно с мишљу да политика нема везе са моралом. Нас не чуди то толико. Много више нас чуди како после тога могу мирно да спаваjу. Jер политика jе, у ствари, управљање државном и народном судбином. Честити људи брижљиво управљаjу своjом имовином, нежно подижу своjу децу, родољубиво испуњаваjу своjе дужности према домовини. Тим своjим бригама и нежностима испуњаваjу цео своj живот и сваки дан у њему. Али државна и народна судбина су много веће ствари, jер све њихове бриге и нежности, ако држави и народу буде пошло рђаво, слистиће, као стихиjа, зла коб док се оком трене. Зато, у колико jе неко брижљивиjи према своjоj имовини, нежниjи према своjоj деци, тим више мора да има у памети питање: "Како се управља моjом домовином?" И не само да од судбине домовине зависи његова имовина и његова деца, – него и они без имовине, и без деце, везани су више него што би се то на први поглед рекло, судбином своjе државе и народа. Као на броду каквом, што путуjе морском пучином, што путницима главно питање мора бити: "Како се управља бродом коме сам поверио своjу породицу, себе и своjу имовину?" тако, и са апсолутно истим значаjем мора грађанин да поставља себи питање: "Како се управља моjом домовином?" Ако би се напред истакнутом мишљу хтело рећи да се дешава кад заиста политика иде у раскорак са моралом, рекла би се позната истина стократо потврђена историjом. Али, ако би се хтело рећи да политика по правилу не може имати честите људе за своjе спроводнике, нити се честитим начинима може обављати, нити сви њени циљеви могу бити честити, – онда се заиста морамо чудити како после тога могу мирно спавати честити грађани. Jер сигурно неће бити безбрижни ти исти честити, нежни и родољубиви грађани, ако сазнаду да jе чувар њиховог имања непоуздан човек, или васпитач њихове деце порочан наставник. А овде су, као што смо рекли, много веће ствари у питању. И зато баш онаj ко jе рекао да политика по правилу нема везе са честитошћу, и после тога мирно спава, нека зна да jе наjнебрижљивиjи домаћин и наjбездушниjи отац коjи се да замислити. I Они коjи овако мисле као да хоће да кажу да jе честитост потребна само обичним људима у њиховом животу. А и њима ваљда само зато што над њиховим радом и држањем постоjи надзор државе и њеног апарата. У управљању пак државом може да се буде и без тога. Ми не говоримо овде о потреби честитости са гледишта апсолутног, неземаљског морала. Ма да веруjемо да нема ствари на земљи коjа се не би тицала и наjвиших небеса, с тог гледишта о овом питању нећемо говорити. Нас овде ово питање интересуjе чисто са његове политичке стране. То jест могу ли се, на краjу краjева, у политици постићи добри резултати, ако се, пренебрегну они захтеви морала, коjе обичан грађанин у свом свакидашњем животу мора да испуњава, ако неће да дође у сукоб са строгим законима државним. Нама лично изгледа да jе заиста незгодно да се о овоме и може расправљати. Али док jе нама то у тоj мери jасно, дотле jе цео jавни живот засићен супротним веровањем и држањем. Одговарамо само своjоj дужности независног и слободног jавног гласила кад о томе пишемо. II Лаж jе велики порок у приватном животу. На кратким стазама међутим, помаже. За дугачке ниjе ни мало подесна; брзо се открива. Чудо jе како се код такве њене особине могла тако да одомаћи у jавном животу, где треба све да jе прорачунато за дугачке рокове и дугачке стазе. Или jе то опет знак да и у jавном животу, влада политика кратких стаза. Лаж у jавном животу ствара лажне ситуациjе, то jест такве положаjе у коjима, и ако сви знаjу да jе друкчиjа стварност, jавно и озбиљно се говори сасвим друкчиjе. Али кад jе велика jавност искључена, онда се из уста коjа су говорила jавно jедно, чуjе сасвим супротно. Тако се дешава да рецимо од наjистакнутиjих присталица наjвеће државне странке jавно слушамо jедно, а у ужем кругу, о њиховоj великоj странци, управо сасвим друго, онако како jе истина, и како би се jедино могло говорити. А кад запрепашћени таквом дволичношћу, запитамо за узрок друкчиjег jавног држања, добиjамо одговоре у коjима се лаж нескривено признаjе (jер се порицати не може), али се одговорност баца на општу политичку ситуациjу и овакво држање претставља великом политичком мудрошћу, – а остали свет, коjи тако не ради, као наиван, лишен здравог политичког смисла. Кад jе сад у Скупштини изнет случаj уговора за грађење жељезница, настала jе jедна таква мучна ситуациjа. И ако jе свима и свакоме било jасно да изнети случаjеви претстављаjу jедну од наjтежих ствари, по свему што се открило, место отсечне изjаве достоjне положаjа и изнетих тешких ствари, дата jе изjава, коjа целу ствар претставља као "сукоб два инжењера", – и ако jе цео свет осетио да jе то био стварно сукоб двеjу савести. – Ипак jе, изгледа, та изjава пљескањем примљена и од толиких људи – иначе честитих у приватном животу – не нађе се нико да ту ствар назове њеним правим именом. У дому где родитељи живе у међусобноj лажи, шта мислите чиме ће деца, храњена лажjу, родитељима узвратити? Разуме се, опет лажjу. Не може бити друкчиjе у државноj заjедници. Државни управљачи видеће, у свима случаjевима, где држава треба да се ослони на грађане и њихове грађанске врлине, – како тих врлина, коjе су се у парадама лако испољавале, нема. Ни службеници неће искрено поверену дужност вршити, jер лаж засићуjе целу амтосферу и њеном утицаjу сасвим су недовољна препрека "правила службе" – кад ови људи знаjу да су толика друга Правила, већа и важниjа од "правила службе" њихови претпостављени повредили. III Довољно смо истакли савремено схватање власти, коjе су примиле све државе под утицаjем Хришћанства: служба ближњем. Али цео свет практично не гледа тако на власт, па се врло често дешава да се власт употреби на службу себи. Сад се отпочело на то стварно гледати благим очима. Нема санкциjе за овакве злоупотребе власти. Као да се мисли: па добро, то су, истина, штете материjалне, и не би требале да се десе, – али то ће држава издржати. Материjално jе заиста тако, – морално ниjе тако. Питали приjатељи jедног вишег државног чиновника у унутрашњости пре десетак година – чиjе су злоупотребе биле опште познате – како га ниjе страх од тога што ради, а он одговори: "Е моj приjатељу, таj и таj Министар награби милионе, па ником ништа, – а jа узмем по неку хиљаду, па сви на мене заграjали". За нас jе оваj одговор био откриће праве штете од злоупотреба власти. Заиста права штета ниjе материjалне, већ моралне природе. Ко може тражити да практиканти не одлепљуjу марке, ако они веруjу да у хиjерархиjи изнад њих, недела расту са већом влашћу? Од куд се може очекивати да ће мали људи, изван државне службе, у озбиљним животним тегобама победити разна искушења кад веруjу да далеко моћниjи тако не раде? На таj начин, разгубни утицаj рђавих примера одозго све узвраћа, и тако општи морални ниво у држави пада.
Показали смо у два наjкарактеристичниjа примера (лаж у jавном животу и злоупотреба власти), – да, на краjу краjева, с чисто политичког гледишта, политика мора ићи у корак с моралом, jер се неморал свети народноj заjедници као и поjединцу. Наjвећи део човечанства веруjе да jе морал откривен с неба. Ми пак мислимо, и кад тако не би било, да би морални закон био пронађен у самоj природи ствари. При сваком брижљивиjем испитивању утврдило би се да пут честитости ипак наjсигурниjе води повољним резултатима. Да управо, наjбоља економиjа живота народног захтева поштовање моралних прописа. Зато jе народ, из свог исконског исксутва, и исклесао ону дубоку реч: "Правда држи земљу и градове." Отаџбина, бр. 11, Београд, 06. 05. 1934, стр.1
ОСНОВНИ ЗАКОН ОТАЏБИНЕ Наjвећи део jугословенског народа остварио jе своjе политичко jединство баш сад, кад су изванредне политичке прилике и друштвене тешкоће у свету дошле до наjоштриjег израза. Да jе таj епохални догађаj дошао у мање бурна времена, он би сам по себи, изазвао многе тешкоће. Уређивање наше државне заjеднице и изграђивање наше заjедничке културе не може ићи без тога. И поред свег jезичног и етичног jединства под разjедињаваjућим утицаjем земљиног склопа и досадашњих политичких оквира, током толиких векова, израсле су друштвено-политичке разлике. Сад нови заjеднички политички живот, оправдано, жели да те разлике сведе на што мању меру. Према разjедињаваjућоj акциjи, извођеноj полако вековима, долази сада уjедињаваjућа акциjа, по нужди много брже од прве. А то изазива озбиљне проблеме, а често и мучно савладљиве тешкоће. Али jугословенско политичко jединство ниjе могло доћи по тихом времену. Морали су доћи изузетни услови, коjи за тринаест векова наше историjе нису никад до наших дана били остварени, па да до jединства дође. Четрдесет поколења пре нас ишло jе овоме циљу називаjући га и другим именима, али jе само нашем било омогућено да га оствари. Зато jе оно дошло, и могло доћи, само после наjвећег и наjтежег сукоба у историjи света, после Светског рата. Оваj jе пак догађаj створио у свету општи вртлог. И да нема других, сам по себи, оваj вртлог представља и по државе давно постале, и по старе културе, наjвеће опасности. Обичаjи, установе, мишљења, освећени вековима, урасли у савремену цивилизациjу, чак и њени постулати, из темеља се љуљаjу: има их већ и порушених. Ко данас не види каква jе несхватљива разлика настала у свим животним поjавама у размаку за двадесет година пре и после Светског рата? Када су дакле ова два догађаjа – наше политичко jединство и Светски рат – сваки за себе, морали довести до дубоких проблема и озбиљних опасности, какве су тек проблеме и опасности ова два догађаjа, догодивши се у исто време, морали изазвати? Нека нико не мисли да овим желимо да кажемо да нисмо господари своjе судбине, да су догађаjи суђени, писани и неизменљиви, да су наше снаге несразмерне и неурачунљиве према стихиjским силама догађаjа на коjе не можемо утицати. Знатно смо далеко од тога. Нисмо то хтели рећи. – На против, хоћемо да кажемо: да би се у тако озбиљним тренуцима могли конци догађаjа размрсити, правилне и брзе одлуке донети, и донете извршити – наjбоље снаге ума и карактера мораjу суделовати у општим пословима Отаџбине. То jе, на све тмасте и тучоносне облаке, на сву буру и све трусове, наш став и наш одговор. То jе основни Закон Отаџбине. Сви други њени закони извиру и управљаjу се по овом основном – и вреде, у колико његову владу омогућуjу. Нема жртве коjа се кад jе оваj Закон поштован не подноси. Ни опасности коjоj се тада у сусрет не одлази. Нема чамотиње коjа може да савлада одушевљење, таj урагански животни елан, што jе у стању, од поjединаца у стању да створи скоро jедно тело, толико њиме биваjу повезани уjедно осећаjи и воља свиjу... Жеља за служењем и жртвовањем постаjе тада заразна, као што се данас од супротне тешко одбранити. И владање и господство тада добиjа карактер служења и жртве. Отаџбина тада развиjа неслућене снаге. За све напоре завршни рачун увек надмашуjе прорачун. Тада чак и пропаст отаџбине постаjе њено буjање и снажење, и њена набуjала снага ломи и гробне плоче, као набуjале реке у пролеће тешку ледену кору. А кад тога ниjе, узаман говорити разуђеном телу да треба да jе jедно, да jе чак смртоносна подвоjеност. Узаман говорити одељеним органима о њиховоj међусобноj солидарности. – Чама обвиjа све животне поjаве. Чама и трулеж са свима поjавама што трулење прате. Све мисли само о себи, непосредно о себи од jедног тренутка, – чак не и о себи идућег тренутка. Ко да онда служи другоме, кад управо не служи ни себи? Ко да себе, или што од себе, жртвуjе? Ко да сачека свесно опасност? О каквом то одушевљењу може бити речи? Ко да онда помисли на Отаџбину? Безстраствене, трудољубиве и чедне пчеле, коjима jе закон умерености и пожртвовања у самом телу дат, кад примете да сав труд и жртве, коjима зидаjу кошницу, ништа не помаже, – да невидљиви неприjатељ граби и разноси оно што су оне, кап по кап, накупиле – постаjу неумерено страсне и грабљиве, и приређуjу пирове и оргиjе сласти, бацаjу се на прождирање и растурање онога, што су дотле пожртвовано и тако стрпљиво прикупљале. Тако и умиру, поричући своjом смрћу цели своj живот. Ни од пчеле се не може тражити већа увиђавност него што jе њихова, иначе аскетска природа у стању да пружи. * * * Неписан jе Закон Отаџбине. Записуjе се оно што се може заборавити, – што би могло бити мало друкчиjе, а да не буде битно друкчиjе. Оно што jе у природи саме ствари, што се не може од ње одвоjити, а да се сама ствар у битности своjоj не измени – оно се не мора записати, jер све о томе говори. Ни санкциjа у законима за повреду овога Закона нема. За друге законе то мора да се предвиди. Санкциjа за повреду овог закона jе у самим темељима Отаџбине. Ни jедна власт не утврђуjе и не кажњава његово непоштовање, – али никаква повреда других закона по тежини последица ниjе му равна. Оваj закон не прави питање од облика у коjима ће његова суштина бити изражена, – али облици владања, ако желе да успеjу, по овом закону мораjу да се владаjу. Као и други закони људске душе и људског друштва и оваj Закон се разликуjе од физичких закона. Ове ниjе могуће непоштовати. Прописани за целу природу, физички закони у себи носе, у исто време, и забрану прекорачења и снагу да забрану на снази одрже. Закони по коjима пак човек, као човек, треба да се управља, садрже само забрану, норму али не и снагу да себи прибаве поштовање. Зато jе могуће и прећи преко њих и на њиховом непоштовању зидати. Само, људска повесница ниjе до сада могла да покаже да jе могуће такву грађевину одржати. * * * "Отаџбина" жели Отаџбини да у њоj оваj основни Закон буде увек поштован. Где год се окренемо по свету, и баш данас, видимо да се свака Отаџбина труди, да оваj Закон утврди и по њему се управља. И у колико су догађаjи озбиљниjи, у толико jе труд и старање око тога веће. Зато jе "Отаџбина" желела да у свом првом броjу укаже на таj Закон, према коме ће она пратити све карактеристичне поjаве нашег друштвеног и политичког живота. Отаџбина, бр. 1, Београд, 25. 02. 1934, стр.1
МАФИЈА
Случаj Стависког непрестано храни огромношћу своjом органе jавног мњења свиjу облика и праваца. Као и све друго што има везе са jавним животом, нас не интересуjу поjедини детаљи ове афере, већ њени дубоки узроци и њене опште црте. Нарочито нас интересуjе ова афера у њеноj вези са претставницима саме државне власти. Jасно jе да она не би могла добити размере коjе jе имала, ни проузроковати такву штету да њен главни носилац ниjе имао приjатеља, помагача, саучесника у свима областима jавног живота, нарочито код државних органа и органа jавног мишљења. Целокупна та огромна мрежа паукова са свима своjим члановима, названа jе мафиjом, по угледу на чувену мафиjу, таjну злочиначку организациjу коjа jе пре близу тридесетину година била по целоj Италиjи раширила своjе мреже. * * * Ми смо већ казали да честити људи имаjу ту основну ману да веруjу да им организациjа ниjе потребна. Неваљалци, напротив знаjу да им само организациjа може помоћи. Честит човек сматра да jе довољно бити честит па да буде под заштитом закона. Неваљалци знаjу, напротив, да им само изванредне организациjе у борби против закона и морала могу помоћи. Отуда нико ниjе могао забележити да се зло може дуже времена одржати без организациjе, без jатака, без саучесника, без помагача. Мафиjа често нема утврђен облик, статуте, сталне чланове. Често jе мафиjа везана само одређеним циљем, и чим се он постигне, чланови се разилазе. Други пут jе мафиjа право друштво, затворено, са одређеним органима, са строгим правилима са знацима распознавања, са огромним средствима, одличном организациjом... Али, био први или други случаj, мафиjа мора имати за себе све: утицаjну штампу, одлучуjуће факторе у судству, у скупштини, у политици, у полициjи и jавноj безбедности, у влади. Наjобичниjи начин jе куповина људи новцем, или другим услугама: одликовањима, унапређењима, постављањем на добрим местима, међусобним услугама. Они коjи се не могу купити (а њихов броj ниjе много велики) држе се у зависности терором, застрашивањем. На послетку, где не помаже корупциjа и терор, помаже политика: ствари се претстављаjу потребним с обзиром на извесну потребну и корисну политичку комбинациjу. Тако мафиjа – ма коjа то била – седи на троношцу чиjе су ноге: корупциjа, терор и политика. Ма чиjу аферу, у ма коjоj земљи да рашчланите наићи ћете на оваj троножац. Обрнуто, видите ли где год оваj троножац, знаjте да нисте далеко од афере. При раду чланови мафиjе су чврсто повезани своjим саучешћем у злу. Ништа ниjе тако чврсто као саучешће у злу. То jе jаче од приjатељства. Људи – саучесници у злу – су везани злочином и срамотом. Растураjући се саучесници се излажу опасности да буду откривени. Зато самољубље сваког саучесника саветуjе свакоме од њих слогу и одржавање заjеднице. У случаjевима где jе мафиjа у опасности да буде откривена, она поступа као сваки нападнути организам. Брани се. У случаjу да се нешто мора изгубити, да се неки члан мора жртвовати, организам мафиjе сече везе између себе и жртве, – евентуално жртву баца сама мафиjа, као данак за спасавање остале мафиjе. Ако постоjи опасност да жртва отвори уста и покаже да зна више него што треба, – „самоубиство” или убиство затвара уста и мафиjа jе обезбеђена. Њене страховите везе и средства обично успеваjу да преброде напад. Водити борбу против мафиjе, а претходно не сазнати тачно целу њену таjну мрежу, значи ићи у борбу са сигурношћу да се изгуби битка. Jер ако човек нападне jедног члана мафиjе због недела кога jе открио, изненадиће се, ако са стране коjу не напада, и од коjе се не нада никаквом злу, па чак има разлога да очекуjе и помоћ, добиjа такве ударе коjи целу његову намеравану акциjу противу откривеног зла онемогућуjу. Дешава се да мафиjа употреби сопствене чланове да заводе на лажни траг покренути друштвени напад. Као што има случаjева да мафиjа добре борце против себе вешто компромитуjе излажући их тренутном губитку угледа и поверења. Мафиjа jе увек добро обавештена. Располаже одличном обавештаjном службом. Не може без тога. Прати необично пажљиво рад и приватан живот људи коjи су jоj опасни, чак и приватан живот њихове родбине. Све бележи и памти. У отсутном тренутку, често нападача смете и укочи вештим обавештењем да располажу неком таjном коjу он нема интереса да да открити. И у сред борбе, нападач тако испада из борбе. Нема средства коме мафиjа неће прибећи. Све што може тренутно или траjно да помогне њене циљеве, све ће употребити. Мафиjа jе свемоћна. Она разорава као рак, као зли тумор ткиво народног тела. Планови по коjима народно тело и његови органи треба да реагираjу не раде, не функционишу. Везе између поjединих органа народног тела су спречене и покидане. Зато мафиjа и њен план одлично функционишу. Ако се дозволи да мафиjа у ткиво народног тела забиjе своjе мреже, ако се на време не предузму енергичне оперативне мере и не исече у зачетку оболело место, мафиjа се тако шири, тако расте, да jе њена победа сигурна дотле док тако не изгризе и не прождере народни и државни организам да оваj сконча и тек то повуче за собом и краj мафиjе. * * * Ово су поуке из Ставискове афере. И код нас се, на жалост, даду сагледати контуре мафиjе... Зато смо и изнели овде њену физиономиjу. Честити људи треба да буду обавештени о симптомима зла, о његовим методама и развићу, како би му, док jе време, могли стати на пут. Отаџбина, бр.7, Београд, 07. 04. 1934, стр. 4
ДИМИТРИЈЕ В. ЉОТИЋ
ДРАМА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕЧАНСТВА
Драма савременог човечанства о којој говорим пред вама, госпође и господо, није за Збор нова тема.
Од своје прве појаве Збор није ништа друго радио, и говорио, већ указивао на драму која се сада отпочиње пред нашим очима да одиграва. Ништа друго није он говорио народу, већ једне и исте речи у разним облицима: "Народе, знаш ли да иду и купе се страшни облаци? Знаш ли да тек што нису зафијукали страховити ветрови? Осећаш ли, народе, како велики трусови тек што нису отпочели своју разорну игру? ”
А потом, окренувши се нашем државном броду, Збор није ништа друго радио, него испитивао пут његов, с обзиром на те страхотне облаке, с обзиром на те ужасне буре и с обзиром на те велике трусове који се спремају да дођу. И затим, тај исти брод испитивао, да ли је довољно јак да се одупре свим тим трусовима, свим тим бурама, свим тим облацима тучоносним.
Збор није ништа друго говорио и делао, но с обзиром на догађаје који долазе, гледао да наш унутрашњи народни и државни живот тако упути, како би народ и држава могли дочекати без страха тако страшне дане, није ништа друго радио и говорио до покушавао да наш државни брод пође оним путем, на коме би, кад такви дани дођу, било најмање опасности по њега, а с друге стране покушавао да народ тако ојача и толико јаким учини, да кад та велика и страшна ноћ дође, да он прође кроз њу и сачека зору неокрњен и неисцрпљен.
Нису други тако радили! Сувише занети непосредним догађајима пред собом, сувише занети стварима за које није потребан велики напор да се сагледају, њихова је главна брига била како ће на томе броду дочепати добра места, како ће у томе народу имати што повољнији положај, како ће што ближе бити команди на томе броду, не хајући и не марећи – јер не верују – за оне речи што су предсказивале тако страховите догађаје.
Зато су ти људи прво звонце ове велике драме пречули. Друго нису схватили. А кад је треће дошло, они су мислили да је тек прво!
Али, одмах затим, после трећег звонца, знате да се завеса диже и Драма савременог човечанства почиње у својој страховитој величанствености да се одиграва пред очима оних што је до јуче нису предосећали и што на туђа предосећања беху глуви и неми, верујући да се ради о неким сањаријама, а не о истинитим саопштењима непосредне наше будућности.
И, ето, драма је већ ту! Ми данас можемо, делом као посматрачи, а делом као учесници, да о њој говоримо. Али ја, овде пред вама, нећу да о тој драми говорим нижући вам догађаје нити описујући појединости. Све оно што драму чини драмом, сви они ситни и крупни догађаји, материјални и морални, нису предмет мог вечерашњег дела. О томе говорити нећу! Све материјалне штете, све губитке, све сузе, све болове, сву крв, све жртве, хуку и буру које собом носе страховита рушења, није моје да вечерас излажем.
И кад кажем: Драма савременог човечанства, ја у та ређања улазити нећу! Хоћу само да се потрудимо заједнички, ви као слушаоци, а ја као онај што излаже-јер је то наше заједничко дело-хоћу да се потрудимо заједнички да нађемо: шта је управо суштина те драме?
И ако тако поставимо питање, онда ћемо сигурно добити овај одговор: нису суштина те драме, ма како страшни и болни били они милиони живота који ће се током те драме погубити, нити сузе, бол, жртве, лом, хука, цика и тутњава. Све то није суштина драма!
Суштина драма – то је горка и чемерна судбина човечанства што је тада, кад је веровало да је управо додирнуло врхунац свога разума, упало у бесмислицу и сулудицу – што је у времену, кад је мислило да је достигло највећи степен слободе, дошло да робује стварима, које је само створило; што је онда, кад је гордо и охоло човечанство већ себе увелико успело да обожи, да себе у својим очима направи нечим апсолутним, бедни људски род што се вије као црв на земљиној кугли, дошао до најнижег понижења. Охолост разума његовог довела га на беспуће, а трка за сенком од слободе довела у право ропство сопственим творевинама.
Није – понављам – суштина драме људске, ма како страшни и болни били догађаји које ток саме драме доноси пред нас, ни милиони живота, ни сузе, ни болови, ни штете, ни пустоши, чак ни греси који ће се током те људске драме испреплести. Суштина драме – то је изгубљени пут. Суштина драме – то је трка за сенкама наше надутости што нас је одвело на беспуће и довело до руба пропасти.
I РЕДИТЕЉ
Ви, поштовани слушаоци, добро знате обичај да гледаоце и слушаоце ваља претходно упознати са главним личностима саме драме. Још нисам чуо да је игде приказивана драма, а да претходно није људима објашњено које су главне личности које у тој драми учествују. Право би било да и ја тим редом пођем.
Али ја ћу да почнем прво од оне личности која има улогу Редитеља драме. Оног који је више него Редитељ, оног што је њезин творац и организатор, оног што додељује улоге и одређује игру, оног који једино познаје прави смисао догађаја што се одигравају.
То није један човек, то је једна колективна личност: то је један народ. И то не обичан народ. То је један од највећих и нејнеобичнијих народа на свету.
То је народ који нема своје одређене територије: расут је по целом свету и расејан као плева међу другим народима.
То је народ који је чак свој рођени језик заборавио: он говори туђим језицима. То је народ који је чак социјалну структуру народа изгубио: он више није народ у социјалном смислу речи, јер народ један као и дрво има корен, стабло, лишће, круну, цвет и плод. Овај народ нема ту социјалну структуру. Он је као гранчице имеле расут по земљи, пушта жилице по туђим стаблима и на тај начин постиже посредно, без труда који други народи имају, да свој живот на земљи обезбеди.
Тај чудни народ променио је и своју веру. Његова данашња вера није више вера његових праотаца, иако он љубоморно чува своје свете књиге и носи их собом. И мада га те свете књиге оптужују, он их љубоморно собом носи, и као ретко ко у свако словце онде верује. Па ипак његова данашања вера не одговара вери његових праотаца. Своју данашњу веру је он сковао у прогонству. То је вера која га је ослободила обзира према средини у којој живи, то је вера која му је дала оружје да морал сачува само према својој сабраћи и суверницима и да му свако средство у општењу са онима који не припадају његовој раси буде дозвољено.
Он је и душу променио. Не може неко да промени толико колико је променио тај велики израиљски народ, (јер је Израиљ име његoво), не може неко да изгуби отаџбину и да буде расут по свету, да заборави језик, да веру промени, да социјалну структуру промени и поред свега тога још да му душа остане онаква каква је била некада. И његова душа морала је да претрпи велике измене. Та душа се накупила злобе и пакости. Живећи у средини која није његова и у којој је увек био прогнаник, он је с једне стране морао да навуче маску лажи на своје лице. Никада да буде онакав какав је у ствари. С друге стране, да се наоружа мржњом према онима, због којих мора стално маску на лицу да носи. А мржња је страховити експлозив! Радити са мржњом, то је радити с опасним разорним средством, страшнијим и опаснијим разорним средством него што је ма који експлозив који су људи пронашли. А Израиљ вековима тако живи!
Он је морао да промени дубоко своје обичаје и навике. Прошли пут, на једном предавању додирнуо сам случајно, а данас то морам поновити, један од најтежих примера, где се види колико је Израиљ своју психу морао променити. Сви народи имају култ мртвих. То је једна од основа религијског живота сваког народа. Народ, коме је култ мртвих забрањен, коме вера забрањује култ мртвих -јесу Јевреји! Израиљу је забрањено да поштује своје мртве на начин као што поштује остали свет. Израиљ не може да кити гробове. Израиљу је забрањено да излази често на гробља. Народ луталицу не сме ни гробље да веже за један крај земље. Тек једном у годину дана да очита молитве за мртве, али и то не мора на гробу, већ на сваком другом месту.
Ето тај народ је Редитељ Драме савременог човечанства.
Зашто?
Замислите народ који има такву историју као што је има Израиљ. Историју преко које смо ми Европљани везани с небом. Али народ који је упркос тога божанског и небеског порекла своје историје, преко које је хришћански свет везао с небом, постао Редитељ ове драме, онога дана кад је небеско значење својој историји порекао.
Свакој ствари из своје историје он је дао земаљско значење. Иако је гордо истицао њено небеско порекло и своју божанску изабраност, он је одбио да верује у небески духовни смисао свега што се у њој обећава и одиграва.
Зар се није праотац Јаков, онај по коме они имају име Израиљ, целу ноћ, на месту које је названо Фануил, рвао с Богом што на се узе лик човечји. И кад би пред зору, зар не рече човек који се рваше с Јаковом: "Пусти ме, зора је!" А Јаков му поносито одговори: "Нећу те пустити, док ме не благословиш!" И Човек – назвавши га Израиљем – благослови га и рече. "Борио си се и рвао с Богом и људима и одолио си! Да си благословен!"
Који је то народ и има ли иједног који се у својој историји дрзнуо да помисли да се рве с Богом? Само је Израиљ тај! Само један народ у основи своје историје има ту страшну и величанствену сцену да се његов предак, онај од кога је постао, не с народима и не с људима, већ и с Богом рвао. И целу ноћ проведе у борби, и целу ноћ остаде непобеђен. Једино му се ишчаши стегно у зглавку и оста сакат, те оде рамајући своме брату Исаку у сусрет. Али с Богом се борио целу ноћ и Богу је одолио.
И та старозаветна прича уклесана је у душу израиљског народа. Онако као што је у нашу песма о Милошу и Марку. Она влада његовим животом. Могу остали народи једни друге побеђивати, а Израиља ни Бог не обори, па га ни они неће оборити.
Зар у месту Ветиљу, кад бежаше Лавану ујаку и тасту своме, Јаков не усни, како лестве стојаху на земљи, а врхом тицаху у небо, и анђели се по њима пењаху и слажаху, и зар на врху њиховом сам Господ не изговори ове речи: "И сјемена ће твога бити као праха на земљи, те ћеш се раширити на запад и исток, на север и југ, и сви народи благословише се у теби и у сјемену твоме. И ево ја сам с тобом, и чуваћу те куда год пођеш, и довешћу те на траг и нећу те оставити докле год не учиниш што рекох ".
И зато што Израиљ верује да је њему суђено да влада народима и да се томе закону, томе завету који је направљен између Бога и оца његова Јакова, ништа одупрети неће, да ће на крају крајева: кроз патње, кроз муке, ипак Израиљ владати народима. Томе једино има да се благодари, што је ево његова страшна, мучна и величанствена историја пред нама, и ми видимо како је тај народ под приликама, под којима ниједан други народ остати не би могао – остао! Он је био млевен, али не самлевен! Он је био трвен, али не сатрвен! Гониоци су његови пропадали, али – он не!
Али се зато душа његова накупила мржњом, али се зато стално његова душа мењала под притиском свих тих рвања с Богом и људима, и све више код њега узимало маха и места веровање: Доћи ће зора кад ће, као човек што се рваше с Јаковом, народи рећи: "Пусти ме, Израиљу, зора је! ” А Израиљ ће тада одговорити: "Нећу те пустити, док ме не благословиш! Нећу те пустити, док ми не признаш победу! Нећу те пустити док ми не предаш знаке победе!"
Многи људи који су посматрали тај феномен, покушавали су да дурашност и издржљивост Јевреја, упркос околности којима се ниједан народ одупрети не би могао, објасне разлозима психо-биолошким, економским и политичким. Али велики ум – Достојевски, рекао је: "Не, нису се Јевреји одупрли кроз своју историју тако да је нестало и Римљана, и Вавилонаца, и Персијанаца, и Мисираца који су их гонили, а они гоњени остали – нису они из тих политичко економских разлога остали. Не! Но у срцу њиховом и души њиховој, као велики извор неисцрпне снаге, остала је вера да су они изабрани народ." Да су све те невоље као облаци иза којих сунце сија, да су све то пролазне ствари, да су све то процеси у мучном и дугом рвању које је Израиљу суђено да има с Богом и с народима, али да на крају крајева Израиљ, кад дође зора, мора победити.
Израиљ је због тога отпочео у људској историји да дела у правцу те мисли да он мора победити. Израиљ је припремао остварење своје вере у своју победу.
Како је делао? Свим могућим средствима, али увек према постављеном циљу. Ако је требало да трпи понижење, он га је трпио; ако је требало да трпи насиље, он га је трпио; ако је требало да се одрекне чак и вере своје – и тога се одрицао, исто тако лако као и језика. Али све је то било само за друге. За себе је он остао Израиљ.
Зар нам друга старозаветна прича не објашњава тајну чудесног успеха Израиљског, као што нам прва објашњава тајну чудесне му дурашности?
Зар не беше праотац Јаков млађи брат Исавов, син старог и слепог Исака? Зар иако млађи, не успе да се постане старији од Исава? Зар иако благослов старешинства и наслеђа би намењен старијем Исаву, не успе млађи Јаков, да благослов добије.
Прича вели:
Кад Јаков чу да слепи Исак посла старијег Исава да нешто улови, да донесе мајци да спреми оно што воли душа старога му оца, да би јео и благословио га пред смрт, потрча у стадо, те заклавши два јарета донесе мајци да спреми, а он дошавши пред оца свога рече: "Устани оче... Донех ти што је тражила душа твоја, једи и благослови ме. ” И превари оца зачуђеног како се тако брзо врати како је Господ сам учинио да лов изиђе преда њ. А затим кад отац посумња и затражи да опипа врат и руке његове, јер у Јакова беху глатки, док у брата му беху рутави, принесе мирно врат и руке обложене јарећим кожицама. И опипавши их слепи би преваром заведен, успркос сумње да је глас Јаковљев, те благослови благословом старешинства Јакова: "Племена ти се клањала, а народи те слушали. Благословен који тебе благослови, а проклет био онај који тебе успроклиње."
И благослов слепог Исака оста на Јакову и после откривене преваре, јер што даде не хтеде или не могаде кварити, те Јаков само побеже од гнева брата свога у Лавану, ујаку својем.
Пред чим ће Израиљ доцније задрхтати, кад књиге које он тако љубоморно чува – а од почетка откључава својим чисто телесним и земаљским кључем – веле да је праотац Јаков и сам благослов преваром добио, те тако од мањег већи, од млађег старији, од сиромашнијег богатији, од оног што требаше у сенци да остане, онај што за веки у светлосном има да стоји постаде.
И заиста видимо; будући у средини, која му никад није могла бити пријатељска, Израиљ је стално под маском. Врло се ретко да сагладати његово лице. По правилу мора бити обложено маском онако, као што би обложен јарећим кожицама голи врат и голе руке праоца му Јакова пред слепим му оцем Исаком.
Он ту маску носи кад дође у један народ и представи му се, после извесног времена док научи језик његов, као његов син. Он ту маску носи кад, угњездивши се у том народу, онима што владају, прилази с највећом понизношћу, јер само маска може сакрити охолост најохолијег Израиља! Он ту маску носи кад својим суграђанима друге вере говори о једнакости, јер никад Јеврејин не верује да је једнак с осталим народима. Он ту маску носи кад се појави на трибину пред радничким масама једног народа и говори о мржњи што класе тог народа једна према другој треба да гаје, јер он врло добро зна да је то што он говори намењено само класама других народа и да нема народа у коме је тешња солидарност, него што је код Израиља ( Бурно одобравање и аплауз). Он ту маску носи кад говори другим народима о безбоштву, јер како би могао прави Јеврејин бити атеиста, он чија је сва срж душе везана кроз народну историју с Небом. Али он то говори под маском, јер је то намењено другим народима. Он носи маску кад говори против брака и породице другим народима, јер нема народа који је тако породичан као што је јеврејски народ. Али ово је намењено другим народима, да се друге породице разбију. И кад говори с подсмехом и иронијом о традицији друтих народа, он носи маску, јер нема традиционалнијег народа на свету, него што је јеврејски народ. (Узвици: Тако је!) Маску носи и кад говори за интернационализам, јер он има одвратности према другим народима. Маску носи и кад је за демократију, и кад је за социјализам и кад је за комунизам.
Све дакле што ради међу другим народима, све је везано за ону маску, коју је праотац његов имао на лицу, кад је добио благослов првенства.
Да ли је та његова борба била успешна? Да ли је дала резултате? Мислим да је једва потребно да ја на то потврдно одговорим. Резултати те и такве борбе виде се на сваком кораку. Резултати те и такне борбе Израиља виде се у хришћанској Европи.
И благодарећи томе он је успео на крају 18. века хришћанске ере да све заштитне системе европских народа поруши.
Он је успео да поруши религиозне моралне заштитне системе свакога народа. И место тога да унесе страшну сумњу, огроман немир у душе европских народа, ако не и само безбоштво. Али свој религиозни систем, веровање и завет Јаковљев с Богом, Израиљ није напустио.
Он је успео да у политици поруши заштитне системе европских народа које су европски народи током своје дуге историје излучили из себе, онако као што пуж излучи из себе љуштуру да га штити. Место тога даје, било посредно или непосредно, доктрину о политичкој демократији, која у ствари није ништа друго него могућност да Јевреји у политици могу доћи до изражаја, да изиђу из дотадашњег подређеног става. Све дотле док није доктрина демократије успела да завлада светом, Јевреји су били у сваком народу корпус странијерум, једно одељено тело, једна скупина људи над којом су јавни органи морали да воде велику контролу. Због тога су седели у засебним крајевима; због тога им је било наређено којим пословима смеју да се баве; због тога им је било одређено шта смеју и у које доба дана и ноћи смеју да се крећу. Једном речју, зато што су дотадашњи системи европских народа осетили да се ради о једном народу кога је опасно пустити да се измеша потпуно са средином, јер га средина никад неће асимилирати, а он ће у њој деловати као опасна разарајућа киселина – тадашњи системи су их држали постранце.
Јевреји су отуда, највећи поборници демократије, она је за њих прозор кроз који су ушли у срце и недра тих народа, наместили се као код своје куће и отпочели на велико да раде. Дотле скромно разарање и растварање, прешло је од тог времена у рад разарања и растварања навелико.
Али тај рад Јевреја био је само пролог пролога ове драме, одигран пре сто педесет година са такозваном француском револуцијом. Права драма почиње у наше дане.
Јер је Израиљ за ових 150 година у владавини над светом много напредовао. Али све је то било само подножје које му је било потребно за последњи ефикасни скок.
Ако погледамо светску економију, онда ћемо видети да Израиљ, кога има 15-1б, а неки кажу 18 милиона душа, има такав непосредни удео у светској економији, да би тај његов удео и кад би припадао неком десет пута већем народу, био претерано неправичан. А шта да кажемо онда кад припада народу који чини само 0,75% целокупног човечанства? (Одобравање).
Својим економским теоријама Израиљ је успео да убаци у све европске хришћанске, па преко њих и остале велике светске народе, теорију о новцу, по којој новац постаје не само средство за размену, средство економског саобраћаја, што је његова права улога, него постаје таква вредност која у економији сваког народа надмашује све друге вредности.
Другом једном приликом изнео сам овакав пример: Замислите да десет људи седе у једној соби. Сваки од њих има разних добара за вредност од по сто хиљада динара. Један има свиња, други оваца, трећи њива, четврти кућа, пети робе итд. – сваки има вредност од по сто хиљада динара, али нико нема новаца па њихово имање због тога пати. Свиње и овце немају хране, њиве се не обделавају, куће не поправљају, роба не употпуњује. Њих десет, тако, имају скупа милион динара. Али ако уђе у ту собу човек који нема ни оваца, ни свиња, ни кућа, ни робе, ни књига, ничега, али има сто хиљада готовог новца, она десеторица мораће да устану и да се поклоне. И ако њих десеторица заједно имају милион, а он један само сто хињада, благодарећи данашњем економском систему о новцу, која је чисто јеврејска творевина, он један вреди више него њих десет (Буран аплауз).
То није ништа ново за вас, госпође и господо, то ви сви знате из живота. Тако је то у животу и тако је то само благодарећи тој теорији о новцу коју су Јевреји успели да убаце у све хришћанске државе; по којој је новац нешто више него обично средство већ вредност нарочите врсте, која се не може да мери ни са каквим другим богатством, ни стоком, ни робом, ни кућама, ни њивама – ничим на свету. Благодарећи томе, новац је постао већа вредност и од човека. (Бурно одобравање). Човек мања – новац већа вредност: Човек служећа, новац господарећа вредност.
Из римског права, остала је изрека као одговор на питање кад се појави неко недело а учинилац му се не зна His facit qui prodeste (Онај је учинио коме то и користи).
Па коме користи овакво схватање? Да ли хришћанима и осталим народима који имају њиве, кућу, робу, стоку, који се баве другим пословима? Не! Користи онима који својину не претварају у непокретна имања, него њом саобраћају, на новчаним изворима.
А кад знамо да јеврејски народ због свога прогонства, због свог карактера луталице, има од својих мудраца препоруку да тековину своју не претвори у непокретна имања, него покретна, пошто се не зна докле ће у једном крају бити, то је сигурно да је овоме народу који је покретну имовину и нарочито новац ценио више него непокретну имовину и остале врсте добара - сигурно је да је овај систем користио Јеврејима, па према томе сигурно је да они за тај систем одговорност и носе.
Они су дакле, благодарећи томе, успели да у привреди свакога народа па и у целој светској привреди, имају пресудан утицај. Они су преко тога успели: да се све банкарство светско, да се сва велика светска трговина налази у њиховим рукама, да се сва кључна индустрија налази у њиховим рукама. Нешто непосредно, по томе што су јој господари, нешто посредно, што су јој финансијери или што држе у рукама друге полуге којима утичу на ту врсту људске привреде.
Шта они не држе? Пољопривреду. То јест не раде поља, не раде земљу. То раде други народи. Али је зато трговина са пољопривредним производима у њиховим рукама! Занате исто тако. То јест: они не кују, нити тешу. Али све што се кује и теше и све чиме се кује и теше налази се у њиховим рукама.
Једном речи, све оно што представља економију света налази се више или мање под њиховим утицајем, на тај начин што га стварно имају као поседници, као и на тај начин што својим везама контролишу то.
То су велике тековине које су успели за ових сто педесет година да остваре, од како су успели да поруше поредак који их је држао, као корпус страниерум, под изузетним законима, под изузетним режимом.
Али Јевреји нису тиме задовољни. Они су благодарећи своме утицају у економији успели да завладају на чисто економском домену сваког народа. Али су видели да није довољно владати економски једним народом; они су видели да има ствари које нису хлеб, нису материја и које утичу на живот једнога народа; они су се зато дочепали и великих манифестација духовног живота сваког народа. Они држе велику штампу у својим рукама! Или под својим утицајем. Они држе сва велика приватна позоришта у свету и опере у својим рукама. Они држе најмање 3/4 светске филмске индустрије у својим рукама! Они држе велика издавачка предузећа у својим рукама! Они држе велике часописе у својим рукама ! Шта ће хришћански и остали несемитски народи читати у новинама и часописима, одређују Јевреји; шта ће у позоришту гледати – одређују Јевреји; шта ће у филмовима гледати – одређују Јевреји! (Бурно одобравање, аплауз и узвици: Тако је! Живео!) И чисто хришћански писци, позоришта, новине, часописи, плаше се, зазиру од утицаја Израиљског. Осећају његову огромну моћ. Боје се сукоба са њим. И без борбе му се предају. Отуда тај фантастично велики јеврејски утицај на духовни живот нејеврејских народа.
Кажу људи да чак и шта ће се у балету давати, да чак и то Јевреји одређују!
Али ипак и то није довољно. То још није она зора кад ће онај који се рве рећи: "Пусти ме! Зора је!" Још изгледа да је зора далеко, јер с времена на време букне реакција, дође неки погром. С времена на време нека влада покаже да не спава. С времена на време настане некакав покрет међу људима против њихове владавине. С времена на време народ почиње својим разумом да схвата, да се буни и да као слепи Исак тргне се и каже: "Глас је Јаковљев, али руке су Исавове" и да запита: ”Да ли си ти син мој Исав?"
Према томе није још то – мисле Јевреји – није још то што треба да дође. Још је то све несигурно; још то није онако како би требало да буде.
И Јевреји знају и веле: Мора доћи час, кад ће Израиљ владати свима народима. Али не овако с маском на лицу већ владати без маске. Мора доћи час када ће Израиљ моћи слободно да скине маску и да као суверен стане пред народима. Не као данас да изиграва другостепене и десетостепене, да пусти којекакве аријевске глупаке да изигравају прве, а он позади само да вуче конце. Не то! Него да Израиљ стане на право место своје, на подиум где му је место, да виде народи Израиља у свој слави и величини његовој.
Добро је то што је Израиљ већ постигао, али није довољно то. Још није зора.
Да то дође, потребан је цео овај пут, али није довољан.
Још нешто мора бити! Мора доћи велика револуција. Огроман хаос у свету. Мора доћи страшан лом. Биће ту и Јевреја који ће страдати. Али, Боже мој, колико је сваки хришћански народ жртвовао за славу и величину своју, колико је жртава својих правих чистокрвних синова дао, па мора у томе земљотресу и Израиљ дати жртава. Али те су жртве потребне. То је као оно стегно на нози Јаковљевој што се ишчаши приликом рвања, те Јаков поче рамљати. Те жртве морају доћи, али после долази зора, долази час победе Израиља!
"Јер само тако – рачуна Израиљ – све сам припремио. Расуо сам народе. Стоје хришћански народи у Европи хришћанској, али пометени, сви су разуђени, атомизирани. Пресекао сам све везе међу њима. Не само да сам успео да бацим народ против народа, већ сам и у сваком народу убацио страшну збрку појмова, огромну сумњу, бацио брата на брата рођеног. (Бурно одобравање). Хришћани су своју веру изгубили: Богу окренули леђа; Христу окренули леђа. Учинио сам да сумњају у све и свашта. Пресекао сам везу сваког народа са сопственом историјом: гракћу народи као ждралови у јесењој магли, као расејана стада оваца и лутају тамо амо."
"Много сам дакле успео. Али то све није довољно. Још стоје њихове народне државе. Какве да су, тек стоје. Сутра, одједном, као кад се кроз гомилу растурених триња од гвожђа, превуче магнет, па се триње дотле расуто без икаква реда и смисла одједном окрене и среди у једном правцу – тако могу и народи разбијени, раздрузгани и атомизирани ако им народне државе оставимо, да се прену, стану на своје ноге и отму се с распућа. Сутра - све док постоје њихове народне државе – могу хришћански народи и остали да одбаце разне интернационалне појмове које сам им наместо њихових исконских појмова убацио, да их одбаце као старо непотребно рухо – да се врате свом народном духу, да тако од лажних националних направе своју народну државу, те да ова одговара њиховој народној потреби. И онда, шта ће бити с тобом Израиљу ?"
Тако Израиљ мисли.
Нема мира Израиљу све дотле док се последњи чин људске драме не одигра, док се у овако расутом друштву европских хришћанских држава не појави још један огроман рат, не појави велики светски сукоб, у коме ће крваве жртве, муке и болови на крају крајева да збришу последње везе, да једнога дана сви народи одбаце и последње обзире према свом сопственом дому, омрзну на своје устројство, да својим рукама – што рекао један стари француски песник – своју сопствену утробу раздеру. Кад тај дан буде дошао, кад се направи лом и хаос у целом свету, кад се направи та велика светска револуција која треба да дође после таквог огромног светског рата, онда ће пући она зора коју Израиљ чека, онда ће уморни, окрвављени и измрцварени народи рећи: Пусти ме! Зора је! (Бурно пљескање).
И чини ми се да Израиљ успева! Ето, не само да је треће звонце одзвонило, већ је завеса дигнута и ми на позорници гледамо како су хришћански народи у хришћанској Европи скочили као крвни непријатељи једни на друге. Упали у рат, и што је најгоре, уверени да до рата неће доћи!
До последњег часа Француска и Енглеска су говориле: Хитлер блефира! До последњег часа је Хитлер говорио: Енглеска и Француска блефирају! Нажалост, није блефирала ни једна ни друга страна. Упали су у рат!
Једини који је знао да то није блеф, једини који је знао да се иде рату, да рат треба да дође, био је Редитељ! (Бурно одобравање и аплауз).
Да видимо да је то баш његово дело, јер ја ово говорим и као да чујем да неко међу вама мисли, а из његових мисли као да гласно питање долази: То је само једна велика претпоставка! Где су вам докази за то? И затим претпоставка лишена сваке вероватноће. Ви Израиља правите бићем које стално има исту мисао, које увек логично иде за том мишљу, које стално одбацује сва средства која томе циљу не воде и бира друга која томе циљу воде. И ако би то било, онда би требало да Израиљ има организацију, а ја ту организацију не видим. А затим – требало би да има вођство, а тога вођства нема!
Да, тај разлог који сам сада гласно место вас поменуо, тај разлог је један од главних узрока што су хришћани увек били преварени од Израиља! Они су тражили да виде отворену игру: Где је – питају – отворена организација? Где је јавно вођство јеврејско? – Ваша примедба није тешка за мене, али ви много тражите од Јевреја. Ви заборављате да они не могу као други народи да покажу отворене карте, јер не живе као други народи. (Одобравање). Јевреји морају да играју са скривеним картама,јер им је суђено да буду с маском на лицу, као праоцу Јакову с јарећим кожицама на врату и рукама.
Ви велите. То је само претпоставка! Признајем! Претпоставка! Али ако за ту претпоставку која – разуме се – није само моја, ако за ту претпоставку стоји читав низ чињеница које је потврђују, онда то није више само претпоставка.
Ако се изврши неко убиство, кривац се не зна, онда иследници праве претпоставке, праве једну претпоставку, пођу тим путем, па се врате. Није то! Праве другу претпоставку, пођу другим путем, па се врате. Није ни то! Али кад направе трећу претпоставку, па се та претпоставка слаже с ислеђеним околностима – како се то у суду каже – као да је неко све ствари наместио да баш оној трећој претпоставци одговарају. Кад се тако та претпоставка поклопи с ислеђеним околностима, онда иследници, а доцније и суд, стекну убеђење да је тај који одговара за то дело, а кога је иследна власт извела пред суд, да је тај дело и учинио.
Тако и овде! Признајем: претпоставка, али ако та претпоставка одговара чињеницама и то читавом низу чињеница, онда је та претпоставка доказана њима, онда није више само проста претпоставка. Она је постала извесност, благодарећи подршци материјалних чињеница које је собом држе.
Ако ја за ову претпоставку имам читав низ чињеница, ако последњих 150 година историја човечанства – да не идемо даље – показује да су остали народи падали, а јеврејски у своме утицају растао, онда, богами, морам да закључим да је тих 150 година историје човечанства било 150 година рашћења јеврејског и опадања осталих европских народа.
Ако ја уђем дубље у ствари и видим да су Јевреји расли благодарећи својим конзервативним традиционалним принципима, а не оним револуционарним, атеистичким, демократским, које су ширили међу остале нејеврејске народе, онда морам доћи до закључка да су Јевреји народ који игра дволичну улогу. Народ који има једне теорије за себе, а друге за остали свет.
Ако на крају крајева сваки рат за последњих 150 година, а довољно их је било; ако сваки рат доноси успон Јевреја, ако свака револуција доноси рашћење њиховог утицаја, онда морам доћи до закључка – сасвим логичног и сасвим природног – да је сваки рат и свака револуција на штету европских хришћанских народа, а на корист јеврејског народа.
И ако се сад појави једна књига, која цео план јеврејског рада изнесе и та књига дође, рецимо 1902. године, и као дело јеврејског плана износи догађаје који ће се догодити доцније, онда упркос тога што ће Јевреји да вичу да је то "фалсификат", ја морам да закључим да тај "фалсификат" предсказује будућност на чудноват начин, да је та књига управо открила њихове планове. А што они тој књизи поричу важност и аутентичност, то је зато што та књига открива њихове карте које су они хтели да за остали свет остану скривене.
Према томе када све то заједно посматрамо, онда не можемо казати да је то све претпоставка. А што ви не видите организацију и вођство јеврејско, опростите, али сте јако наивни, ако тражите да вам и то Јевреји покажу. Они нас не сматрају толико глупим да нам покажу вођство и организацију и да се тек онда Хришћани пробуде и виде откуда им прети опасност. (Бурно одобравање).
Зар ви хоћете да кажете да сваки Јеврејнн зна ову драму?
Не! План ове драме нити може, нити мора бити потпуно познат сваком Јеврејину – као што сваки Енглез не зна политику Велике Британије, али се труди да је сазна и да јој користи колико и како може.
Неко ће на ово приметити: Па ви сте направили Јевреје свемоћним. А јесу ли они створили Хитлера и Стаљина, Чемберлена, Лојд Џорџа, Клемансоа и Вилсона? Али, зар сам ја игде то рекао? Не, они их нису створили. Али они у драми чије извођење режирају, дају свакоме погодну улогу, и то тако умешно да је и један Хитлер, за кога смо веровали да је сасвим добро продро у планове јеврејске, одиграва врло добро, ако и несвесно, онако како Израиљу треба.
Политичком трговином, запушујући највеће рупе привременим мерама, не решава се најболније питање нашег државног живота. То питање није политичко. То питање није партијско. То питање најзад није ни уставно. То је питање социјално и економско. Уредити треба нашу болесну привреду. Уредити треба тешке социјалне односе. У томе се састоји основни проблем нашег државног живота. Сити смо штурога политизирања. Сити смо трговања народним поверењем које, врше несавесно пуних шеснаест година политикани свију боја. Нижу се, када је то потребно да би се задржале фотеље и положаји, обећања за обећањима, па када се из народа опет исчупао његов глас, све тоне у мртвило. Сви проблеми, чије се решавање црта, када је потребно, најпримамљивијим бојама, остају и даље отворени. А што је још горе, приступа се понекада и њиховом решавању. Горе због тога, што је то увек само привидно и са уског самополитиканског гледишта.
А народ стрпљиво ћути у немом, резигнираном чуђењу. Ми, међутим, нећемо да ћутимо. Доста нам је тобожњег решавања важних, основних питања нашег народног живота, које се спроводи по жељи или на основу потреба једне или друге котерије.
Политичком трговином, запушујући највеће рупе привременим мерама, не решава се најболније питање нашег државног живота. То питање није политичко. То питање није партијско. То питање најзад није ни уставно. То је питање социјално и економско. Уредити треба нашу болесну привреду. Уредити треба тешке социјалне односе. У томе се састоји основни проблем нашег државног живота. И зато најодлуЧније одбацујемо сва привремена решења, одбацујемо све шарене лажи, којима су шеснаест година кљукали лаковерни народ и тврдимо: Пре него што се реши проблем нашег народног привређивања, пре него што се реши социјални проблем у нашој земљи, не може се решити ни једно питање. Прво треба створити здраву привреду, правиЧне међусобне односе. И када је то учињено, створена је основа за решење свих унутрашњих и спољашњих проблема.
Народ у коме се води привреда у смислу постизавања општег народног благостања, а не по принципу моменталних профита, благостања, у коме не постоји мржња и неповерење међу сталежима, већ сарадња у великом заједниЧком стваралаЧком прегалаштву за добро народне целине, – тај народ не зна за нерешљиве проблеме.
У том основном сазнању баш лежи суштина идеологије нашега покрета. И када ми спомињемо реч национализам и придајемо себи назив националистиЧког покрета, ми дајемо израза нашем убеђењу, да није националиста онај, који се буса у груди, позива на ово и оно, а у свему осталом трутовски и безобзирно искоришћава лево и десно.
Наш национализам није од оне врсте, која кити груди знаЧкама свију патриотских друштава и најгрлатије виче пред свим родољубивим парадама. По нашем схватању национализам је решавање најтежих народних проблема, дакле привредних и социјалних, и то на такав начин да се уместо искоришћавања прелазних мера, варљивих обећања, великих фраза, створе солидни темељи за рад на општем народном благостању.
За нас је националиста и онај, који за плугом и с мотиком у руци помаже стварању народног богатства, па улаже све своје силе, сав свој труд за напредак своје земље, а преко тога за благостање целога народа, ма колико незнатне његове снаге биле. Штеточина и трут је онај, који то време проводи у доказивању какв је родољуб, национални борац и херој. Од националних парада и фанфара наш јавни живот тешко болује. Од конструктивног и социјалног национализма, који ми проповедамо, он ће оздравити.
Кад једаред у овој земљи национализам престане да буде фраза у служби политичких коњуктуриста и добије ону праву садржину социјалну и конструктивну, онда ће он тек имати своје оправдање. Када се буду почела решавати сва питања у нашој земљи са гледишта новог, правог национализма, који тражи да се при решавању свакога питања води једино рачуна о истинском интересу целога народа, онда ће се тешки проблеми, од којих пати наш привредни, социјални и политиЧки живот, сами од себе раскинути. И видеће се да су многа питања, која политиканима служе за извор њихове политиЧке егзистенције, у ствари надувене мешине.
***
Потребно је, дакле, приступити са таквим намерама и из таквог убеђења решавању наших проблема. Да би то било могуће, потребан је коренит препорођај, потребне су темељите реформе у вођењу државне политике. Те реформе може спровести само снага, израсла из крила народа. Једино снага која живи са народом, слушајући откуцаје његовог живота, која црпе сву своју снагу из снаге народа, из његових расних сила, и у коју народ због тога има пуно и неограничено поверење као у себе самог, може извршити џиновско препородно дело.
Такво дело никада не могу створити групације састављене због тренутног политиЧког рачуна, које се слажу у једно: у жељи за влашћу. А експерименти које би такве групације покушавале да прикажу као конструктиван, плански рад, нису ништа друго до демагошки трикови ради очувања те власти. Такве групације никада не могу да продру у дубину проблема нашег државног живота, па ако то и покушају.
То што је потребно, тај основни коренити препорођај може се извршити једино радикалним прекидањем са методама и идеологијом прошлости у свим гранама државног живота. То може само народни покрет који нема никаквих обавеза према тим снагама прошлости, и који се није скупио ради власти, него историјском неминовношћу, која тражи да се после шеснаест година шупљег политизирања најзад и заиста нешто уради за остварење вековне тежње нашег народа: снажне, самосталне, народне државе.
Рекли смо: социјалан и конструктиван је наш национализам. Он је радни национализам радног човека, а не фраза политикина. Суштина му је заједнички напор за стварање општег благостања целога народа. Средства су му поштење, исправност, безкомпромисност, смишљеност.
Ми знамо, да је лакше доћи до положаја на државним јаслима, ако се овако не мисли. Али ми овако мислимо. Знамо да је наш пут тежак. Али зато знамо да је он и прави пут којим ће за нама поћи и наш народ.
НАРОД И РЕЖИМ Запамтили смо извесно стање у коме се угодност материjалног живота такмичила са животном ведрином. Везуjемо те приjатне успомене за тадашње политичке методе и облике. И склони смо протумачити да су угодност и ведрина биле последица оних облика и метода. Зато jе многим људима у данашња, заиста тешка времена, на уснама питање: хоће ли се то старо вратити? Кад? Зашто већ ниjе ту? – Има много људи коjи су, и данас, склони поверовати да би многе тешкоће ишчезле, кад би неким указом или прогласом било враћено оно што су изгубили. Оваj чланак посвећуjемо онима коjи тако питаjу. А и онима, коjи мисле "савремениjе", али сматраjу да jе сваки режим "jаке руке" бољи од оних коjи су у прошлости били. I Ниjе сваки политички облик добар за сва времена и све народе. Jедан и исти облик, у исто време, код разних народа, неће дати исте резултате. Нити код истог народа, исти режим, у разна времена може имати исте последице. Jер jе политички облик, начин владања, режим, само оквир, форма, да тако кажемо за читав низ друштвених стварности. Садржина у држави (народ са своjим карактерним, менталним и културним особинама и односима, земља, клима) ниjе безоблична, као течност, па да се помири са сваким обликом. Велики утицаj режим врши на њу, али макакав био таj притисак, друштвене стварности успеваjу, после дужег или краћег времена, да политичким режимима даду онаj облик коjи им боље одговара. Jер jе утицаj ових на режим далеко већи и траjниjи, него утицаj режима на њих. Отуда се мора закључити да су политички облици променљиви, и да нарочито зависе од поменуте друштвене стварности. II Ми данас живимо у наjбурниjем историjском времену, коjе jе људска повесница, од Сеобе народа на овамо забележила. Пред нашим очима су се распрскавала, у трен ока, као ватромети, огромна материjална богатства, вековима гомилана, – друга опет, као мехурови од сапунице су, као у сну, расла и надимала се, да би их за трен ока нестало. Нове државе ничу, а старе се сурваваjу, као куле од карата, – или покушаваjу битну измену чак и друштвене основе. Њиха нам се под ногама све што смо дотле за чврсту основу држали. Чак и у тако званим егзактним наукама остало jе мало непоколебаног, а да не говоримо о онима коjе ни пре нису смеле да се назову непроменљивим. Вишевековни обичаjи и мишљења, и други, коjима се старост не да сагледати, за неколико година биваjу порушени. Огромне jе напретке наука постигла. Савладали смо простор и време, бар ово везано за нашу куглу. Човечанство jе учинило наjвећи напор да управља своjом судбином. Никад се више ниjе, међутим, показало колико jе у томе немоћно. Споразумевања су свакодневна, а краjа нема неспоразумима. Као да смо постали играчке у рукама наших сопствених материjалних и моралних творевина. Ако човек пореди мишљења, веровања, обичаjе и односе данашње са онима од пре двадесет година, мора се зачудити да се тако дубока промена могла за тако кратко време десити. – Кад jе jедан младић пре двадесет година читао сатире Jувеналове, ниjе веровао да jе оно, што се у њима описуjе, могло заиста постоjати. Као зрео човек доживео jе да данас то гледа своjим очима. Нисмо у стању рећи краj овог збивања. Само можемо да прикажемо његов садашњи изглед. Нити можемо рећи колико ће то све траjати. Са сигурношћу само можемо тврдити да, озбиром на огромност заталасане масе, мора протећи релативно много времена док се не дође до извесне равнотеже, до оне сређености, коjу су запамтили они што помињу "стара добра времена". Ко ниjе дубоко схватио сву трагику времена у коме живимо, нека нас даље у нашем излагању не прати. Наше слабе речи ништа неће моћи да му кажу, ако му већ огромни догађаjи, коjи су се пред његовим очима одиграли, нису ништа рекли. III Тако дубоко промењене друштвене прилике, готово свиjу народа, нашле су се у политичким оквирима, удешеним према приликама коjих већ ниjе било. Новостворене друштвене силе нису могле да се задовоље старим политичким оквиром. У свакоj оваквоj држави настали су потреси и покрети, – и политички облик се морао прилагодити новом стању. У ком би правцу могли облици владања и методи да се измене у тако бурним приликама кад већ мораjу да се мењаjу? У коме, ако не у правцу проширења државне улоге и jачања државне власти. И ми томе баш и присуствуjемо? Пре неки дан jе шеф италиjанске владе рекао, описуjући ову поjаву: "држава jе повратила своjа права". То ниjе тачна реч. Државе данас узимаjу улоге коjе им нису припадале. Отимаjу права коjа су изгледала неприкосновена. Све мање има места слободном, ненадзираном и нерегулисаном развиjању личности или друштвених односа. То се збива на наше очи скоро у свим цивилизованим државама. Ако по где-где, то jош ниjе испољено, многи потреси показуjу да ће сутра већ то бити. Ако погледамо Европу и Сев. Америку коjе по броjу душа обухватаjу преко трећине целог човечанства, и то оног са врха цивилизациjе, видећемо да jедва jедна шестина насеља живи под оним режимима коjе смо научили да сматрамо нормалним. И свуда су државе, односно њихови носиоци, без отпора, jедним револуционарним актом узели улоге и права коjа им, у очи тога дана, нису припадали. Не могу се ове поjаве, дакле, сматрати као последица случаjа или чиjе ћуди. Мора се из ове универзалне поjаве закључити да jе њен узрок нешто много општиjе и дубље него што би били случаj или ћуд. IV Нико нека не мисли да овакви режими, ауторитативни, "jаке руке", неодговорни и неконтролисани, нису везани никаквим законима, jер сваки закон могу по своjоj вољи да измене. Природа ствари – таj наjмоћниjи законодавац – оваквим режимима поставља изванредно тешке законе. И само они коjи те законе испуне могу се сматрати за успехе. Остали доживљаваjу слом. Ове услове, дакле, мораjу овакви режими да испуне да би успели: 1. Изванредно познавање стварних прилика и њихових развоjних могућности; 2. Разумна одлучност и доследност; 3. Развиjено осећање истине и правде; 4. Апсолутна материjална незаинтересованост; 5. Служење навjећем добру целине. У парламентарном поретку тежња режима била jе управљена на добиjање такозваног поверења. Овде jе потребно више од поверења. Овакви режими не успеваjу без одушевљења.
Кад прегледамо наброjане услове, чини нам се да су тако тешки, да успелих режима може мало и бити. Међутим, ти услови нису измишљени. Сваки ко се нагне над суштином ствари, пронаћиће их тамо. Ту jе и правична природа ствари: Само у изузетно тешким временима, као данас, поjављуjе се потреба за оваквим режимима. Зло би било, ако се ни тада ови услови не би могли испунити. Отаџбина, бр.6, Београд, 01. 04. 1934, стр.1
СМИСАО НАШЕ БОРБЕ
Самостално излазимо пред народ Краљевине Jугославиjе. Иако jе то под садашњим изборним законом врло тешка ствар, ми смо тако морали да учинимо. Доста jе у нашоj шеснаестогодишњоj историjи било безначелности и програмске неодређености, цењкања и погађања, продаjе и куповине. Са осталим честитим светом осећамо да се с таквим радом мора престати. Мора се поћи новим путем. Али када се иде новим путем, онда се то мора и доказати. Лако jе доћи до мандата. Зато не треба ни вредности, ни заслуга. Довољно jе послужити се старим методама безначелности, довољно jе бити без програма – довољно jе везати се за владу. Али шта ће бити од новог пута тада? Не може се ићи новим путем а служити се старим методама и бити надахнут старим духом. Нови дух, нови методи и нови пут не могу доћи, и неће доћи сами од себе, већ их у наш државни и народни живот може увести само истраjна, непомирљива и пожртвована борба. Зато смо морали као борци за нови дух за нове методе и нови пут да примимо борбу под изузетно тешким условима. Jер ниjе борац ко не може да прими такву борбу. Боримо се пре свега за друкчиjе схаватање политике. У народу jе ова реч добила значење нечег лажног, љигавог и прљавог. Политика jе – почео jе народ већ одавна мислити – каљуга у задњем делу сељачког дворишта, коjа jе сељачком газдинству потребна, али нити jе чиста, нити jе пристоjна ствар. Прва последица таквог схватања била jе у томе, што jе огромни броj честитих људи мислио да му у политици ниjе место, као што чисти и пристоjно одевени људи гледаjу да ни близу поред каљуге не пролазе. Друга последица таквог схватања била jе да jе онаj броj честитих људи, коjи се ипак нашао у политици, био преплављен и наткриљен од оних по чиjем jе раду народ и донео овакав своj суд о политици. А трећа и наjтежа последица оваквог схватања била jе: полако, али стално умањење народне моралне главнице. Народ jе губио веру у старе моралне вредности. Отпочела се честитост и лична исправност сматрати препреком за напредовање у животу. Пре овог времена, у тешком ропству, народ jе дошао до уверења: "Правда држи земљу и градове". Сад пак, гледаjући безакоње и неправду, не зна више шта да мисли. Пре овог времена, народ jе дошао до уверења, у мукама и сиротињи: "Боље ти jе изгубити главу, Него своjу огрешити душу". Сад jе пак, гледаjући толике jавне и бестидне примере,народ отпочео да веруjе, да jе раниjе грешио што се потсмевао циганину коме jе црн образ али пуна торба. Пре овог времена, у љутим борбама, народ jе дошао до уверења, и то кроз уста jедног великог песника и изразио: "Jунаштво jе цар зла свакоjега". Сад jе пак, гледаjући кукавичлук, отпочео да веруjе да jе опет грешио што jе као потсмешицу говорио: "Покорну главу сабља не сече". Из овакво наопаког духовног осиромашавања настало jе одабирање на горе. Сав jавни живот, не само држава и државна управа, полако jе и стално допадао у руке: горим, а не бољим, – слабиjим, а не jачим, – неспособниjим а не способниjим. Ми хоћемо да престане даље морално пропадање народа. Хоћемо да се врати част раниjим високим народним уверењима. Зато мора престати веровање да jе политика брлог и каљуга. Зато мора престати схватање да jе политика уживање и пировање. Зато мора настати широм нашег народа схватање да jе политика мучна борба и часна служба, у коjоj се не може уживати, а jош мање богатити. Зато се мора за власт везати таква одговорност, да сви слабићи и кукавице, сви неваљалци и користољупци, као некад с фронта, побегну у позадину, где им jе до сад било место. Ето то jе први и основни смисао наше борбе. Боримо се затим за општенародну и државну политику, а против политике странака, котериjа и клика. Шеснаест година у земљи, изузев спољних односа и воjске, ми немамо општенародне и државне политике, већ политику странака, котериjа и клика. Дошло jе дотле да се ни наjмања ствар у држави ниjе могла решити без препоруке и заузимања странке, котериjе или клике. Права су добиjана не по закону, већ по препорукама утицаjних. Дужности су избегаване и одговорност скидана не по закону, већ по препорукама утицаjних. Само jе тако jедно питање општенародног и државног интереса могло бити решено корисно, ако jе у томе нашла свог интереса утицаjна странка, котериjа или клика. Обратно, ако утицаjна странка, котериjа или клика нису за решавање jедног питања од општенародног и државног интереса имале свог интереса, преко њега се прелазило као да не постоjи, – или се проналазили изговори, или разни пролазни лекови. Могао jе jедан државни службеник водити рачуна о општенародним и државним интересима, али ако ниjе притом, и пре свега, водио рачуна о интересима утицаjне странке, котериjе или клике, не само да ниjе могао да напредуjе не само да ниjе могао ни своjе дотадање место да сачува, већ jе бивао прогоњен. А то све значи, да ми за ових шеснаест година нисмо имали праву и сталну општенародну и државну политику, већ су Jугославиjом управљале страначке, котериjске или кликашке политике. Ово jе разумео и покоjни наш Владар. Његов гест у jануару 1929 године у томе jе баш и одговорио народним надама, што jе цео народ био сит те друге политике, а сви жудни и жедни jедне праве и сталне општенародне и државне политике. И у извођењу те замисли показало се међутим, колико су страначке, котериjске и кликашке везе моћне. Jер ни тако моћна заузимања нису била у стању да им пресеку владавину. Немање такве општенародне и државне политике уродило jе многим тешким последицама. Широм земље наше овакво управљање посеjало jе огорчење и незадовољства. Данас jе то семе већ отпочело да доноси плодове. Данас наш народ, благодарећи оваквоj управи, ниjе довољно уjедињен и сакупљен. И ми смо за народно jединство. Али отсуство општенародне и државне политике ће од jедног народа направити више народа. А права и стална општенародна политика би од више народа направила током времена jедан народ. То треба да знаjу сви коjима jе заиста стало до jединства народног и државног. Jугославиjа jе као огроман брод на коjи се укрцало петнаест милиона путника, и то не од jедне станице до друге, већ од рођења до смрти, – и то не само они, већ и гробови њихових предака и колевке њиховог потомства. Руководити тим бродом и судбином његових путника, пазити га од ветрова и бура, – чувати га од судара и скривених стена, – обезбедити том огромном броjу путника мир, правду и благостање, jесте задатак општенародне и државне политике. Руководити тим бродом и судбином његових путника, без одређеног правца и циља, од случаjа до случаjа, водећи рачуна о томе, шта захтеваjу интреси поjединих "наших људи", – "наших", jер припадаjу jедном посебном кругу људи на том броду, "нашоj" странци "нашоj" котериjи или "нашоj" клики, – jесте та друга политика коjом се Jугославиjом управљало скоро непрестано за ових шеснаест година. Борити се за победу прве и праве политике jесте други смисао наше борбе. У друштвеном и привредном погледу ми се боримо да народ узме своjе послове у своjе руке. Сад jе народ у том погледу као недорасли малолетник – коме jе старалац држава. А ми тражимо прво, да се у овом погледу општа народна и државна политика не замишља и не изграђуjе без активног учешћа претставника народног сталешког уређења. И мртва гора, по народноj мудрости, плаче од невештва. Како неће плакати живи организам народно-друштвеног живота и привреде, кад на њима отпочне да врши своjе добронамерне огледе државна бирократиjа? Али и кад jе вешта и добронамерна, туђа помоћ jе слаба помоћ. Народне снаге се не могу развити ни у друштвеном, ни у привредном погледу док он не стане на своjе ноге и те послове не узме у своjе руке, – док и ту не буде испуњено начело самопомоћи. Држави припада над свим тим огрмним подручjем право надзора у оквиру друштвеног и привредног плана, а тиме и право сређивања међусталешких односа. У овом погледу се jош боримо да се државна политика не раздвоjи од друштвеног и привредног народног живота. Сад jе то раздвоjено. Сад се мисли да постоjи нека чиста политика коjа нема везе са друштвеним и привредним питањима, – па се тако и ради. Данас долазе, чак и путем народног избора, на наjвиша места људи коjи немаjу никакве везе, а самим тим, ни познавања стварних друштвених и привредних народних прилика. Ми се боримо за остварење таквог устроjства политичког, у коме би то било онемогућено. Дубоко смо уверени да многе данашње тешкоће, друштвене и привредне не би ни постоjале, кад би ово било остварено. То jе трећи смисао наше борбе. Боримо се, наjзад, иако изгледа да живимо у неjуначком времену, jер веруjемо: Да Jугославиjа има много синова коjи исто овако мисле, безусловно су предани оваквим циљевима, готови су на жртву и имаjу заjедничку веру у победу. Да с таквом снагом нема тешкоћа коjе се не би савладале. А та вера jе четврти и последњи смисао наше борбе.
Наjвећи и наjбољи део наше универзитетске омладине, по многим обавештењима коjа добиjамо – онаj наjнесебичниjи део – мршти се кад се говори о Отаџбини.
Налази да jе Отаџбина и сувише мали олтар да би на њему могао да се распали огањ њиховог одушевљења. Веруjе да jе Нациjа недовољно узвишен субjект историjске судбине. Мисли да Национална историjа – има звук прапорца – коjи њену душу не може испунити. Говори о човеку, човечанству и међународности с одушевљењем. Уверена jе да права историjа почиње од Карла Маркса.
Ми се не чудимо томе. Омладина – она права: напон, лепота и жар – мање но ико може без одушевљења. Одушевљење jе животни закон. А ако jе омладина омладина, онда она мора у себи таj животни закон више од свиjу других да осећа. И како наша данашњица ниjе лепа и не може никога да одушеви, то jе разумљиво што она тражи изван наше данашњице предмете коjе сматра достоjниjим свог пожртвованог пламена.
Али ако се тоj поjави не чудимо, не значи да jе можемо примити и одобрити. На против. Сасвим отворено, морамо замерити овоj младости што у самоj себи ниjе нашла довољно снаге да спречи овакву своjу реакциjу на наше садашње прилике.
Данас ниjе вечност. То jе заиста само тренутак. И наш став према тако великим стварима као што jе Нациjа и њена судбина не може бити одређен нашим тренутним приликама. Прави човек – а младост свакако има оправдану амбициjу да jоj прави човек буде мерило – се ни према мањим стварима не опредељуjе из сићушног става, већ из орловске перспективе. Ако нелепа данашњица наша не може да нас одушеви, радимо с одушевљењем на њеноj поправци. Али не окрећимо главу од ње! Не бежимо од своjе дужности!
Нек се не мисли да ми не видимо драму опште човечанске историjе од историjе националне. Боjимо се чак и да кажемо колико смо дубоко свесни њене реалности. Али ми jе сагледамо и у њеном обиму и по њеноj садржини. И не само да нам национална историjа не смета да опште човечанску схватимо, већ нас баш она и помаже у томе.
Нациjе су наjмање историjске jединице у општоj историjи људског рода. И то не по нашоj вољи, већ по природи ствари. Нико не може утицати на историjу човечанства друкчиjе него преко историjе нациjе. Нациjа jе дакле наjмања маса чиjи jе покрет релевантан у људскоj историjи.
Нациjа jе расно-историjска стварност. Свака нациjа. И свака jош као таква нова развоjна могућност човечанства, jер jе нов могући утицаj jедног новог израза. И национална историjа ниjе ништа друго но тражење тог израза одговараjућег националним развоjним могућностима. Грех jе дакле против човечанства осиромашење његове историjе и његове физиономиjе – онакав став добре наше омладине према своjоj нациjи и своjоj историjи.
Ко jе истински грађанин света мора желети да свака нациjа дође до свог наjвишег израза, да испуни меру своjих развоjних могућности. Како онда да своjоj нациjи то исто не пожели и свом снагом не осети таj дуги процес што се зове историjа његовог народа?
Говори се да су класе стварност и да идентичношћу интереса и животних услова класа прелази границе нациjа и везуjе припаднике исте класе разних нациjа тако, да ове класе треба да су историjско-масовне jединице, а материjални интереси и услови мотиви свих историjских збивања.
Можда би се рационално могло некако друштво такво и направити. Али данас ниjе такво. И живот ниjе рационалан. И не видимо кад ће то бити. Ни како ће. Сигурни смо да бољшевичка класна Русиjа води истоветну спољну политику и сваким даном све истоветниjу као и национална царска Русиjа. А то значи, пошто царска Русиjа ниjе водила класну спољну политику, да бољшевичка Русиjа води националну – jер иначе не би могле да буду истоветне. А ово опет значи, да ниjе класа историjско-масовна jединица људске историjе, већ нациjа.
Сигурно су интереси jуглосвенског сељака и радника, – пролетера и домаћина тесно везани за интересе jугословенске државе, као правно-политичког израза jугословенске нациjе. Интереси jугословенског сељака могу бити у jош каквоj опреци са интересима сељака друге државе. Тако и радника. И бескућника. И кад би били сви у jедноj држави – тако би било. А камо ли овако.
Значи да нациjа претставља не само расно-историjску индивидуалност, већ jе нациjа, односно њен правно-политички израз – држава – средишни интерес свиjу класа и редова jедне нациjе. Све су класе заинтересоване у њеном одржању и развоjу. А самим тим, национална солидарност претставља угаони камен државне политике са своjим корелатима: националном дисциплином и хармониjом класних интереса.
Несрећан смо ми народ до сад били. Биланс српске историjе jе овакав: за тринаест стотина година, jедва две стотине година неког мирног развића у своjоj држави под Немањићима, и сто година историjе од Карађорђа на овамо. – Хрватска историjа jош несретниjа ваљда. Неколико покушаjа да се дође до своjе државе, завршене уговором са Коломаном, по коме jе формално-правно континуитет државе хрватске био сачуван, да се стварно омогући огроман утицаj туђински на хрватско развиjће. – Код Словенаца историjа постоjи као легенда са Госпосветског поља. – Бугари су имали сличну судбину као и Срби. Развиће, под оваквим условима, ниjе могло бити повољно.
А развоjне могућности овог народа су велике. Има он шта да изнесе на општечовечанску трпезу у сваком погледу. Али то има само кроз своjу националну историjу и кроз своjу државу.
ДЕСЕТ ЗАПОВЕСТИ СРПСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА
Прво: Што се од вас тражи, то jе да љубави за страдалнички српски народ имате, да земљу своjу и народ своj волите пре свега и изнад свега. Та љубав треба да буде извор и утока свих ваших нада и жеља, мисли и осећања; jедном речjу, сав ваш живот и цео рад мора бити искључиво за добро српског народа, никако мимо њега, наjмање против њега. Том љубављу морате испунити срце своjе до те мере да у њему не остане ниjедан кутак у коме би се могла мржња заврежити, jер мржња, ма према коме, залива очи крвљу, те човек онда истину не може сагледати. Таква љубав биће увек непресушни извор нових снага са коjима ћете и наjтеже напоре лако поднети.
Друго: Чега морате бити свесни jесте то да ви не располажете своjим животима, jер сте их ставили добровољно у службу српства и Србиjе. Патње и страдања српског рода, у свим краjевима где Срби живе, биће главни покретачи свих ваших напора, а ваши напори неће и не могу бити без жртава. На то морате бити спремни, тога морате бити свесни, jер без тога спасења народу нашем доиста нема. Зато спремност на жртву и висока свест о њоj треба да краси сваког оног коjи жели да носи часно име српског добровољца.
Треће: Не смете бити самовољни. Оружjе коjе носите ниjе вам дато да будете господари над народом своjим, него да народу своме будете верне слуге. Не треба српском народу ни дахиjа ни зулумћара. Имао их jе и има их народ наш, нажалост, и превише. Српском народу треба бранилаца и заштитника, лучоноша и заштитника правде и истине. Он jе крваво поробљен, jезиво обесправљен, уништаваjу га и сатиру, децу му одводе да од њих ствараjу црвене jаничаре, куће пале, имања разараjу. Цвили и jауче упропашћена српска земља под крвавим мачем тирана.
Српски народ данас чека ослобођење, спасење и васкрс. Он полаже све своjе наде у вас, српске добровољце; ви сте му jедина одбрана и jедина нада. Ако га ви изневерите помоћи му нема ни од куда. Он ће нестати у побеснелим стихиjама овога рата.
Зато не престаjте ни часа мислити о своjим дужностима према народу.
Четврто: Ни зловољци не смете бити, jер зловољом се никакво добро ниjе створило, а ви ступате у добровољце да само добре ствари радите. Будете ли зловољни постаће и српски народ зловољан према вама.
Пето: Не смете бити ни маловољни. Дугачак jе пут наш и препун напора и тешкоћа. Ко на такав пут крене са мало воље, таj ће брзо своjу вољу истрошити, постаће безвољан, а такав, сигурно, до краjа пута неће стићи. А народу српском jе потребно да стигне до краjа, да пређе преко свих препрека и тешкоћа. То може постићи само онаj коjи има много воље. Зато се наоружаjте вољом.
Из ваше вере, воље и одлучности треба да израста ваша снага. Србиjу треба ослободити, сjединити, поново уздићи до славе и сjаjа. Без вас то нико не може учинити. Снажите се, jачаjте се, челичите се, с вама су непобедивост, правда и Бог, коjи чине чуда кроз носиоце истине.
Шесто: Морате бити jунаци. Ви слушате од ваших стариjих другова о jуначким борбама и хероjским подвизима српских добровољаца. Груди вам се надимаjу па би да jурнете, ношени младалачким бурним полетом, да покажете како и ви можете бити хероjи и jунаци. Али, да се не би погрешно разумели када говоримо о jунаштву, ми мислимо пре свега на оно наjвеће jунаштво: победити себе. То jунаштво ниjе jеданпут у години дана, или у месец дана, него стално неуморно jунаштво, сваког дана и сваког часа. То jе непрекидна будна стража над сваком своjом речjу, сваком мишљу, сваким поступком. Ако себе победите, победићете све противнике српског народа. Трудите се да такви jунаци будете.
Седмо: Ваш став мора бити jасан. Питаће вас многи: за кога сте? – против кога сте? – Ваш одговор гласи: за српски народ. – За ослобађање његово од црвених тирана, за препород његов, за поновно ступање на напуштени хришћански и светосавски пут. А против свих оних коjи спречаваjу и ометаjу народу нашем да своj пут нађе. Не мрзимо никог, али нас нико не може спречити да своj народ безгранично волимо и да жртвама своjим свом народу извоjуjемо оно место под сунцем Божjим коjе он по вредности своjоj и по свем другом заслужуjе.
Осмо: Питаће вас: ко jе с вама, добровољцима? Па ко би пре свега могао бити са људима добре воље до ли сам Свевишњи. Нису ли небески анђели обjављивали рођење Христово речима: "Слава Богу на висини и на земљи мир међу људима добре воље". Зато се трудите да будете доиста људи добре воље, jер докле год такви будете, имаћете моћни савез са Богом живим и никаква сила неће вас уништити. Божjом помоћу увек ћете побеђивати. Напустите ли добру вољу, гњев Божjи излиће се на главе ваше и никакво оружjе неће вам помоћи: бићете млевени и сатрвени. Настоjте зато да увек останете добровољци jер ћете само тако бити у милости Божjоj.
Девето: Знаjте и запамтите: ви сте со и видело народу своме у наjтежим данима његовим. Не плашите се што вас jе мало, jер са мало соли много jела може се зачинити, а са мало светлости велике се просториjе могу осветлити. Зато испуните себе љубављу, наоружаjте се вером у Бога и правду Његову, и са много добре воље приступите делу спасавања српског народа, истраjно вршите своj посао. То jе пут и начин да зрачите блиставом светлошћу и растерате таму у коjу jе запао народ српски. Победите себе, чуваjте стражу над самим собом да со у вама не обљутави, да светлост ваша на згасне. Будите светли и чисти као девоjка, а неустрашиви и одважни као буjна планинска река. Крв jуначка, душа девоjачка.
Десето: Имаjте увек у виду да су добровољци били главни инструмент спасавања српског народа. Добровољци су постали онда када већ скоро никакве наде ниjе било, када jе изгледало да српском народу нема спаса и да jе пропаст његова неминовна. Жртвама и напорима добровољаца изведено jе оно што се назива "српско чудо" – српски народ jе отргнут од ивице понора. На том великом делу добровољци су принели на жртву своjу наjлепшу младост, своjе наjбоље другове. Њихова жртва наш jе путоказ. Имаjте га стално пред очима. Ако би њих заборавили нека Бог заборави на нас.
Предстоjи вам тежак посао. Треба довршити започето дело. Српски народ jе поробљен, расцепкан, стравично проређен. По светоj српскоj земљи бесни дивља и необуздана тираниjа безбожника. Са разних страна скупили су се зликовци и убице да истребе све што jе српско. Наша Отаџбина jе суновраћена у амбис понора, изложена неисказаним патњама и страдањима. Отаџбину треба спасавати, народ на прави светосавски пут извести, треба га изнутра обновити, повратити му снагу и замах, учинити га оним што jе био. Велике напоре и тешке жртве мораћете да уложите, ви српски доборовољци, да се то дело оствари. Судбина српског народа jе у вашим рукама.
Заборавите на себе и своjе личне бриге и невоље jер су и сувише безначаjне према невољама српског народа.
Своjом жртвом искупите бољи и сигуран живот српскоj Отаџбини. Све наде српског народа везане су за вас, не изневерите их.
Друштвено уређење које ће заменити старе дотрајале системе и пружа правац онима који стоје на идејном беспућу
Ми сматрамо да је криза капиталистичког система колигод економска још више морална. Све да је овај систем успео економски, он ни тада не би оправдао свој опстанак, јер би тај успех био извојеван по цену срозавања човечије личности. А ни један социјално економски систем који постизава материјалне успехе на рачун достојанства човека не заслужује да се одржи. Јер, напослетку, није циљ човечанства само да осигура стомак него оно има да испуни узвишенију мисију у свету. Испуњење те мисије не може загарантовати ни један систем који је материјалистичке орјентације, па звао се он капитализам или социјализам који представља само наличје исте материјалистичке монете чије је лице капитализам. Постулату истинске човечности није удовољио капитализам ни либерална демократија који служе само класи повлашћених, а маси подвлашћених дају неке илузорне политичке слободе; не може му удовољити ни марксизам који са својом историјско-материјалистичком орјентацијом у исту принципијелну грешку као и капитализам: не поштује човечију индивидуалност, него од човека ствара број, а од друштва механизам без душе. Праву човечанску и културну мисију може испунити само онај социјално-економски и политички систем који даје маха пуном развитку и усавршавању индивидуалних вредности. Такав систем се може оснивати само на задружној идеологији. Задругарство, како га ми схватамо, не представља само један покрет, који малом сопственику треба да пружи економско-техничка премућства великога газдинства. Задругарство то је нови поглед на свет, у коме уместо безобзирног међусобног искоришћавања и борбе до истраге класа, долази братство, љубав и пожртвованост, у коме материјални напредак није сам себи циљ него средство да би човекова личност дошла до свог пуног израза. Противно капитализму и осталим материјалистичким системима задругарство и задружни систем оспособљавају цео народ, сваког појединца и све друштвене редове за велика и позитивна дела. Овај систем облележавају: праведно опорезивање, рационална измена добара, прелаз из разбијене, анархичне и несоцијалне привреде у планску и организовану привреду, социјализација великих предузећа која служе општим потребама, растерећење администрације и увођење реда у државним финансијама и правилно решавање свих друштвених и привредних проблема уопште. С друге стране тај систем сузбија и онемогућује свако богаћење посредовањем, несолидном трговином или искоришћавањем положаја намештеника или службеника, спречава корупцију, уништава зеленаштво, не допушта непоштену конкуренцију и отимачину и не дозвољава неспособним и нездравим елементима да избију на површину у јавним пословима.
У задружној држави доћи ће до пуног и правог израза најјачи, најбројнији и најздравији елемент нашег друштва, а то су земљорадници. Село и сељачки дом је оно бистро врело, онај непомућени извор из кога извире целокупна снага нашег народа, његова неисцрпна енергија, животна способност и воља за животом, његова расна чистоћа, његова друштвена, правна и религиозна схватања, његов неизметнут морал и етика. Па кад је то тако, онда и најобичнија памет захтева да се сва државна акција и рад упути да се то животно врело нације осигура и обезбеди од сваког замућивања и пресушивања и да се његова биста вода разлива и натапа сваку ћелију националног организма, као што крв доноси снагу и рану организму једне индивидуе.
Привредни план код нас мора посветити пажњу у првом реду правилном развитку села
Под планском привредом ми подразумевамо систем у коме су сви делови органски повезани у једну целину. У том систему врховно вођство привреде поверено је заједници, али не путем диктатуре одозго. Изграђивањ привредног плана препушта се поједниним привредним групама, а држава има да каже само своју завршну реч, да коригује и доведе у склад са интересима целине све дивергенције група. Планском привредом долази се до једног органског система у коме не владају суверено неки надувани апсолутни економски закони , него воља зајенице. У таквом систему загарантована је правилна функција свих делова уколико није у противности са интересом целине. Економске групе се узајамно допуњују, не допушта се хипертрофија појединих друштвених органа на штету других. У таквом систему, у центар догађања ступа човечија личност, а техника и економија имају да служе њеном усавршавању. Наша Отаџбина се налази тек у почетцима капиталистичког развитка. С друге стране, та околност чини да ће се прелаз на планску привреду код нас обавити са мање потреса него у чисто капиталистичким земљама. Потреба привредног плана код нас не само као социјално-економски постулат него тај план захтевају и интереси здравог националног развитка. Страни елеменат у нашој привреди, услед либералистичког вршљања добива све више превагу над домаћим и наша Отаџбина добива све више изглед колоније страног капитала. Планска привреда посматра целу народну економију као целину у којој посебне интересе појединих привредних група треба координирати у интересу заједнице. Пошто код нас пољопривреда, односно сеоска економија сачињава основу народне привреде, а сеоски мали поседник камен темељац нашег националног друштва, природно је да сваки привредни план код нас мора посветити пажњу у првом реду правилном развитку села. Тим пре што се у том погледу досадашње грешке данас свете. У питању је одржање народне привреде према навали страног капитала
Заведени либералистичким доктринама, које су никле на туђем терену, под сасвим другим приликама, ми смо пустили да ствари иду како иду, па смо се наједном нашли у положају колоније у којој господари страни капитал. Ту већ нису у питању интереси средњег сталежа према интересима пролетеријата, него је у питању одржање целе националне привреде према навали страног капитала коме су остављени на милост и немилост не само сељак и градски мали привредник, него у првом реду баш радник-пролетер. Ми несмемо дозволити да се под видом некаквог фиктивног "напретка" врши национално осиромашавање и деградовање на степен парија.
Ми нисмо за петрифицирање привредних облика, али смо још мање за анархију у којој се врши тзв. привредни напредак. Нека остане приватна иницијатива као мотор, али се не сме дозволити да поједници одређују и ток и правац привредног и социјалног развитка. Ту функцију треба да врши заједница која ће све приватне иницијативе каналисати и координирати у великом интересу заједнице. На тај начин неће се моћи догодити да преко ноћи нестане једног друштвеног реда са позитивним националним и етичким вредностима, док се сходном друштвеном политиком за тај друштвени ред не нађе еквивалент, ако је већ та промена у интересу општег напретка. Пропадање данашњег средњег сталежа мора се у националном и етичком интересу запречити све дотле док се не створе услови за једну индустријализацију у којој ће се радник уздигнути на достојан животни стандард и у којој ће он постати конструктиван члан националне заједнице. А то се неће никад постићи у данашњем либералном, механичком економском систему него само у једном органском систему у ком ће заједница вршити коректора и регулатора. Као и друге реформе ово тражи промену целог система.
Оцена вредности рада има да се заснива на стварној активности и корисности Сваки појединац као члан заједнице има пуно право, да развија своју корисну делатност и заједница му то мора обезбедити. Кад она то чини не ради то због њега него због себе. Исто тако свако је дужан да ради према својим способностима и према потребама заједнице. Непоштовање ових начела доводи до нездравих односа, нарочито ако су још уз то активни социјални типови запостављени, што није редак случај.
Ново друштво, засновано на савременим начелима правде и социјалне свести има да онемогући такве односе и да искључи од сваког утицаја све непродуктивне као и несоцијалне типове. То ће служити само усавршавању и напретку заједнице и значиће препорођај целог друштва. Оцена вредности и права има да се заснива на стварној активности и корисности. То све има и своје етичко значење. У томе лежи најснажнија предохрана од сваког паразитизма и опасне корупције. Тако се може обезбедити правиландруштвени развитак и спречавати свако искоришћавање и неправда. Проблем рада се не може решити само са уског гледишта односа послодавца и најамника, него решење тражи измену друштвених односа у корену, означујући објективно мерило за вредност и улогу човека у друштву. Оваквим схватањем се заиста штити прави човек и поставља се цело питање на право место. (ЗБОР бр 8, 1935.г.)
ОМЛАДИНИ НА СТРАЖИЛОВУ
Не могу да раздвојим овога тренутка у својој свести место где смо се скупили, ведри и пун сунца дан који нас греје, од младости која ме окружава. Место је Стражилово. Опевао га је песник који је умро пре једног века, а и данас се чини тако млад, као ви што сте сада. Дан је ведар и сунчан. Тако дуго смо га чекали, па нам је засијао у пуноћи и лепоти, да нас развесели, да нас испуни снагом и поуздањем.
Заиста је то велика радост за мене, коме се, ето, дала прилика да све те три велике ствари имам овог тренутка око себе. А то је средина која Збору пристоји.
Други су поставили мање циљеве: промену министара или владе, установа или устава. Збор је рекао: може бити да има рђавих министара, рђавих влада, може бити да и установе не ваљају, па чак и устав да би ваљало мењати, али оно што је сигурно да се мора мењати, - то је дух и оно без чега ниједна промена неће вредети - то је опет дух.
Кад би ми какав странац рекао: имамо неваљале министре, рђаве владе, незгодне установе и неприличан устав - треба да их мењамо, ми би му одговорили: а какав је владајући дух у земљи? Толико рђавих ствари не може бити у земљи у којој је владајући дух како треба. Ако вам владајући дух остане непромењен, ништа вам неће помоћи да мењате министре, владе, установе и уставе. Из рђавог духа ни добре промене не могу бити. Па чак ако би и биле случајно добре, неће за дуго трајати. Из прљава извора духовног, поново ће доћи други неваљали министри, рђаве владе, незгодне установе и неприличан устав. Већ ви прво испитајте у чему се владајући дух у нашој земљи удаљио од правог и чистог народног духа, па то мењајте. А после ће лако, као само од себе, све доћи на своје место. Тако бих говорио томе странцу.
Отуда и Збор у нашој земљи није могао поставити друге циљеве. Као свој задатак једини, најважнији, најпресуднији он је истакао: промену владајућег духа. Дајте да нам земљом завеје снажан дух јунаштва и самопрегоревања. Да сте само то па да видите највећег чуда и највеће револуције за час, на наше очи. У мишје рупе ће побећи кукавице и шићарџије. Чудан је то ветар за њих. Не прија им. Бриди им кожа, чак и на табанима од тога. У мишје рупе ће побећи, у дубоку и најдубљу позадину и хладовину. Откуда данас не беже кукавице? Зашто данас пирују шићарџије? Само зато што је баровит, млак и пун задаха на тињу дух који нас сада окружује. Множе се сада кукавице. Надимају се шићарџије. Годи им и прија им ова јадна атмосфера духовна.
Загађени су нам извори духовни отуда. Смрад и трулеж се залегао тамо, где чистина и свежина треба да царује. Они што владају не веселе се и не поносе се силом Божјом. За велике и светле видике очи су им постале немоћне. И неспособне. За дуге јуначке стазе, даха слабо који да има. Ни за један јуначки гест немамо моћи. Јунаци су чак срећни што им кукавице владају и дају повластице. Разуђен и подељен нам је народ од тога. Шта да га на окупу одржи? Само државна ограда? Та ограда држи стоку у обору или људе у затвору, а не може да држи људе у народној државној заједници. Ту друго нешто треба. Макако то изгледало, људи ипак живе духом. Дух један заједнички може их повезати, прожмати, испунити. И отуда, кад дух ослаби, кад се замрачи, кад обљутави, попусте и везе у једном народу. Сваки део би на своју страну. Нисмо господари на свом тлу и под својим небом. Нисмо господари своје судбине. Као орахова љуска смо на таласима. Нема народ наш осећање безбедности. Како би могло бити друкчије? У оваква времена тешка, кад су тучоносни, буроносни облаци закрилили све видике, зар народ разуђен да се осети господарем судбине своје?
Нити имамо осећања народне повезаности тако да појединац буде срећан, ако снагом својом може целини да послужи, а како да појединац буде уверен да ће слабост његова наћи помоћи у слози целине. Нити можемо нити умемо да одбранимо своја богатства од странаца нити имамо прави братски осећај за своју сиротињу.
Како би све то могло друкчије бити под данас владајућим духом кукавица и шићарџија? Сами судите да ли је тако и сами процените, да ли би сад под оваквим духом могло бити друкчије. Отуда је Збор морао узети за циљ промену владајућег духа. Није од беса или од сујете то бреме на себе узео. Већ од љуте невоље. Боље би му било у змијско гнездо босим ногама угазити него овакав задатак па себе узети. Али избора није могло бити. Ко хоће мира и радости, сунца и ведрине своме народу, тај мора, тај не може друкчије, него у борбу за оно зашта се Збор бори.
Али ја нисам дошао да вам говорим о политици и политичкој ситуацији. Грех би било овако сунчаног дана говорити о мрачним стварима. Срамота би било на овако мирисном скупу говорити о мемљивим стварима. Штета би било, пред овако дивном младошћу, и на овом месту говорити о стварима које с младошћу везе немају. Зато о томе говорити нећу. Већ ћу говорити о сунцу, што нас је данас тако миловало и о ведрини, што нас је прожмала.
И ви сте морали осетити да сунчани дан учини човека снажнијим од дана тмурнога. Испуни га пуноћом неком и поуздањем. Није узалуд деспот Стеван Високи написао на једном месту, описујући љуте муке и горчине и борбе кроз које је, после Косовске битке, прошао: “И као што је говорио благочастиви родитељ наш: иза мрачних облака сија златно Божје сунце”, хотећи тиме да каже, с једне стране тмуран дан личи на муке, горчине и искушења, а с друге етране, већ само сазнање, да се иза облака на ведром небеском своду налази непомућена власт сунца, човека испуњава снагом да сноси тегобе облачнога дана.
Али и ако сунчани дани имају тако значајну улогу у нашем животу, није сваки дан сунчан и ведар. Отуда човек мора тежити да буде сунчан и ведар да би имао сунца, чак кад се на небу и не види - да би могао као Лазар Кнез Честити рећи ведро и усред највеће буре и најгушће облачине: “Иза мрачних облака сија сјајно Божје сунце”.
И баш о томе сам хтео стварно да вам говорим. Овде, на Стражилову, овога тако сунчанога дана, вама драгој и дивној нам младости. Живот тражи сунчане људе. Земља тражи сунчане људе. Да унесу мир и радост. Да облаци постану лаки и прозирни. Да се проведри у душама људским. Да им засија тамо сунце.
И Збор тражи од вас само то што тражи Бог, за чим вапију људи, чега је земља жедна: да будете сунчани, светли људи. Шта ћете Богу, земљи и људима мрачни? Кад настану бурна времена, ко ће учинити да ипак сија сунце у душама људским ако ти, младости, не разумеш да је то твој главни и једини задатак.
Збор је рекао: морам се борити за мир и радост свога народа, за светле и ведре његове видике. Узалудна му је та реч, а још узалуднија борба ако ти, младости, не схватиш да се то може само тако, ако ти прво будеш пуна сунца и ведрине као данашњи дан. Збор хоће мир своме народу да поврати, прави Божји мир, не трули мир мирне и устајале баре, него мир ведар и светао и мирисан ових висова благословених и славних. Ко ће дати тај мир, ако га прво сама немаш? Како ћеш га извојевати сутра ти, ако не господариш миром свога духа и своје душе? Збор хоће радост свом народу да поврати, радост Божју, ведру. Ко ће дати ту радост ако је прво сам нема? Како ћеш је изборити сутра за друге, ако у твојој души и у твом духу нема те радости!
И зато, ти младости драга, што си похрлила Збору, на добар си пут пошла. Али, припреми се за борбу страховиту. Наоружај свој дух миром радости. То је прво и најважније твоје оружје. А тако наоружана, ти си прва и најважнија снага Збора и залога његове победе. Шта вреди поћи с неспремном и ненаоружаном војском у бој? И ми се зато морамо припремити и наоружати. Наше је оружје најјаче и најскупље, али и најпобедоносније под небом.
Пришли сте Збору. Добро сте учинили. Али будите цели људи, а не половични и целе жене а не половичне. А цели ћете бити само на тај начин, ако претходно загосподарите духом својим, душом својом, ако тамо реда направите. Ко не може реда направити у својој души, не може га заиста направити изван ње.
Велика вам борба претстоји, мила младости. Највећа и најстрашнија борба. Победите ли ту, победићете свуда и Збор с вама. Сијаће се лица ваша као сунцем окупана. И у сасвим облачне дане носићете сунчев сјај на свом лицу, његове зраке у својим очима. Снага његова оживеће кроз ваше речи. Победоносци и сунцоносци ћете постати.
Неће непријатељ дочекати јуриш и налет такве војске. Очи му неће моћи издржати сјај ваш. Збуниће се. Поколебаће се и побећи ће. Зар сте једном чули и читали да ретко који непријатељ може да дочека јуриш храбрих противника? Ретко долази до борбе на бајонет са таквим противником, јер пре тога се битка погледом и полетом завршава.
Пре него што бих те позвао на борбу са многобројним непријатељима отаџбине и Краља, морам те, младости, позвати у ту борбу са самом собом. Помисли само како је то тешка борба. У првој генерацији имаш жива два претка, у другој четири, у трећој, у исто време, живих имао си осам, у четвртој, у исто време било ти је живо шеснаест предака. У време Косовске битке по овом рачуну, ако су твоји претци увек имали разне претке, ти си имао иза себе у исто време преко тридесет и две хиљаде предака у животу, све твојих непосредних предака, из чијег си ти крви и духа изграђен.
Замисли само из колике си и из какве си грађе саграђен! Замисли каквих је све људи и жена ту вероватно било: чистих и прљавих, светлих и мрачних. А ти сад имаш за задатак, као будан стражар, да пазиш на свој дух, на гласове који се по њему дижу, као мртви у поноћ на гробљу. Ниједнога тренутка ти не смеш престати да бдиш, да би светлео твој дух, да би сијало сунце увек тамо, да мрак и облаке сузбијаш, да смрад и тињу изгониш, да миомирисом окупаш сваки угао душе твоје. Не радиш ли тако, као марљив домаћин, на њиви својој коров ће покрити племенити усев, облаци ће ти застрти све видике духа, бура ће, место ведрине и мира, тамо владати. Као орахова љуска бићеш плен данас једног, сутра другог. Нећеш сунце носити ти на свом лицу нити ће зраци његови палити из твога погледа нити ће се снага његова огледати у твојој речи. Мрачан и жалостан човек ћеш ти бити. Не чека те Бог. Не вапију за тобом људи. Не чезне за тобом земља. Ниси потребан никоме, а теби ћеш самом бити на терету. Ниси ти војник Збора.
Зато вам и кажем, младости Збора, у борбу прво да постанете господари своје душе. Да учините да тамо загосподари Божји мир и Божја радост. Како ћете загосподарити судбином земље своје, ако прво не постанете господари душе своје? Запамтите: мрачних је и без вас много. Не исплати се више бити кукавица и шићарџија. Намножио се исувише тај род. Род јуначки и мученички се проредио. Потрудите се да га попуните, али не само уснама него стварно. А то не може друкчије већ онако како описах. Учините да сунце, мир и радост царују у вашем духу прво, да би кроз вас зацарили у народу нашем.
(Говор Димитрија В. Љотића зборашкој омладини на Стражилову, 29.5.1938.г. )
Ко је непријатељ број један? Ово питање, овај закон односи се такође и на такозване Љотићеве добровољце, који су се ставили у службу Недића и немачких трупа, како би се борили против комуниста. Љотић је био политички веома ангажован човек и идеолог, који је основао покрет Збор, а његови следбеници звали су се збораши. Пре 1941. године либерална, прозападна влада била је против збораша, који су пред сам почетак рата знатно порасли и постали прилично популарни. Збор је био српски национални покрет обнове и имао је своје корене у српској традицији. Имао је неке сличности са Гвозденом гардом у Румунији, јер су и збораши тражили своју инспирацију у религији. Љотић је својим присталицама проповедао спремност на подношење личне жртве, како би дошло до моралног препорода српског народа и то у веку и времену који се удаљио од Бога, где смо доживели уништење старих вредности због атеизма, материјализма и либерализма. У овоме је Љотић видео несрећу наше садашњости. Био је противник урбане цивилизације која разара традицију села, критиковао корумпираност формалне демократије и залагао се за један ауторитарни систем власти, који би поново оживео патријахалне вредности друштвеног поретка. Село је у његовим очима било извор и резервоар истинских вредности. Атеистички бољшевизам какав је на снази у Русији, за Љотића је представљао дело сатанских сила, које су се увукле у хришћански свет. Он је био у правом смислу српски националиста, али као антикомуниста размишљао је шире, у европским димензијама. Овакав став довео га је до сарадње са Недићем и Немцима у борби против комунизма. Љотић, међутим није био спреман да се одрекне ни педља југословенске територије... Био је против слободних зидара, против Јевреја, строго националан и православан. Он и његове присталице и даље су били за монархију Карађорђевића и краља Петра, али нису поштовали његове заповести. Ово су оправдали тиме, да се краљ Петар није налазио у Србији, него је био у власти једне стране силе, дакле није био слободан...
Његови добровољци, који су од 1941. године до конца рата водили многе борбе се партизанима и при томе претрпели велике губитке, нису никада бројали више од девет хиљада бораца. На почетку рата они су се борили и против четника. У већини су то били млади људи, а међу њима налазио се висок проценат студената и интелигенције...
Напетост и неслагање са покретом Драже Михајловића тек је попустила 1944. године... Најважнији део Добровољачког корпуса био је добар и он се састојао из студената и ђака, али ту је било и сељачких синова, а налазило се и доста Срба, који су били протерани из Хрватске... Њихова борбена вредност се показала у току борбе са партизанима, приликом Титовог другог покушаја да упадне у Србију и истакли су се у борбама са комунистима код Ужица и Рашке.
