ДИМИТРИЈЕ ЉОТИЋ - ДА ЛИ СМО ФАШИСТИ ЗБОР

ДА ЛИ СМО ФАШИСТИ?
Из једног рударског места, из унутрашњости Србије, пишу нам прија-
тељи, шаљући претплату за „Отаџбину”, ове ретке:
„Пре него што приступимо организовању Вашег покрета, а чије смо
неактивне присталице и до сада били, очекујемо од Вашег покрета да
поведе одлучнију борбу против овог несретног стања у земљи и да се
отворено изјасни за фашизам”.
Ове речи нас покрећу да још једном кажемо своју мисао по овој ства-
ри.
Једни нас нападају као фашисте, други траже од нас да се изјаснимо да
смо фашисти. Заиста чудна ствар.
Ми смо увек отворено говорили. Наша мисао није никад могла бити
неискрена. И баш зато нисмо фашисти и не можемо то бити.
Шта мислите да ли би Хитлер признао да је фашиста? Насмејао би се
грохотом. И то не из сујете да води свој лични покрет, већ зато што не-
мачком народу не одговара фашизам.
Фашизам је поникао у Италији, на другом тлу под другим небом, међу
другим народом. И не само да Хитлер тако мисли, већ и сам Мусолини
не сматра да се фашизам може извозити из Италије.
Дегрел се брани да није ни фашиста, ни хитлеровац. И говори искрено
тај младић. Не лаже. Не може да буде ни једно ни друго.
Како ви хоћете да један покрет, покрет поникао на нашем тлу, под на-
шим небом, међу нашим народом, један покрет који доноси одговор
наше народне душе на горућа питања садашњице, да тај покрет буде
фашистички или хитлеровски.
Народи нису једнаки. Као ми људи. Но што је добро за Италијане или
Немце није добро за нас.
То не значи да с овим покретима немамо много заједничких црта.
И ми, као и они, поникли смо из идеалистичког погледа на свет, а не из
материјалистичког.
И ми, као и они, због тога смо противници индивидуализма, који узима
јединку за полазну тачку у друштву.
И ми, као и они, налазимо да су материјалистички и индивидуалистич-
ки став довели до демократије, капитализма.
И ми, као и они сматрамо да органско гледање на свет и друштво мора
да спречи одржавање капиталистичког и демократског поретка, јер
овај фатално води у комунизам.
И ми, као и они, сматрамо да се то мора извршити револуцијом, јер
„нормални развој ситуације” води у комунизам.
И ми, као и они, сматрао да је комунизам један експерименат, при коме
се поништавају основне људске вредности, и против кога се напослет-
ку живот мора да побуни и да га збрише.
И ми, као и они, верујемо да су ред, правда и благостање могући, да
омогућују опет са своје стране формирање јаких народних јединица, а
да су ове у стању да зајемче слободу појединаца.
И ми, као и они, сматрао да ће све то бити могуће путем консултовања
народа, не безобличних народних маса, не кроз политичке партије, већ
кроз народне друштвено-економске категорије.
Дотле смо потпуно једно. Одатле полазе знатне и дубоке разлике.
Ми смо убеђени да све расе имају неку мисију у свету. Па иако смо
убеђени да наша словенска раса има своје огромне вредности, ми не
сматрамо да је она једина израз божанског, да она представља „избра-
ни народ”, у смислу искључивом. Светска раса, је изабрана за понеки
велики задатак. Ми, дакле, не можемо узети своју расу за божанство.
Ми исто тако ни државу не можемо сматрати нечим апсолутним, ни
њој карактер божански не можемо признати, иако је желимо и чврстом
и јаком.
Ми сматрамо да истински служимо баш својој раси и својој држави кад
им дамо њихову праву вредност, а не вредност уображену, коју немају
нити могу имати.
Ето зато углавном, нити смо фашисти, нити то можемо бити.
Али то не значи да зато не видимо шта су у својој земљи великог и ле-
пог урадили баш у данашње време, - кад се тако зване демократске зе-
мље распадају у расулу.
Не значи да не видимо да су они, укидајући право штрајка, као и право
локаута, дали далеко боље услове за живот својим радницима, него их
имају демократије, на чијем челу стоје г.г. Блум, Вандервелд, који су
целу своју каријеру засновали на социјалистичким паролама, не гово-
рећи о Совјетији у којој је радник гладан, жедан, го и бос, те ради под
тако бедним условима за живот, какви се у капиталистичким земљама
не могу ни замислити.
Не значи да не видимо како су баш те земље чувари културе духа, бе-
деми пред навалом бољшевизма. Сигурно да свет од бољшевизма неће
бити у стању да сачувају тако зване демократске земље, пошто идеоло-
шки почивају на истим темељима материјалистичко-индивидуалистич-
ким на којима је изграђен сатански план комунизма.
Ето то је наш одговор и онима који нас с погрдом називају фашистима,
а и онима који би желели да то будемо.

СТАЛЕЖИ И КЛАСЕ

Класе и класна борба, као чиниоци друштвеног развитка, појавиле су
се кроз Марксово учење о друштвеној економији. Ово учење, створено
у почецима капиталистичког друштвеног поретка, проглашено је то-
ком времена научном догмом, нарочито после рата од комуниста, и
окаменило се, иако је друштвени развитак показао многе недоследно-
сти његове, такве и толике да би их и сам Маркс, да је жив, исправио.
Већ кад се капитализам крајем ХIХ и почетком ХХ столећа јаче утвр-
дио и јаче испољио своје развитак, било је тешко следбеницима марк-
сизма, да све друштвене редове удену у две супротне класе: капитали-
стичку и радничку, па су се испомагали како су умели.
Тако им је тешко било интелигенцију разврстати, па су је неки означа-
вали као пролетаријат, умне раднике, други су је сматрали декласира-
ном, тј. бескласном, која тек идеолошки прилази једној или другој дру-
штвеној класи.
Тешко је било и ситне занатлије, мале трговце и друге сличне друштве-
не редове стрпати у капиталисте, па су их прогласили послодавцима,
прорицали им пропаст и груписање капитала и производње у крупна
капиталистичка предузећа. Ово се последње догађало, развијала су се
крупна предузећа, концентрисао се капитал, али нажалост, ситни про-
извођачи нису ишчезавали, напротив, намножавали су се.
Тешко им је било разделити на класе и сељаке. Јесте, има их и без зе-
мље, али су ипак имали друге психолошка настојања од пролетаријата,
а груписање поседа није ишло у правцу, како је то желела марксистич-
ка теорија. Имања су се дробила у ситне поседе, па их је било и више
него раније и поред великих поседа. Број сељака без земље се истина,
повећавао, али ниједан земљорадник без земље није напуштао мисао,
да је опет добије. Прелазило је становништво из села у вароши и поста-
јало радником, али се све то ни најмање није осећало на селу и оно је
увек остајало село ситних сопственика са својим посебним схватањи-
ма.
Тешко им је било уденути у класе и све веће масе људи који се нису
бавили никаквим сталним занимањима, па су пронашли лумпенпроле-
таријат.

Капиталистички друштвени поредак, са својом неограниченом слобо-
дом експлоатације у привреди и индивидуализмом у друштвеним од-
носима, механички је уредио државу, па је и учење Марксово, које се
из капиталистичког поретка родило, морало постати механичко, као
што је и поредак, који су марксисти замишљали и у Русији покушали
да га остваре, постао потпуно механички.
Као што не схватају човека органски, тако нису могли ни људско дру-
штво схватити као организам па су на тој основној логичкој погрешки
назидали читав систем.

Капитализам, истина, није на марксистичкој теорији изграђивао држа-
ве, напротив он је свим могућим средствима сузбијао марксизам. Али
основна схватања друштва била су заједничка и капитализму и маркси-
зму. Обоје схватају друштво као механизам, обоје стоје на начелима
либералног учења о привреди и производњи, обоје су на основама пар-
ламентаризма и либералне демократије.
Марксисти су покушали, да кроз цео историјски развитак људског дру-
штва спроведу поделу на класе и класну борбу, па су је видели и тамо
где је није могло бити, јер није било капитализма. Они су зато феудал-
не господаре и свештенство прогласили господарећим класама средњег
века, па су покушали да се спусте и у стари век, па да и у њему прона-
ђу друштвене класе. Што те „класе” нису ни по чему битном одговара-
ле класама у смислу марксизма - то су они просто прећутали. Њихову
ученост то није много бунило, иако су неукима свесно уливали у главу,
да је марксизам „чиста наука”. И данас нарочито том „високом научно-
шћу” привлаче недоучену и некритичну омладину и интелигенцију,
понесене сељаке и раднике, којима ласка, да се баве „науком”.

Међутим, историја нам несумњиво говори друкчије. Кад су први пут
установљене државе и државне власти, одмах су се извесни друштвени
сталежи домогли најважнијих утицаја и дочепали власти. То је ишло
према њиховом значају у развитку друштва и државе. И старе државе
са свештеничком влашћу као и доцније са влашћу ратника и племства,
биле су, у ствари, сталешке државе. Како су се пак поједини сталежи
развијали и стицали важност за заједницу тако су долазили до власти.
Кад су производни сталежи дошли до друштвеног значаја, дошло је до
грађанског друштвеног поретка, у коме се тек развио капитализам и
први пут створио у истим сталежима класе. Класе су дакле последица
капиталистичког поретка и оне ће морати с његовим битисањем и саме
ишчезнути.
Али капитализам на своме заласку показао је и нешто друго јасно као
сунце. А то је да му је баш то механистичко схватање друштвеног по-
ретка и онемогућило даљи живот. Капитализам је прекинуо органски
развитак друштва, али није уништио дух органског схватања. И ми да-
нас на све стране видимо живо буђење сталежа и побуну њихову.
Истина, сталежи још нису свесни својих правих интереса, па лутају чак
и до комунизма. Али оглед у Русији може им отворити очи. Јер мако-
лико се бранили бољшевици, они су принуђени неминовношћу дру-
штвеног организма све више и више, да остварују сталешки уређену
државу. И већ данашњи Совјети далеко су од онога, што су замишљали
њихови творци.
У земљама с јако развијеном индустријом и бројним пролетаријатом
радничким овај развитак се слабије види али у државама сељачког ка-
рактера, као што је наша, очигледно је, да се сталежи у много јачој ме-
ри испољавају од класа. Духовна побуна на све ово што се дешава у
нашој земљи данас тек је у ишчезавајућој мери производ класне борбе.
У ствари, то је последица сталешког незадовољства. Сукоби који се де-
шавају на све стране у привредном животу нашег народа нису ни по
својој битности сукоби класа, већ сукоби сталежа и капитализма. Исти-
на да те сукобе најбоље умеју да искористе комунисте, да би наврати-
ли воду на своју воденицу, они највештији тумачења умеју да даду тим
догађајима, они најсавршенију пропаганду спроводе. Али чињенице су
чињенице па маколико их патворили.
Али комунисти су у исто време и најсвеснији да у нашој земљи сукоби
нису класни, већ чисто борба сталежа против капитализма, па су зато и
управили сву своју активност и борбу против сталежа. Само они то не
смеју и неће отворено да кажу, већ нападају на „крвави фашизам, као
најгаднији облик чувања капитализма од пропасти”. Али чувају се да
нападају и на сталеже. Само сталешку државу изједначују са „фаши-
змом”.
С друге стране, сталешкој организацији државе непријатељи су и либе-
рална демократија и парламентаризам, јер знају да ће тек сталешка ор-
ганска држава довести сталеже до праве друштвене и привредне само-
управе у најширем смислу речи и тиме их ослободити и од политичког
ропства и зависности занатским политичарима, парламентаризму и ка-
питализму.
Зато су се спрегли оба непријатеља, и комунисти и демократи, у „на-
родни фронт”, а у нас у Удружену опозицију, док стварно обоје имају
исту жељу и вољу, да завладају народом. Једни да га потчине диктату-
ри бољшевизма, а други да га и даље уљуљкују слободама, парламен-
таризмом и сличним демократским шареним лажама, а стварно да шти-
те капитализам и за себе сачувају власт и све сласти које из њега про-
истичу.
До праве владавине народа, да он узме своју судбину у своје руке, да
стварно управља својим пословима, да постане ковачем своје среће, не
може доћи ни једним ни другим путем. Демократски пут је пут мафија,
партизанства, котеријаштва. Бољшевички пут је пут рушења и разара-
ња, друштвених потреса и немира, најстрашније диктатуре.
Највећем делу нашег народа, сељацима, занатлијама, радницима, тр-
говцима, слободним умним занимањима, а они чине преко 90 процена-
та нашег становништва, прави пут је ред и мир, несметан рад, обезбе-
ђење плодова сваког рада за самог радника. А то се може постићи само
у држави, која ће почивати на задругама и организованим сталежима.
Једино задругарство и сталежи су против диктатуре и против експлоа-
тације капитализма, па због тога и против бољшевизма и либералне де-
мократије.
Томе у нашој земљи тежи само ЗБОР.

КО ЋЕ ДАТИ НОВ РЕД
Новине често пишу о многим јавним радовима на свима странама наше
Отаџбине. Велики туристички пут, неколике железничке пруге, велики
водоводи, снабдевање безводних крајева водом, нове болнице и много
таквих радова отпочели су и велики новци су ангажовани.
То је лепо и похвално. Али то је само једна страна медаље. Треба обр-
нути и загледати у другу - шта је тамо и како изгледа она.
Ко је пратио те све толике радове, бар онолико колико су у новинама
објављени, могао је осетити да плана нема. Ко је пак могао завирити
мало више у позадину тога посла, могао би разумети и зашто га нема.
Планове у свима правцима народног живота треба да спремају органи
и установе управне власти. У једној добро уређеној држави оне зато и
постоје, то им је задатак. У нашој земљи ово је потребније више него и
у једној другој, јер наш народ је 13 векова живео раздружен и расцеп-
кан, па је било потребно радити на уједначавању, на уравнотежавању,
да наши заостали крајеви што пре достигну нове основе за свој разви-
так, да се наши напоредни крајеви несметано даље развијају.
То ми називамо општенародним и општедржавним планом. Међутим,
од уједињења до данас нико о томе плану није мислио, нико на њему
није радио, нико у том правцу није прилике ни проучавао. Има дели-
мичних покушаја у појединим крајевима, али нема општег државног
плана, па зато, обично, ни ти делимични не успевају.
И неће га бити и не може га бити, јер они који треба то да раде не могу,
спречени су. Ствари су се изокренуле, па о томе воде бригу непозвани.
Посланици воде послове управних власти, по њиховим жељама раде се
и путеви и воде и зграде и болнице. То треба да их учврсти у њиховим
срезовима, а да ли ће то потпомоћи да се држава ојача и оснажи, да се
народ активира и оспособи за савремене прилике - о томе слабо ко ми-
сли.
Веле да је то демократски систем управљања земљом. Ми нисмо за та-
кав рад, јер не видимо да крајњи његов циљ може донети користи др-
жавној заједници и народној целини. Напротив, видимо да због таквог
рада расте све веће незадовољство. Незадовољни су не само они, који
су заборављени, иако потребити државне помоћи, већ нису задовољни
ни они где се нешто по овом нереду ради.
Ми тражимо ред у свима односима. Али да би се тај ред успоставио
морају се отклонити извори нереда, а они су у систему управљања. То
није могла отклонити ни диктатура. Место да су кажњени ствараоци
нереда, кажњен је био народ. А сад опет стари ствараоци нереда дижу
главе и на све стране соче сласти од повратка у старо, што се показало
неспособно...
Ми још тврдимо, да ред не могу увести политичари, већ ред може ус-
поставити само цео народ. А да би ту моћ и добио народ, он мора да
утиче на послове државе преко својих природних органа. То нису пар-
тије. То су сталежи. Кажу нам, има у једном сталежу и много богатих и
много сиромашних, они немају заједничке интересе већ супротне. Ти
који то говоре не виде да секу грану на којој сами седе, јер баш су они
ти, који у своје партије желе да скрде људе најсупротнијих интереса и
највећих имовних и друштвених разлика.
А ми још кажемо, да се морају заштитити и интереси сваког југосло-
венског грађанина и уколико је он слабији утолико мора бити обезбе-
ђенији. Томе се морају посветити и сталежи, јер ће постати одговорни
и у односу на своје чланове и у односу на опште интересе.
Над тим ће бдети и држава. Држави Збора биће врло важан задатак да у
свима правцима изглађује супротности, изравњања неправедности,
потпомаже опште благостање. Држава Збора ће то моћи постићи, јер ће
уредити друштвени и привредни организам, да правилно функциони-
шу, да се установи ред.
Има и пријатеља, а још више непријатеља, који би хтели да им опише-
мо у танчине како ће се то постићи, да им дамо у параграфима законе.
Нама је врло жао што им у томе не можемо изићи на сусрет. У држави
Збора то ће бити сталежи, који ће давати смернице сређивања односа,
који се њих тичу и који се тичу међусталешке сарадње и склада. То ће
бити законодавно тело које ће изграђивати законе који су потребни за
нов ред ствари. То ће бити нова организација управних власти које ће у
сагласности са сталежима и задругарством изграђивати планове о сви-
ма питањима народног живота. То ће бити нов дух - задружни дух, ко-
ји ће ујединити сталеже и који ће наћи формуле за међусталешку са-
радњу, складност и солидарност.
Збор није демократска партија која обећава шта ће она учинити. Збор
је народ, који се бори и ради на томе да дођу до свога пуног изражаја
она четири чиниоца, а они ће већ умети да даду нов ред свима односи-
ма и свима стварима.

ФРОНТОВИ
Мала деца кад се налазе у мраку певају изгласа, да заварају свој страх.
И у политици се слично догађа.
После конгреса ЈНС и избора новог председника ове странке, отпочела
је из свих ћошкова паљба - ћорцима.
Немамо ни најмање намеру да бранимо ЈНС, јер смо ми били једини
који смо се јавно и с великим жртвама борили кроз ову исту „Отаџби-
ну” против њих. Ми смо исто толико далеко од ЈНС колико нисмо бли-
зу ЈРЗ. Али потребно је да нашем народу укажемо на ове политичке
поступке. Ми имамо свој пут, који није пут ни једних ни других. Ми
ћемо тај свој пут наставити јер не видимо ниједан други који би био
бољи да изведе нашу земљу из тешкоћа у којима се налази погрешкама
оних који су се смењивали на власти, иако се и око нас снују сплетке и
праве рачуни без крчмара у којима ми не учествујемо. Али зато не од-
бијамо сарадњу никога који има моралних квалификација да тим путем
пође.
Они који су навикли да мисле туђим главама и да се у политици опре-
дељују како се опредељују њихови угледи у иностранству и трче да до-
стигну Шпанију, где се родила нова демократија, и Француску где је
наишао велики вал слободе, да по угледу на њих оснују „народни
фронт слободе” да би тако изазвали и другу страну да оснује свој
„фронт”, да се, ваљда, оделе „слободњаци” од „назадњака”.
„Народни фронт слободе” најновији је изналазак изванредно добро ор-
ганизоване комунистичке иностране политике којој у ствари, у многим
земљама и несвесно служе либерално-демократске партије. Само је мало чудновато како то не увиђају они који се држе националне линије,
већ и они подлежу тој мисли и организују се у свој „фронт”. На тај на-
чин деле сопствени народ и пуштају да на крају комунисти, као најве-
штији у оном другом фронту - иако се не виде - дочепају дизгине у
своје руке и спроводе чак и против власти, коју су они довели на власт,
своје начело, да се законитост оне либерално-демократске државе што
је могућно више саботира и шаље на одсуство, да би се тако неминов-
но утабао пут за диктатуру пролетаријата и совјетску „демократију”.
Због тога смо ми противни стварању „фронтова” како се то у нас наме-
рава, јер смо против цепања органских делова народа у слабе фронто-
ве.
Ми смо одређено и јасно за солидаристичку сталешку државу, у којој
ће сви друштвени сталежи добити све оно што им припада, у којој ће
се капитализам обуздати у својим прохтевима да гута народну замуку
и упропашћује народ, у којој ће у исто доба најслабији друштвени ре-
дови најпотпуније и најуспешније бити заштићени у својим правима на
рад, на уживање плодова свога рада и на све тековине наше народне
културе.
Наша борба није само политичка. Она има садржај економски и соци-
јални. Сва права човека и грађана либералне демократије празне су љу-
штуре, ако је тај човек економски експлоатисан а социјално запоста-
вљен да му се глас не чује, као глас вапијућег у пустињи.
Једним замахом међутим обезбеђују се сваком човеку сва права, кад
му се обезбеде економска способност и социјална важност преко оне
скупине, којој природно припада - преко сталежа. И радник и сељак и
трговац и занатлија и индустријалац, и слободне интелектуалне профе-
сије - сви ће бити обезбеђени, имати врло солидно оруђе за одбрану
својих интереса и заштиту својих права, кад се њиховим природним
групама признају права да учествују у одређивању судбине народне и
државне.
То демократи нападају као фашистичко. То не примају ни они који се
слажу да ова држава треба да постане југословенском, али својој поли-
тици непрестано дају правац либерално-демократски.
Ми пак јасног смо погледа у ствари. И знамо да Југославију не могу
створити ни „народни фронтови слободе”, ни „национални фронт” -
ако немају социјалне и привредне садржине. Не можемо одрицати ни
фронташима да немају тога. Док „народни фронт слободе” жели да
очува либерализам у привреди и капитализам, иза леђа либерално-де-
мократских гуслара живо раде комунисти да створе совјетску привре-
ду. А они из другог фронта мисле да треба прво политички утврдити
Југославију и јединство народа и државе, па тек после да размишљамо
како ћемо средити друштвена и привредна питања.
Из тога погрешног става тетурају се од диктатуре до демократије.
Међутим, рачуни су погрешни. Треба јасно угледати порекло пореме-
ћајима и нереду у данашњем народном и државном животу. Оно је по-
главито, јер је завладао неред у привреди и друштвеним односима. И
ако се хоће да се уведе ред у државној политици и у друштвеном живо-
ту, морају се преуредити заједно са политичким односима и привредни
и друштвени односи. Они су управо целина, па се не могу делимично
него укупно решавати. Кад се економски живот и друштвени односи
поставе на једино природне основе, кад се тежиште тога живота прене-
се на сталеже - природно је да се и политичке основе морају према то-
ме преуредити. То се мора збивати заједно, јер је органски повезано.
Чим се на те нове основе поставе привреда, друштвени поредак и поли-
тичко уређење - одмах ће се јавити и почеци сређивања свих односа.
Нови ред неће бити далеко после тога.
Ово виде и комунисти. Бојећи се овога оздрављења, сталешког реда,
они певају песме успаванке демократији, они своје пароле умећу демо-
кратским певаћима у уста, јер знају, да ће их само преко демократије
довести до пропасти, а затим до Совјетије.
Зато што то све видимо, и знамо да из тога постоји само наш излаз гра-
дилачког одушевљења, зато смо уверени да сви остали путеви воде ру-
шилачком бесу - и не можемо ни у чему одступити од нашег програма,
па према томе ласно је закључити и о нашем држању према скора-
шњим догађајима и збивањима у нашој политици. Ми морамо по својој
савести и свести и љубави према овом народу, његовој прошлости, са-
дашњости и будућности, да продужимо својим путем и да на тај пут
прикупљамо све часно, исправно и родољубиво у овој земљи. Ми мо-
жемо да сарађујемо са свима онима који у том правцу теже да уреде
нашу државу. Али не можемо и не смемо да оставимо наш народ и без
последње наде на излаз из овог тешког стања.

КО СПАСАВА КАПИТАЛИЗАМ?
Нападајући Збор као „фашистички” покрет поборници „демократије”
нарочито воле да истичу како он има прикривену намеру да спасе „по-
стојеће стање”, односно капитализам.
На основу чега су то могли да закључе ови наши петрифицирани „сло-
бодари” из препотопске ере? Зар на основу Основних начела и Смер-
ница Збора? Или на основу личних склоности водећих људи покрета а
нарочито његовог вође и идеолога Д. Љотића? Не, него само на основу
једног априорног и диригованог „мишљења” да је све оно, што није у
устајалим колотечинама либералне демократије или понорима маркси-
зма, реакционарно, уперено против „народних слобода” аутократско,
диктаторско, итд., итд. Њихови укалупљени мозгови нису у стању да
схвате да једна земља може и има права да потражи један политички и
социјални систем који не мора бити слепа копија ниједног од досад по-
стојећих; и не улазећи у суштину ствари они сваки такав покушај сво-
де под своје овештале шаблоне. Уосталом, такво држање је и сасвим
разумљиво. И овде је жеља родила мисао. Неће они да разбијају главу
тражећи нове путеве јер осећају да им тамо није место, да је њихово
царство још само дотле док се може јахати на старим овешталим фра-
зама о „народним слободама”. Али народ са својим здравим инстинк-
том знаће да прозре те слободе које му они пружају. Уосталом, он их
се већ заситио и осећа их већ деценијама на својим леђима.
Дакле, бори се да одржи „постојеће стање” Збор, који из темеља руши
основе на којима је то стање сазидано: егоистички индивидуализам ко-
ји је довео до друштвене распојасаности и анархије, до расула фамили-
је, ћелије друштвеног и народног организма, до свакодневних дру-
штвених и личних сукоба и криза; који побија начело неограничене
слободе у привреди које је прокламовала француска револуција као ло-
гичну консеквенцију крајњег индивидуализма а које је довело до нео-
граниченог ропства већине народа једној моћној финансијској олигар-
хији; који устаје против збрке управне и законодавне власти у парла-
ментарној демократији која је довела дотле да народни посланици
управљају администрацијом а чиновници кроје законе; једном речи,
покрет који се бори за то да и у приватном и јавном животу народа за-
владају: ред, рад и правда уместо „једнакости, братства и слободе” који
су у ствари: неједнакост, мржња и ропство.
Такав покрет је „реакционаран и недемократски”, а „напредна и демо-
кратска” је либерална демократија која је и довела до овог стања јер на
њеним неприкосновеним принципима развијало се западноевропско и
америчко друштво, од француске револуције па све до рата. Такав по-
крет „спасава капитализам”, ваљда зато што уопште руши механичко-
профитерски принцип либералистичко-капиталистичке привреде а
уместо њега поставља органско-задружни. А против капитализма је -
либерална демократија, тај политички корелат капитализма! Они гово-
ре о некој „еволуцији демократије”. Не може еволуисати, у позитивном
смислу, систем који почива на преживелим принципима. Видимо и до-
живљујемо ту „еволуцију”. Еволуција либералне демократије значи и
њен крај.
Иста судбина чека и капитализам. Он „еволуише”, али та еволуција
убрзава његову смрт. Зато, њега не може нико спасти, па ни - Збор, иа-
ко би такав неки чудотворни лек радо дочекали баш они који Збору
подмећу такве парадоксне тенденције.
Али се поставља питање: па за какав се то економски систем онда бори
либерална демократија која се подмећући другом тенденцију спасава-
ња капитализма, тим самим ограђује од овога. Јер, ако се она одриче
капитализма, одриче се тиме свога сопственог чеда, и настаје питање:
коме ће предати наследство?
Да ли су о овом мало размишљали наши овејани демократи?
Капитализам се руши сам од себе и на његовим рушевинама може на-
стати само двоје: или совјетски систем који, у основи, задржава исти
онај механистички принцип, само са другом поделом улога, који води
до расула; или органски систем, какав проповеда Збор. Јер Збор не ру-
ши само, он и зида. Уместо индивидуалистичке распојасаности он уво-
ди дисциплину фамилије, задруге, сталежа и нације. Уместо неограни-
чене слободе у привреди он уводи плански систем у ком ће се приват-
ној иницијативи оставити слободно поље само дотле док је у складу са
интересом заједнице, у ком ће капитал бити подвргнут таквим ограни-
чењима да ће се његова функција свести на једино оправдану економ-
ску службу заједници а сузбиће се његова политичка моћ; у ком ће се
привређивање у свим гранама где је то економски упутно, поставити
на задружну основу. Уместо поделе на партије која није ништа друго
него подвлашћивање целог народа од стране неколико клика и котери-
ја, он уводи поделу на сталеже, једину органску друштвену поделу која
гарантује да ће до политичког израза збиља једном доћи воља народа,
иако се борба за такво политичко уређење не кити фразама о слободи и
демократији.
Ако је све ово „спасавање капитализма”, реакција, фашизам и шта још
не, онда примамо сав тај грех на своју главу.

УЧЕЊЕ ЗБОРА И ТЕОРЕТИЧАРИ ДЕМОКРАТИЈЕ
Нарогушили су се много на нас и на наша схватања. Зато што смо хте-
ли, да се оделимо од свих оних који лицитирају ко ће дати више у звуч-
ној демократској шареној лажи, па смо отворено и поштено поставили
ствари на своје место и одрекли се демократије, зато запенуше од неи-
стина на свима својим зборовима против нас и не стиде се и од поку-
шаја да обмањују.
Зато што смо отворено устали против јалове либерално-демократске
политике, нас називају назадњацима, и ако баш ти грлати викачи на уз-
буну против нас, својим делима најбоље доказују да су далеко од онога
што им је на језику. Такви ће бити и они, који сад нису на власти, ако
је дочепају. Они ће правдати, да морају да оставе све по старом, да би
заштитили невину демократску дјевицу, да јој се нешто не деси. Посте-
пено и опрезно се може уводити демократија, а дотле се мора мало и
притезати. Али ипак се не усуђују, да народу оставе, да он цени, кад је
наступило право време за увођење те демократије, већ то право задр-
жавају искључио за себе. И сасвим природно.
Али поред тога што су они зорни демократи, сваки час са запрепашће-
њем читамо говоре њихове и видимо, да понављају чланке из „Отаџби-
не”. И ипак их и „Отаџбина” нечему учи. Само што су, нажалост, врло
рђави ђаци. Понављају те чланке као папагаји, с предумишљајем, да
ништа по томе не учине. Сваки час објављује велика штампа такве го-
воре, који нису ништа друго већ препричавање мисли из „Отаџбине”,
али зато се ипак велика штампа чува, да изворе означи.
Само између речи и дела мора бити провалија, ако све што је потребно
није уређено, да би од речи до дела био изграђен поуздан мост, да пре-
ко њега могу и најтежа кола. Нису главно лепе речи, главнија су права
дела, али таква дела могућна су само, ако су темељи такви, да их могу
издржати.
Демократија није никакав поуздан терен. Он је клизаво земљиште, па,
могу се поставити и бетонске плоче, склизнуће све што се ту постави.
И зато се налазимо на судбоносној низбрдици, и све ћемо дотле бити
ту, докле год нас вара памет, да ће се на њој, на демократији, моћи из-
градити наша народна будућност и подићи основе за државу реда и
благостања.
Треба градити нове основе. Ми их налазимо у задружно-сталешком из-
грађивању нашег друштвеног, економског и политичког живота. Грак-
нули су да смо реакционарни и фашисти, иако баш ти исти не презају,
да наше мисли калеме на јалово демократско дрво.
Указујемо на то, не што нам то годи, да нам мисли узимају, већ да се
свом снагом оделимо од њих и народу укажемо да патворена роба, ма
како споља личила оригиналу, никад не може бити оригинал. Ма коли-
ко да су лепе те речи, које се чују врло често на зборовима, оне ће оста-
ти само јалове речи и ништа више, јер немају праву подлогу, да изра-
сту у дела.
Чини се много покушаја баш у данашње време, да се многи односи
среде. Не одричемо им тежњу и искреност, али не проричемо им успех,
јер се сви ти покушаји оснивају на овим пољуљаним друштвено-поли-
тичким основама, које могу да и у најбоља дела унесу само поремећај
и неред.
Ето, зато ништа не вреди оно што су од нас научили. Треба да имају
храбрости, да погледају истини у очи и да раскрсте с лажним основи-
ма.
Тек задружно-сталешка државна организација, којој у нашој земљи те-
жи само Збор, створиће нове темеље, на којима ће се моћи поуздано
подићи нова зграда Југославије. И уколико то народ југословенски пре
увиди и пре усвоји, утолико ће мање штете имати, утолико ће брже и
поузданије доћи до реда.
И зато не треба народ наш да иде за лепим речима, па ма и из „Отаџби-
не” биле научене, већ треба да ојача себе, јачајући Збор, да би што пре
сопственим снагама изградио оно, што му је потребно, да изиђе из да-
нашњег нереда и тешкоћа.

ДРАМА ДЕЛА - ДРАМА ХЕРОЈА
„Поводом смрти једног Хероја” био је назив чланка у коме је „Отаџби-
на” 14. октобра 1934. г. покушала да објасни Хероја и његову драму.
Љубав и оданост којом је била надахнута дали су јој потребну продир-
ност да схвати истинитост велике линије и херојског напора и пожр-
твовања.
Отуда је овај чланак, у исто време, изазивао живи утисак правог музич-
ког ритма и мелодије једног жалосног марша и монументалне линије
гранитног споменика.
Разуме се да су злоћа и пакост сами себи сметња те не виде шуму због
дрвета: њиховим микроскопским очима није ни дато да сагледају
стварност, и на сунцу би видели пеге, а светлост и топлоту не би.
„Дело и хаос” био је назив чланка, у коме је Отаџбина годину дана
доцније оцртала однос Хероја према делу, које је замислио, и хаосу из
кога је своје дело хтео да извуче, да оствари.
У том чланку смо показали велике линије у коме је акција Хероја иза-
зивала реакцију хаоса.
Из тог чланка избијало је страховање за делом.
Данас, две године доцније, посвећујући ове ретке блаженој успомени
Краља и Хероја, ми немамо ништа да додамо оним речима које смо
кроз „Отаџбину” већ дали.
Али ако су према Његовом завршном земном животу тако потпуно љу-
бав и оданост казали своју реч, драма херојевог дела није завршена и
кроз драму дела траје и даље драма хероја.
Оволико нека буде за данашњи дан наша реч посвећена Његовој успо-
мени.
Више не би било ни могуће.

ЛИБЕРАЛНА ДЕМОКРАТИЈА И СТАЛЕЖИ
Наши пријатељи су морали запазити да идеја о сталешком уређењу др-
жаве наилази на велику опозицију нарочито код присталица либералне
демократије. Ова опозиција није случајна. Она је непосредна последи-
ца основних погледа на управљање државом либералне демократије.
Томе нас учи и сама историја.
Још француска револуција је прокламовала да је свако сталешко орга-
низовање противно принципима које је она прокламовала. Закон шапе-
ље од јуна 1791. године, којим револуција забрањује свако сталешко
организовање, гласи:
„Чл. 1. Будући да је уништење корпорација грађана, сталежа и профе-
сија у основама француског устава, то је забрањено васпостављање у
ма ком облику ових установа.
Чл. 2. Грађани једног истог сталежа или занимања, предузимачи, они
који држе радње, радници и помоћници ма кога занимања, кад се буду
нашли заједно, неће моћи именовати ни председника, ни секретара, ни
кмета, нити да држе књиге, доносе одлуке или расправљају, нити да из-
рађују правилнике њиховог тобожњег заједничког интереса.”
Ваља напоменути, да француска револуција није одмах објавила рат
корпорацијама. Она је то учинила чим су се народни представници у
законодавном телу почели делити у политичке странке. Тако је рађање
политичких странака значило у исто време и смрт сталешким устано-
вама. Политичке странке нису волеле сталешко организовање ни пре
једног и по столећа, па није чудо што га ни данас никако не подносе.
Ова забрана сталешког организовања у Француској није могла да оста-
не на снази, јер интереси сталешки постоје, постоји сталешка свест
грађана, заједница има интереса да буде упозната са интересима стале-
жа јер су ови интереси такође општи, мање себични него интереси ин-
дивидуа. Зато је питање обнове сталешких организација у Француској
било непрестано на дневном реду, тако рећи још од дана њиховог уки-
дања. Сталешке организације влада је морала најпре да толерира, и ако
уставом нису биле допуштене, док није најзад Трећа република у годи-
ни 1884, преко свога народног представништва раскрстила са овим
основним каменом револуционарног устава и одобрила сталешко орга-
низовање. Данас Француска има организације за скоро све сталеже.
Пољопривредне коморе су установљене законом од 3. јануара 1924, а
декретом од 16. јануара 1925. установљен је и народни Привредни са-
вет, који представља једно саветодавно тело за економска питања уз
владу.
Сасвим је разумљиво што се политичке странке никако не могу да по-
мире са организовањем сталежа у моћна политичка тела. Политичке
партије су патентирале за себе право да представљају народ и оне ово
право суревњиво чувају. Али политичке партије знају врло добро, да
онога тренутка кад цео народ, организован у сталеже, буде затражио и
остварио сталешко представништво, политичким странкама биће зау-
век одзвоњено. Народ ће кроз своје сталешко представништво много
боље бити представљен, него што је то случај кроз политичке странке.
И, као некад у историји, што је са рађањем политичких странака неста-
ло сталешких организација, сада ће преласком политичког учешћа на-
рода на сталешке организације, нестати политичких странака.
Разлика је ипак између ова два догађаја у томе, што су сталешке орга-
низације 1791. укинуте декретом и силом, а политичке партије у нашем
данашњем времену умиру саме јер постају излишне.

О КОРУПЦИЈИ
Корупција је зло по материјалној штети која доноси целом народу и
целој држави. Али ту народ нема још праве воље и он слабо види ште-
ту коју корупција наноси држави. Шта је то за један народ једна мате-
ријална штета па ма каква велика била у материјалном погледу? Ко је
ишао кроз крајеве опустошене ратом, тај није после три или четири го-
дине могао познати да је ту била пустош. Али има једна друга штета
коју корупција расејава земљом: то је страховита неман која убија по-
верење код сваког појединца према држави.
Појединци, говорећи о корупцији, увек мисле на материјалну штету
коју корупција доноси, али главна штета је ова: корупција гледа у др-
жави једно оруђе које не служи општим интересима, него интересима
појединаца. Прими ли ко ма које наређење од такве државе у којој влада корупција, он се мршти. Нека је не знам какво то наређење, он у то
наређење гледа и говори: Боже мој, а ко ли ће се њим користити. Нека
дођу не знам какви закони паметни и проучени, народ врти главом и
вели: ко зна ко ће се тим користити. Поверење се убија. То је тако стра-
шна ствар, то је злочин против целог државног апарата, то је неповере-
ње које ничим не може бити заустављено и оно се пружа и обухвата
цело народно тело. Под таквим условима, под таквом економском по-
литиком, није заиста никакво чудо, што је сатанско семе марксизма на-
шло погодан терен да може да ухвати и пусти корена, да расте и да бу-
ја, и да спрема крваву жетву.
Говори се о борби против корупције. Поштеног и разумног човека та
реч: борба против корупције, никад загревала није. То је зато, што је та
реч била речена са усана, не из срца и душе, не из целог бића. Била је
само са епидерме, са покожице усана. Корупција - то је гад, то је најру-
жније, најпогрдније. Не треба честит човек да много говори о томе.
Његов став пут гађења, став без компромиса, став такав да сваки делић
на његовом телу показује његов однос према корупцији, боље говори о
томе да ли је он за или против корупције.
Многи људи говоре: треба закон против корупције. Наивни и јадни љу-
ди који тако говоре, а бедне оне политичке вође који у свој програм
уносе борбу против корупције доношењем закона. По коме то закону
данас владајућим, по коме је то закону корупција била дозвољена. Који
је то закон? Да ли смо имали који закон који каже: слободна је злоупо-
треба државне власти? Такав закон се појавити није могао, таквог зако-
на није било, па ипак је било корупције, и ипак је има.

НАШИ ПРИВРЕДНИЦИ И СТРАНИ КАПИТАЛ
- Само програми и пут Збора у стању је
да пресече и уклони ту страховиту опасност -
Југословенски народни покрет Збор од почетка своје политичке акције
упозорује нашу јавност, у првом реду привредне кругове, на све опа-
сности које носи собом владавина страног капитала у нашој земљи. У
бројним чланцима и говорима ми смо наводили примере, а у исто вре-
ме указивали и на мере и начине како да се стане на пут све јачој и све
необузданијој неконтролисаној навали туђинског капитала на наш на-
род и државу.
У задње време „Збор” више није усамљен у овом погледу. Све више
органа јавности, све више корпорација и друштава све јаче и гласније
алармирају и позивају на спасавање. Нарочито сад запомажу привред-
ни кругови, и то не више појединци, него најшири редови наших при-
вредника. Пре две три године, кад смо ми о свему овом говорили што
данас говоре ти наши привредници, онда су нам, извесно, многи и од
њих добацивали и пребацивали (ако су тада уопште и пратили и нашу
акцију) да смо „фантасти”, „теоретичари”, да „летимо по маглама”.
Сад, кад их је почео да коље, да мрви, да уништава до у темеље страни
капитал и она страшна корупција која неминовно прати сваки шпеку-
лантски туђински капитал, сад пишу и говоре, упућују представке, ре-
золуције и апеле, наводећи дословце речи „Отаџбине” и других органа
нашег покрета.
Дакле, сад више нисмо „нереални”, сад више нисмо „фантасти” и „тео-
ретичари”! Догађаји су нам дали пуно право.
Цео наш привредни свет нагнат је да усвоји потпуно став и погледе
„Збора” према страном капиталу и методама, којима се његови пред-
ставници служе у својој опакој офанзиви према нашој земљи и нашем
народу:
Ево шта пише последњи број „Трговачких новина” (Београд) које су
орган Савеза трговачких удружења. У опсежном уводном чланку, под
насловом „Навала страног капитала у нашу земљу озбиљна је опасност
по нашу привреду” каже се, између осталога:
„Данас је већ очевидно, да ни једна земља на нашем континенту не
осећа тако страшан притисак навале странога капитала као наша... У
целој Европи народи се бране од тог капитала свима средствима и пу-
штају га само као кредитни, а никако као обртни и пословни... Али ка-
да страни капитал улази у земљу са тенденцијом да овде ради, онда је
он и привредно опасан и морално разоран. Домаћу привреду ће убија-
ти, а служиће се свима могућим и немогућим корупционим средстви-
ма, морално ће затровати све оне домаће синове, с којима силом при-
лика буде долазио у додир...”
Потом лист наводи више познатих примера рада страног капитала у на-
шој земљи, па наставља:
„Ми данас губимо привредну самосталност у нашем рударству, у же-
љезној индустрији, у млинарству, у житарској трговини, странци се по-
лако и сигурно увлаче и у трговину стоком, животним намирницама,
фабрике шећера су већ у туђим рукама, то бива и са кудељном инду-
стријом, шумску индустрију освајају такође странци, па су пре неколи-
ко дана били спремни да нам одузму једну фабрику целулозе... А најо-
паснији ударац задаће нам страни капитал онога момента, када буде
стекао пресудан уплив на оријентацију наше пољопривредне производ-
ње. Он тај ударац већ систематски и спрема и извешће га, само ако се у
последњем тренутку, који је већ наступио, не тргну из дремежа и без-
брижности сви они, који су позвани да бране привредну, а с њом и по-
литичку самосталност ове до сада већ и претерано много ојађене земље
и њеног напаћеног мукотрпног народа.”
У наставку чланка „Трговачке новине” констатују и ове чињенице:
Странци отимају из руку наших људи све послове и воде их и преуде-
шавају их не с погледом на потребе наше земље, већ у складу са плано-
вима који су створени у земљама из којих странци долазе. Резултат је:
убијање наше самосталности у унутрашњој и спољној трговинској по-
литици. У нашу земљу странци не долазе само као директори и „струч-
њаци”. Они собом довлаче цео персонал, све до дактилографкиње. Ре-
зултат је: нашем свету се одузима кора хлеба и нама се препуштају са-
мо најгрубљи физички радови и тако нас странци изједначују са Црн-
цима у афричким колонијама.
Странци ће цео наш извоз учинити зависним од иностранства. Тако ће
наши трговци и наше занатлије изгубити не само контакт са иностра-
ним тржиштима - јер ће то већ благовремено приграбити у своје руке
овде увучени страни капитал - већ ће постати немоћни и излишни и
према домаћим пијацама. Наши национални синови, трговци, занатлије
и радници постаће робови туђег капитала, биће одгурнути у пролета-
ријат, где ће бити жељни коре хлеба за се и за своје породице. Средњи
сталеж ће нам бити уништен, а с њиме и носиоци нашег националног
привредног и културног живота. А са губљењем културне и привредне
самовољности набрзо се губи и политичка самосталност... Ми ћемо та-
ко постати туђом привредном колонијом, а наши грађани робљем ино-
страних финансијских и предузетничких спекуланата... Ова страховита
опасност спрема нам друго Косово...
Ето тако данас јаучу „Трговачке новине”.
Све смо то ми давно писали и говорили. Збор је био и остао на попри-
шту једини политички покрет који је имао и који има храбрости да се
ухвати у коштац са том страховитом опасношћу. Али, морамо одмах
рећи и „Трговачким новинама” и свима нашим привредницима и ово:
„Није доста само јаукати и врискати. Није довољно писати резолуције,
апеле, представке и чланке. Наши привредници сами су рекли на сво-
јим конгресима шта бива са свима њиховим резолуцијама, представка-
ма и апелима. Њихове чланке такође не прати ниједна политичка гру-
па, ниједна политичка партија, ниједан штаб ни „удружених” ни „раз-
дружених” политикантских народних тутора и професионалних поли-
тичких шићарџија. Уосталом, то лепо каже и сам овај чланак „Трговач-
ких новина”: ...највеће зло у овоме питању видимо у томе, што се овом
животном проблему нашег привредног и политичког живота ни са јед-
не стране није досада поклањала потребна пажња...
И нека знају „Трговачке новине” да се ни одсада овим питањима неће
обраћати „потребна пажња” од стране оних којима се и овде наши при-
вредници обраћају. Узалуд их они опомињу и моле да се бар у „овим
претешким часовима” окане „свих теревенки које су са ситном дома-
ћом политиком надмудривања у вези”. Узалуд и овај пут привредници
њих моле да „приступе спасавању наше националне привреде само-
сталности”... „Ништа од тога неће бити”.
Они којима се привредници са својим органом обраћају, не могу им
помоћи. Ствари ће, што се њих тиче, ићи како су и досад ишле; ствари
ће ићи све горе и горе, управо онако како предвиђа уводни чланак „Тр-
говачких новина”; страховита опасност страног шпекулантског капита-
ла, и свега оног што је с њиме у вези.
Има само један начин, има само један пут који је у стању да пресече ту
страховиту опасност. Тај пут, то је наш пут, пут Збора. Наши нацио-
нални привредници, наши трговци, занатлије и радници имају да при-
хвате програм и пут Збора као свој пут и свој програм и да се одлучно
боре да што пре дође до пуне победе програма Збора. Не само у нашем
програму, у основним начелима и смерницама, већ и у бројним нашим
чланцима, говорима и предавањима нашег друга Председника до у тан-
чине претресено је ово питање и све је речено шта Збор мисли о тој
опасности и како мисли да је радикално уклони.
Али пре но пођу нашим путем, путем Збора, сви наши национални
привредници морају најпре да раскрсте једном за свагда са свим ста-
рим методима и погледима на политички и привредни живот, морају
одрећи сваку помоћ и потпору целокупном систему свима носиоцима
система који фаворизира, подржава и храни страни шпекулантски ка-
питал и сву ону страховиту опасност о којој наши привредници, макар
и у задњем часу, почињу гласно да говоре.
Тај се систем зове партијска држава лажне демократије, систем влада-
вине клика и котерија, систем неконтроле и неодговорности, систем
пљачке и коорупције, систем ненародни и противнародни, систем си-
стематског осиромашавања и упропашћивања народа и државе.

ИСТИНСКА РЕВОЛУЦИЈА
Замерају нам многи, чак и паметни људи, што нисмо „реални” и „прак-
тични”. Мисле да смо сувише „доктринарни”, „идеолози”, несавитљи-
ви и крути.
Ми најбоље знамо како су тешка и преопасна времена, како нема вре-
мена за губљење, како треба радити брзо.
Али, исто тако, и овде је она народна тачна: „преко је прече, - наоколо
ближе”.
Само прави пут, народна мудрост каже, јесте и најкраћи пут. На сваком
другом, човек мора изгубити много више времена.
Питање брзог изласка из данашње невоље јесте, у ствари питање пра-
вилног решавања, јесте дакле питање правог пута.
А то опет значи, практична господо критичари, да је питање правог пу-
та не само питање идеолошко, питање начелно, већ и питање врло
практично: како ће се најбрже и најкраће решити основни природни и
државни проблеми.

Невоље савременог друштва потичу из индивидуалистичког начела, на
којем је, пре сто педесет година, дефинитивно, француском револуци-
јом, друштво људско постављено.
То начело је узело јединку људску као суверено мерило свију вредно-
сти, заборављајући при том њен однос према васељени, народу и поро-
дици, заборављају при том, да без породице и без народа јединка не би
могла опстати, губећи из вида да само постављена у правилан однос
према васељени, јединка људска може бити схваћена.
Окренувши тако наопачке поредак, овај индивидуалистички принцип
породио је материјализам, капитализам и политичку демократију, па је
тако дошло до садашњег материјалистичко-демократско-капитали-
стичког друштва.
Невоље садашњег друштва траже решење. И многи мисле да ће то ре-
шење дати марксизам или још боље, бољшевизам. То им се чини нека
особита значајна и дубока револуција, као нека дубока реакција на са-
дашње неправде и невоље.
За те, а и за многе друге, биће право и велико изненађење, кад чују од
нас, то у ствари иако је велика пустош и рушење није никаква револу-
ција. То је управо издаја револуције.
Није марксизам револуција, из простог разлога, јер потиче из истог ин-
дивидуалистичког начела. Ма како чудно то изгледало, марксизам је не
само непосредни историјски, већ природни логички и морални наста-
вак данашњег друштва.
Револуција је прекид једног природног развитка. А марксизам није то.
Напротив, он је најприроднији развитак индивидуалистичке победе у
осамнаестом веку. Он излази из досадашњег поретка као пиле из јајета.
Он се разликује од данашњег материјалистичко-капиталистичко-демо-
кратског друштва, не по суштини, већ по обиму.
Данашње друштво је материјалистичко. Марксистичко ће бити матери-
јалистичко без стида, пошто је држава једини капиталиста, једини по-
слодавац, једини господар - све опет у рукама једне партије.
Данашње друштво почива у политици на демократским начелима да су
људи сви једнаки и да је народ, као народ, суверен. Марксизам ће из
тих истих начела, гвозденом логиком, укинути све слободе и сва права.
Остане ли се, на силу бога, при данас владајућим друштвеним односи-
ма, онда је природни излаз марксизам.
Добронамерне поправке којима би поједине буржоаске политичке
странке хтеле решити садашње тешкоће, не дирајући при томе у мате-
ријалистичко-капиталистичко демократске основе друштвене, не само
да садашње друштво не могу ослободити садашње створеног несно-
сног стања, већ га сигурно, и брзо, гурају марксизму, односно његовој
практичној форми, бољшевизму.
Има само један начин да се не оде тамо. То је онај други пут, онај дру-
ги излаз, за који се бори Збор.
Тај излаз је права, и велика, и истинита револуција. Ова револуција не
тражи, на силу бога, рушење и крв, као бољшевизам, али ипак је једина
истинита револуција, јер она у основи, и из основа, мења садашњи по-
редак.
Она удара у материјалистичко схватање света.
Она напада на капиталистички поредак друштва.
Она обара демократску заблуду политике.
А све то постиже великом револуцијом, постављајући људску јединку
на њено право, природним развићем одређено место, према породици
и нацији, успостављајући надмоћност интереса нације и породице над
интересима јединке, и одређујући њен прави, духовни однос, према ва-
сељени.
***
Што смо знали то, пошли смо у ауторитативни режим, верујући да је
он та, морална, политичка и економска револуција што мора доћи.
Изишли смо из тог режима кад смо видели какав му накарадни смисао
дају „практични” и „реални” политичари.
Показало се да смо ми, које су сматрали, у надменој својој „реалности”
нереалним, заиста и једино били реални, са онима који су тако мисли-
ли као ми.
Што смо то знали, нисмо пошли ни у све доцније „практичне” и „реал-
не” комбинације од 3. септембра 1931. до 19. децембра 1934. године.
Показало се да су врло нереални и непрактични сви они који су за
овим „практичним” и „реалним” комбинацијама пошли.
Што смо то знали, нисмо пошли ни за комбинацијом Јевтића, иако је
иначе врло велики број људи који су дотле, као и ми, мислили, били
повучени.
Показало се да ми „крути доктринари” много стварније процењујемо
ситуацију него они други.
Што смо то знали, нисмо могли поћи ни за безглавом комбинацијом
Удружене опозиције, од које данас постоји још само име, а и за малу
децу је јасно да су ти матори људи у ствари заиста политичка деца.
И ту се нећемо и не можемо преварити.
Све комбинације, ма каквом се пословно-практичном способношћу ди-
чиле, морају пасти на овом испиту, које заборављају дубоку и истини-
ту, ни мало теоријом надахнуту, народну мудрост „преко прече, наоко-
ло ближе”.
Али нека се при овом не заборави једна необично важна, трагично ва-
жна, истина.
Кад човек погледа овај лепи низ „практичне” комбинације од 3. сеп-
тембра 1931. г. до данас, могло би се десити да помисли: па нека се та-
ко мењају, ваљда ће се у том мењању наићи и на нешто добро.
Таквом оптимизму овде нема места.
Народ није мртва стварност, преко које се разне комбинације могу та-
ко, без штете ређати, па ће моћи дочекати и праву.
Народ је животни и живи организам, који под утицајем свих ових ком-
бинација, трпи и мења се, на своју рођену, и вечиту штету.
Једна за другом, те „практичне реалне” комбинације убијале су живу
духовну, отпорну снагу народну. Убијале му наду, веру и љубав.
Свака претходна комбинација нашла је боље стање него што је остави-
ла својој наследници.
Најгори и најтежи грех, раван најтежем греху, ономе који се опростити
неће, греху против Духа Светог, починила је свака од тих „практичних
и реалних” комбинација: умањивала је народни морални капитал. Пра-
вила га је горим него што је.
Зато су и последице сваке доцније теже од последица наслеђених од
њене претходнице. Зато је и грех сваке доцније према вечитим народ-
ним интересима већи од греха њене претходнице. Зато има све мање
времена, све мање снаге, све мање средстава за нове, исто тако „реал-
не” и „практичне” политике.
Исувише мало је остало неутрошеног предива за нове шаре политичке.
Мало је клубе на коме је резерва времена и снаге народне намотана.
Све ближе смо оној судбоносној раскрсници, о којој смо скоро две го-
дине писали, да се пред сваким народом налази.
Нека се не харчи време и снага у јалове, толико пута утврђене за ових
неколико година, „комбинације”.
Нека се схвати и разуме права стварност, преко које се жмурећи прела-
зи.
Нека се не прелази преко гвоздене логике два излаза, од којих само, је-
дино, пут ЗБОРА чува вредност људске вредности, решава проблеме и
невоље садашњице.

МАСКЕ ДОЛЕ
Право лице наших критичара
Ми, у ЗБОРУ, богати смо онима који нас критикују. То је добро, јер
кад тога не би било, значило би да смо без вредности. Овако, наши
критичари и нехотице признају: или да вредимо, или да нас се прибоја-
вају. И једно и друго није и не може бити по нас рђаво. Али, остављају-
ћи то на страну, ми хоћемо да проговоримо коју о нашим критичарима,
не њих ради, већ ради тачног обавештавања наше јавности и о њима и
о нама.
Пре свега постоје две врсте наших критичара: једни, који нас критику-
ју јер нису довољно обавештени или су погрешно обавештени, и други,
који су тачно обавештени, али се не слажу са нама или им не иде у ра-
чун оно за чим ми тежимо. Ови последњи критикују нас, злонамерно
изврћући нашу идеологију и наше тежње, иако и сами знају да то није
истина што о нама трубе, зовући на узбуну против нашег тобожњег фа-
шизма и диктаторских тежњи.
Они који нас критикују зато што мисле да је њихово уверење боље од
нашег, бар су поштени људи, и ми им морамо оставити да своја увере-
ња више цене од наших. Али, каква су та њихова уверења? Да ли су
одиста боља од наших? Пре свега, стара је ствар да је код нас био оби-
чај да о себи мислимо како смо ми некакви некултурни Балканци, који
не треба ништа друго да раде до да се угледају на „веће”, „напредније”,
„културније” народе. Треба просто видети како је код њих, па то пре-
нети код нас. Не водећи при том рачуна, да ли ће то што је за њих до-
бро, бити добро и за нас, да ли се са успехом може пресадити на наше
тле.
Тако се код нас деценијама мислило, и по томе се начелу и радило.
Пресађивало се све од реда само зато што је наше, макар и добро. Тако
смо ми кућу зидали одозго наместо одоздо. У нашу ситнопоседничку
земљу увели смо капитализам, зато што је тај систем владао на „кул-
турном” Западу. Из тих разлога створили смо и политичке странке и
парламентаризам. Назвали смо их оним именима, како су се оне звале
код народа, на које смо се угледали. Либерали, радикали, демократи,
социјалисти - све туђе речи.
Тако се десила та смешна околност, да је код нас створена социјали-
стичка странка, у доба, када најамног радништва код нас тако рећи ни-
је ни било.
Ми, у ЗБОРУ, на које толико вичу да смо противници владе народа,
стварно смо данас једини поборници праве, истинске народне владави-
не. Јер шта ми хоћемо? Ми хоћемо да политички инструменти за вла-
дање не буду странке, већ природне народне скупине - сталежи. Преко
њих, моћи ће поједине групе народа бирати људе које знају, и који ће
бити дужни да своме сталежу редовно полажу рачуна о своме раду, та-
ко да сталеж, у свако доба, може неког другог одредити за свога пред-

ставника, ако би случајно са дотадањим био незадовољан. Има ли ве-
ћег и истинитијег демократизма од овог?
Путем сталешког народног представништва моћи ће се формирати и
право јавно мишљење. Јер другојачије ће изгледати закони, када о њи-
ма буду претставници организованих сталежа: радника, земљорадника,
занатлија, трговаца и других, могли рећи своју реч, него кад се закони
доносе у некаквим одборима, у којима седе махом адвокати или пред-
ставници само једног или два сталежа. Другојачије ће ствар изгледати
кад и адвокати не буду били одговорни својим партијским одборима,
већ своме сталежу. Критика, коју буду имали тамо да издрже, биће си-
гурно и стручнија и опаснија, него што је издржавају на својим партиј-
ским форумима, у којима влада непознавање ствари, и где над сваким
критичарем, виси тзв. партијска дисциплина.
Кад схватање ЗБОРА не би било савремено, како то наши злонамерни
критичари хоће да представе, зашто би се онда организације занатлија
и трговаца толико залагале за остварење Привредног већа, које партије,
све од реда, никако нису хтеле да установе, иако о томе постоји пози-
тивна одредба у уставу, не само овом већ и прошлом, иако је чак и не-
какав закон о њему био готов? Или мисле ли они да земљорадник не
жели своје сталешке организације и да не би био задовољан да његове
интересе у парламенту заступа представник његовог сталежа?

Наши противници мисле да ће народ одбити од Збора, ако на нас буду
викали само фашисти, хитлеровци, или шта још не. Варају се! Народ ће
кад тад прогледати. Треба само времена да нас позна, а њих он већ добро зна и познаје.

СРПСКИ ФРОНТ
Све се чешће чују, са разних страна, међу Србима, као реакција на не-
правична изазивања и тешка вређања која долазе с друге стране, гласо-
ви о потреби стварања српског фронта.
Нема дана да то не чујемо, и по неколико пута, и од одличних родољу-
ба, и врло паметних људи, и високо постављених.
Разумем откуд је то могло доћи.
Кад сам пролетос био на Приморју, поред толиких радосних и светлих
доживљаја, и мени се десило тако нешто, што човеку мора утерати
гњев у срце.
По ручку, у пријатељској кући, сутра дан по мом сплитском збору дођа
виђени новинар и рече ми да га мој јучерашњи говор, у погледу Хрват-
ског питања, није могао задовољити.
Упитах га за разлог и добих одговор:
- Хоћемо да делимо власт.
Рекох му да је власт недељива, јер је то највише овлашћење, па кад би
се могла делити било би две власти, два највиша овлашћења, а онда не
би било власти, већ безвлашће. Само би се територија државна могла
делити, рекох. Али то опет не може, јер је морамо јединствену сачува-
ти.
- Па онда, њу морамо делити, - одврати новинар.
- А зашто да је делите? - упашће у реч мој сапутник, љути Херцеговац,
некадашњи добровољац. Нема потребе. Ето вам је цела, па владајте. Ја
ћу се први борити за то.
- Е, кад би се вама, Србима, веровало?
Стегох се и ућутах. Заби главу у свој тањир мој сапутник. Црвени му
се и лице и врат, рекао бих да ће сваког тренутка експлодирати.
Не проговорисмо дуго ни речи.
Срећом неко отпоче други неки разговор, али леда оста на срцу целог
дана.
Знам и друге, и теже и страшније увреде и нападе. И није ми циљ овде
да их ређам, нити да им испитујем узроке. Напред сам изнео један свој
доживљај, колико да се види да говорим с познавањем ствари.
Циљ ми је да говорим о српској психози, која се јавља на српској стра-
ни, као реакција на све оно што су појединци, и сам српски колектив,
преживели и преживљују већ толико времена.
Хоћу овде да говорим о тој српској психози Србина, и то не са гледи-
шта психологије или морала, већ само са гледишта политике.
Кад Срби говоре о српском фронту они то раде по закону имитације.
Хрватски фронт је факт. Огромна већина Хрвата појављује се у једном

хрватском фронту, углавном под вођством франковачког духа. Срби то
запажају, сваког дана осећају тај фронт и полако, и нехотично, и несве-
сно, и баш зато, долази им да буду и сами у другом, српском фронту.
Али нека и не би било тако. Нека би српски фронт био не несвесна
имитација, већ свесна комбинација. Она одговара потпуно садашњим
франковачким, политичким циљевима.
За једног свог пријатеља који је увек стајао на српској линији, један ве-
лики покојник рекао је једном:
- Он је франковац, разуме се, српски.
На изненађени поглед који је тражио објашњење, он је наставио: - Па
да, између др. Мачека и њега има разлике само у томе што се не би
сложили где би се повукла линија за поделу државе. Разлика је између
њих, дакле, само квантитативна, а не квалитативна.
Овај пример показује оно што сам раније изнео: између оних који ства-
рају хрватски и оних који стварају српски фронт, не постоји никаква
разлика, већ само политичка супротност.
Срби који говоре о српском фронту, ценећи политичке последице овог
свог акта, сматрају да ће то уразумити франковачки дух и баш у томе
немају право, јер у начелу тај српски дух потпуно одговара франковач-
ком.
Била нека прослава прошле године у Дубровнику - мислим празник Св.
Срђа и Влаха - па једни окитили своје домове хрватском, а други југо-
словенском заставом. Како је међ овим другим највећи део Срба, то
ови први питали Србе зашто своје домове не окитите српским, већ ју-
гословенским заставама?
А одговор је био:
- Ово је наша застава, југословенска. Краљ нам је дао. Не дао Бог ни
нама, ни Вама да кадгод дође до тога да опет истичемо српску заставу.
Овај пример показује најбоље како би и франковци желели и волели
старање српског фронта.
Откуд то да српски фронт одговара садашњим франковачким циљеви-
ма, које је обележило франковачки дух.
Сваки циљ има своја средства за остварење. Ако неко хоће распад у
једној земљи он ће изабрати једно средство, једну тактику, једну форм-
ацију; а ако други не жели распад земље, онда он мора узети друго
средство, другу тактику, другу формацију.
Ако је данас водећи, франковачки дух, задовољан са српским фронтом,
има томе и високог и озбиљног разлога. То значи само једно: тај срп-
ски фронт одговара његовом политичком циљу. Он је духовна подлога
и претпоставка за деобу, за распад Југославије.
Зато франковци из Дубровника желе да виде не југословенске, већ срп-
ске заставе. Баш зато што они свесни Дубровчани то осећају они дају
онај онако ваљан политички одговор.
То треба сви који говоре о српском фронту да на уму имају, па према
томе и да се определе.
Ако хоће Југославију, онда не могу стварати српски фронт. Ако неће
Југославију, онда им треба српски фронт.
Али ако неће Југославију, онда су лака посла. Хтети Југославију, пред-
ставља тешки и херојски циљ и задатак. То значи пети се узбрдо. Не
хтети Југославију представља, напротив, лак циљ и задатак: трчање
низбрдо.
За час се она може поделити. Сигурно је то Србима и лакше него Хрва-
тима данас. Зато им чак не треба ни стварати српски фронт. Нека само
сложно прегну са водећим франковачким духом, разуме се, на супрот-
ну страну - и ето им готове победе.
Тешко је чувати њу. Тешко је бранити Југославију. Тешко је чувати
њу. Тешко је борити се противу оних који би хтели, споља и изнутра,
да је униште. А радити на њеној деоби, радити на њеном распаду, то је
било одувек лако, а за наших дана и рентабилније и лакше.
Знам да ће ми се на ово са српске стране рећи да није то тако као што
наведох: да српски фронт није против Југославије.
Али кад се то буде казало и образложило, показаћу да је тачно онако
као што рекох. Ако се Југославија држи, то је баш зато што још нема
српског фронта. Нека и то дође, па ће се видети шта ће од ње остати.
Они што мисле да ће то ојачати саму Југославију, јер ће српски фронт
сабити у главу рогове франковачком фронту, изгледа ми да не виде ко-
лико је такво гледиште политички немогуће.
Они који тако мисле сматрају да се клин тера клином, да се једна пси-
хоза лечи другом супротном. Да је потребно да се Срби покупе да би
доказали франковцима да треба да се опамете.
Сматра да код Срба има довољно политичког смисла и памети. Они су
одлучно схватили духом и срцем неминовност Југославије са гледишта
општих интереса, како српских, тако и хрватских, и словеначких па и
бугарских.
Срби нису идеолошки творци југословенства и Југославије. Код њих
није потекао ни илирски, ни југословенски покрет. Они су били душом
својом само Срби, па ипак, кад су војнички и политички толико допри-
нели, уз садејство огромних светских фактора, да се створи садања др-
жава, они су разумели да је то већа и лепша од Србије и свом душом
примили мисао југословенску.
И толико су жртвовали за њу да они који гледају са стране, злобна ли-
ца и скрштених руку, мисле да то и није жртва, да то ништа не боли,
ништа не стаје, да је то управо маска за грозно подле и себичне интере-
се!
Сам фактор што се до данас српска странка или српски фронт није мо-
гао створити, (и поред свега што се доживело) доказ је то високе поли-
тичке свести. Зато не мислим да треба нарочито доказивати колико је
политички мало могуће: хтети Југославију а распиривати српску ватру.
Али ако ово не буде довољно, навратићемо се.

НОВА ПРИВРЕДА
Заштићена високим царинама и картелисана наша индустрија, која је
углавном у рукама страног капитала, продавала је своје производе по
високој цени и то називала „националном” ценом, а наш сељачки на-
род морао је своје производе продавати по нижој „међународној” цени
и тако двоструко био опљачкан.
Комунисте указују на велике радове који се изводе у Русији. Али ови
велики јавни радови не изводе се први пут у историји. У римско доба и
у Египту било их је такође. Њихови споменици још увек пркосе време-
ну. Али за све јавне радове овако џиновских размера било је увек једно
потребно: робови.
Сарадња Сталежа и државе омогућиће извођење планске привред,е ко-
ја ће донети наше економско ослобођење од иностраног капитализма и
остварити пуну слободу нашег народа за коју су поднесене толике жр-
тве.
У препуној дворани Чиновничке задруге у Београду одржао је друг Ди-
митрије Љотић предавање о Новој Привреди. Предавање је трјало два и
по сата, саслушано је у највећој пажњи и на многим местима праћено
бурним одобравањем.

ХАОС У ПРИВРЕДИ
У првом делу свога предавања друг Љотић је изнео узроке данашњег
хаоса у привреди. Узроци данашње економске кризе дубљи су но што
свет обично мисли и залуд је заваравати се да ће се криза сама од себе
решити и да ћемо опет доспети у стање безбрижног спокојства и благо-
стања. Потребне су дубоке и корените промене не саме привреде, у ве-
зи са самим основама, већ и целокупног гледања на свет и живот.
Пре Светскога рата европски народи, нарочито велики индустријски
народи, живели су у обиљу и благостању а мрвице са те богате трпезе
добијали су и мањи народи, тако да је општи осећај у Европи био да ће
то благостање вечито трајати. Отуда је Европа била у тако повољном
економском положају? Отуда што је Европа и финансијски и економ-
ски владала светом, читави континенти били су њени дужници, лифе-
рујући јој своје сировине с једне стране, купујући њене индустријске
производе с друге стране.
Све је тако било до Светског рата. Али у овом другом и огромном рату
милиони радних руку у Европи није ништа производило већ само тро-
шило. Европа је морала од других континената да набавља храну, рат-
ни материјал и друге потребе. Тако је од повериоца постала дужник и
своје воћство у свету дефинитивно изгубила. Изгубила је и своја тржи-
шта. Последице овога морале су се одмах осетити у Европи, отуда и те-
шка економска криза, која је њу захватила.

Стари либералистичко-капиталистички систем, на коме је њена при-
вреда била изграђена, није више функционисао како ваља. Зато се код
појединих народа јавља тежња да своје економије преуреде тако, да по
могућству што мање зависе од иностранства. То је био случај чак и са
оним земљама које су задржале либералистичко-капиталистички си-
стем производње. И ми видимо данас како се народи ограђују заштит-
ним царинама а размена добара не врши се више онако слободно путем
новца као пре рата већ се све више врши на основу такозване трампе.
Народи пристају да од других народа увезу њихове производе само у
том случају, да и њихови производи буду узети у одговарајућој вред-
ности.
ЛИБЕРАЛИЗАМ - ДВЕ МЕРЕ
Овако стање у Европској привреди најтеже је погодило аграрне земље
као што је наша. До 1924. год. Европа је имала потребу у животним на-
мирницама и онда је и цена наших пољопривредних производа на свет-
ском тржишту била још релативно добра, али од тада настаје све мања
потражња за нашим аграрним производима и цене почињу катастро-
фално да падају. Тако је наш сељак из дана у дан све више сиромашио.
Страни капитал, који је дошао у нашу земљу, и у чијим се рукама нала-
зи највећи део наше индустрије, продавао је сељаку производе по цени
по којој је хтео. Заштићена високим царинама и картелисана, наша ин-
дустрија продавала је своје производе по високој цени и то назвала на-
ционалном ценом. Тако је наш сељачки народ дошао у ситуацију да су
његови производи плаћани јефтино, због такозване међународне цене,
а продавани му индустријски производи по скупој „националној” цени.
Тиме је он био двоструко опљачкан. Никако чудо што је морао осиро-
машити.
Најкарактеристичнији је за то случај цемента у нашој земљи. Његова
експлоатација је у рукама страног капитала. Он диктира његове цене у
земљи. А какве су те цене најбоље се види по томе, што цемент чим се
из наше земље извезе, бива продаван 4-5 пута јевтиније него што га ми
овде у земљи плаћамо. Ако узмемо у обзир да страни капитал нашим
радницима плаћа неправедно ниске наднице, онда се може видети ко-
лика је штета коју он наноси опште-народном дохотку.
Наш народ, будући осиромашен, морао је постати рђав потрошач. Оту-
да је криза нашег пољопривредника морала захватити нашег занатлију
и трговца. Тако је хаос постао потпун. Изласка из њега не може бити
на бази либералистичко-капиталистичке привреде. Сам систем крив је
за неред који данас влада. Основна мисао на којој је тај систем изгра-
ђен преживела се и показала да не одговара данашњим условима живо-
та.

ОРГАНСКО СХВАТАЊЕ
У чему се састојала та либералистичка мисао? Она је полазила од тога,
да је народ састављен од збира појединаца, који сваки за себе има сло-
боду да живи и ради како хоће. Ти појединци, у вечитом сукобу међу-
собно, морали су изазвати хаос. Људи су морали тражити нову мисао,
која би могла отклонити тај хаос. И појавиле су се две супротне мисли.
Комунистичка мисао сматрала је да ће борбе међу појединцима неста-
ти ако држава уништи новац и ако се она појави као једини власник и
капиталист. Тако је у комунистичкој држави бирократија почела да
управља привредом.
Присталице комунизма указују на велике јавне радове који су у Совјет-
ској Русији изведени. Чудна је ствар само, да умови као Панајоти Ис-
трати и Андре Жид, људи који су били ватрени марксисти, по повратку
из Русије објављују књиге у којима се одричу комунизма, сликајући
ужасе које се видели у Совјетској Русији, томе назови рају пролетари-
јата. Морам подсетити слушаоце да се овакви велики јавни радови не
изводе први пут у историји. У римско доба у Египту, било је таквих ве-
ликих јавних радова, да њихови трагови и данас постоје. Огромне пи-
рамиде у Египту пркосе зубу времена, представљајући и данас чудо
технике. Десетинама година морало је на њима више стотина хиљада
радника радити даноноћно. За све јавне радове оваквих џиновских раз-
мера било је увек једно потребно: робови.
Ми смо противу тога да човек буде роб. Зато наше схватање, органско
схватање, тражи да целокупни живот народни, па и привреда, буду за-
сновани не на борби класа, не на диктатури једне класе, већ на соли-
дарности свих сталежа, на њиховој сарадњи. Ми сматрамо да је соли-
дарност међу деловима једнога организма, дакле и народног органи-
зма, битни услов за опстанак како делова тако и целине. Држава, она-
кву какву је Збор замишља, намеће за дужност да уноси склад међу де-
ловима. Она ће морати да оствари социјалну правду и економију на-
родну засновати на националним основама. Сарадња сталежа са држа-
вом омогућиће стварање привредног плана, који ће омогућити наше
економско ослобођење од иностраног капитализма, чиме ће наш народ
тек моћи остварити своју пуну слободу, за коју је поднео толико жрта-
ва.”
Крај говора друга Димитрија Љотића, који ми овде доносимо у њего-
вим основним мислима, био је бурно поздрављен.
ВАЖНИЈЕ ОД ВАЖНОГ
Посматрамо већ две године пировање с хрватским питањем.
Ми смо остали, међутим, на оном гледишту на коме смо увек стојали и
стојати морамо.
Јер то гледиште није последица цењкања и погађања због каквих тре-
нутних користи. Оно је само резултат посматрања савесног наше оп-
ште политичке стварности и закључивања разумног о ономе шта мора-
мо чинити ако хоћемо ток историје на своју корист да скренемо.

Не само хрватско већ и друго које питање, словеначко, српско, ми ре-
шавамо, тек кад прво одговоримо на друго једно важније питање.
Треба ли Југославија Србима, Хрватима и Словенцима или не? Показу-
је ли нам повесница да је за извршење њихове мисије у свету она по-
требна или не? Доказује ли нам искуство да су се они и без ње могли
развијати - несметано, по дубоким захтевима оне снаге успаване у њи-
ма или не?
Други људи не раде тако. Не постављају таква питања, не иду тим ре-
дом, јединим могућим редом.
Замрачивши свој јасан поглед индивидуалистичким менталитетом они
полазе од делова, а не полазе од целине, не видећи при том да на тај
начин наносе највећу штету баш самим деловима.
Кад би пошли овим редом којим ми идемо и њихово држање би морало
бити друкчије. Између нас не би могло бити разлике.
Јер ако је Југославија непотребна, онда свака жртва која се тражи од
њених делова јесте сува штета. А ако је Југославија потребна, ако је
неопходни услов баш за своје деловање и њихово досад ометано разви-
ће, онда се делови морају помирити са Југославијом, са жртвама које
она од њих тражи.
Наш одговор на овако постављено питање је јасно.
Деветнаест година је мало поље посматрања. Ако је довољно широко и
дугачко за очи јежева и хрчкова, али за орловски поглед - деветнаест
година историје је управо ништа. Зато нисмо посматрали деветнаест
година нашег заједничког државног живота, већ тринаест векова зајед-
ничке историје за све време од доласка наших предака до данас.
Ми смо тако посматрали. Јер се, на таква питања, може дати одговор
само после таквог посматрања.
Кад не би тако гледали, онда би могли дати и друкчији одговор.
Кад би гледали само деветнаест година, онда бисмо видели само мају-
шни део, само седамдесети део наше заједничке историје.
И када бих био Хрват, а тако гледао на ствари ја бих видео све неправ-
де које су моме крају причињене, сву запостављеност која ми се чини
да је дата, све грехове који терете другу страну - и био и душом и те-
лом, ваљда, на оној страни, на којој је већина Хрвата.
И као Србин, кад бих тако гледао на ствари, ја бих видео само оно што
мој крај и моје племе подноси: видео бих огромни морални ауторитет
што је тај крај унео у ову државу, видео оне велике материјалне жртве
које је он поднео, видео бих увреде и клевете које подноси сваки дан,
па бих, ваљда, био и душом и телом, на оној страни где се налазе они
који сад покушавају на разне начине да стварају српски фронт.
И тако бих ваљда, као Словенац, био за словеначки, као Црногорац за
црногорски фронт. И тако редом.
Али, ако прво поставим оно огромно важно питање: треба ли Југосла-
вија Хрватима, Србима и Словенцима или им не треба? И то питање
осветлим историјском објективношћу и народним искуством, па онда
на њ одговорим, онда све оно друго, невоље, неправде, жртве, увреде и
клевете, злочини за деветнаест година заједничког живота тако избле-
де, тако постану другоразредног значаја да се осећа јасно да праве вође
морају свом душом својом и свом мишљу својом сматрати Југославију
условом за опстанак и несметано развиће њених делова, па ни једно
питање ових делова не износити и распиривати да постане опасно и по
саму Југославију.
Нека погледају Словенци границе свог племена и Југославије. Нека ви-
де какви су услови развића баш за саму словенштину били пре ње, пре
Југославије.
Нека виде Хрвати, нека погледају своју историју пре Југославије, али
нека је погледају објективним очима, онаквим каквим је Масарик имао
снаге да погледа историју свога народа, историју без фалсификата и
мистификација, и нека погледају шта је Југославија баш хрватству
обезбедила.
Нека виде и Срби своју повесницу. Нека је погледају мушки у очи. Не-
ка се не заваравају о томе да су икад били у стању сами да обезбеде
своју судбину. Јесу имали Немањиће, али за које време? А после тога
нека им причају гусле искуство. А доцније? Све, само ако буду хтели
да се отресу претераности и да виде праву стварност, све ће им говори-
ти да изван Југославије, ма колико широко српство обухватило ову др-
жаву, сигурну и сталну судбину српство не може имати.
Многи који ово читају, (једни добронамерно, други злонамерно) чуди-
ће се оволиком разлагању. „Па Југославија постоји”, рећи ће. „Па нико,
нико није против ње. Па сви су, напротив за њу. Само је у питању како
да се уреди да свима буде добро”.
Кад би тако било, не бих ја оволико ни говорио. Али није тако, и зато
говорим.
Питања која се непрестано, а нарочито за последње две године, поста-
вљају, начин како се постављају, а још боље начин како се решавају
доказује да није тако.
Зато је и потребно, а нарочито сад после тако наглашеног српског
фронта, поставити ствари на своје место.
Ред у мислима први је услов за правилно мишљење.
Ни Хрват у интересу хрватства, ни Словенац у интересу словенштине,
ни Србин у интересу српства, не може постављати питања хрватска,
словеначка, српска, ма како она иначе била важна, док не одговори на
важније питање:
Треба ли му Југославија, баш с обзиром на те посебности хрватске,
словначке и српске, или му не треба?
Ако му треба, онда ће се прво поставити услови који обезбеђују Југо-
савију, па затим услови који обезбеђују интересе посебности.
Одговори ли се овако, онда ће све ићи лако. Нема тешкоћа непремости-
вих ако се тако одговори.
Биће много теже, разуме се, ако се добију друкчији одговори.
Али биће опет лакше, јер ће се бар тачно знати природа тешкоћа с ко-
јима се човек сусреће.

ОДГОВОР ДРУГА ДИМИТРИЈА ЉОТИЋА Г. ЖИВОТИ
МИЛАНОВИЋУ
Уредништву „Политике”,

Поводом изјаве г. Животе Милановића, народног посланика, којој сте
изволели дати места у свом листу под насловом: „Да ли „Збор” г.
Љотића прима помоћ од Немачке?” молим уредништво да изволи дати
места следећој мојој изјави:
Надлежни главни секретар покрета даће одговор г. Милановићу на ње-
гову изјаву у погледу „Збора”.
Ја ћу му одговорити само на ону тачку његовог написа, у којој се он,
судећи по приликама у оном Савезу, који држе људи из његове групе,
бацио алузијом на преглед Савеза у Смедереву, којима сам ја
председник управног одбора.
Он је навео да сам ја склонио књиге да бих избегао поглед одређене
комисије, јер сам се бојао од незгодних констатација при том прегледу.
Ствар са тим прегледом од месеца јуна 1935. године позната је већ јав-
ности. Али пошто је г. Милановић сад хтео да је подгреје, учинио је то
на штету својих дојучерашњих и садашњих другова.
Преглед је наредио тадашњи министар пољопривреде др. Драгутин
Јанковић, недељу дана пошто је у „Отаџбини” изишао познати чланак
„Житије једног министра”, којим се он нашао погођен.
Против прегледа не само да ни Савез, ни ја, нисмо имали ништа про-
тив, већ напротив Савез се петнаест дана раније обратио Привилегова-
ној аграрној банци и молио је за преглед свога рада. Привилегована
аграрна банка је комисију од два чиновника одредила и ови су већ ра-
дили у велико кад је комисија Министарства пољопривреде дошла.
Нама нису сметале ни две комисије. Сметала је тадањем министу ко-
мисија Привилеговане аграрне банке и он је безусловно захтевао од
Привилеговане аграрне банке да комисију уклони што је ова и учини-
ла.
Оно што ми нисмо могли дозволити и против чега смо се код одређене
комисије, борили јесте њен лични састав. Ту је било пет чланова, од
којих је један био један бив. судија, кога сам ја због врло незгодне
ствари пензионисао кад сам био министар правде: један чиновник јед-
не установе с којом су Савези у спору и један ревизор Главног одбора
Српских земљорадничких задруга, кога нисмо због односа наших с
Главним савезом могли да примимо, а ни зато што се баш тих дана
утврдило при прегледу Савеза аграрних заједница у Скопљу, да реви-
зори Главног савеза не иду да врше преглед толико, колико да на силу
Бога створе кривицу па ма то морало да буде и крађом докумената.
Врло радо смо осталим неизузетим члановима комисије дозвољавали
преглед, а изузетим пак само кад г. министар донесе претходно одлуку
о њиховом изузећу, односно неизузећу.
А то баш г. министар није хтео, већ је захтевао, без обзира на закон о
управном поступку, да и изузети чланови морају да врше преглед,
стим да ако то Савез и не дозволи да се силом од нас одузму простори-
је, књиге и документа.
Уверени у своје право основао на моралу и закону - уверени да треба и
смрћу да бранимо свој образ и закон, поред тога ја сам изјавио пред
властима да чак, ако сила буде и јача, књиге неће наћи, јер сам их скло-
нио све док се не реши питање о изузећу.
Такво је стање било кад је г. др. Јанковић пао, а његов наследник, сада-
њи министар пољопривреде, г. инж. Станковић, уважио је оправданост
нашег захтева и та комисија је вршила преглед неколико десетина да-
на, па и свака друга може то поново чинити у свако доба, јер се ни ја,
ни Савези којима председавам не боје прегледа.
Није то Савез, близак шефу групе г. Милановића, кога ниједна власт
није могла да прегледа већ годинама, а једини покушај прегледа 1933.
г. завршен је после тако интересантног саботирања, сменом комисије
оног дана кад је утврдила једну врло интересантну ствар: да се писма
комитентима, у коме се они обавештавају о разним променама у њихо-
вим рачунима код Савеза, пишу али не шаљу.
Г. Милановић је ваљда овакав случај на уму имао па је мислио да и ми
патимо од силних невоља, те нас је страх од комисијског прегледа.
То га једино може и оправдати.
Захвалан Уредништву.
БОРИЋЕМО СЕ ДО КРАЈА, ДО КОНАЧНЕ ПОБЕДЕ
Да завршим, другови. Цела ова кампања има своју политичку позади-
ну. Прво су покушали, да наш Покрет представе шаљиво. Нису нас
узимали за озбиљно. Али, кад се видело да основна мисао Збора хвата
све дубље корена у нашем народу, онда су почели да нам ометају збо-
рове. Ви се сећате првог збора у Краљеву. Велика дворана хотела „Ју-
гославија” била је препуна али неколико комуниста није ни дозволило
да говорим. Терорисали су не само мене, већ и све оне грађане, који су
дошли да чују шта ћу ја рећи. Ја сам онда дао реч да ћу опет доћи у
Краљево, и да ћу долазити све дотле док не будем успео да свој збор
одржим. Тако је дошло до другог збора у Краљеву. На њега је дошло
око стопедесет другова из разних крајева ради обезбеђења реда на збо-
ру. Комунисти су и овог пута покушали да нам збор омету. Само овога
пута били су од наших другова избачени напоље. Ми смо се бранили,
нашта сваки човек има право, кад неко посеже на његова законом зага-
рантована права. Овај смо збор са великим успехом одржали и много-
бројни Краљевчани који су збору присуствовали били су нам захвални
што смо их ослободили терора ове побеснеле мањине. Онда је „велика
информативна штампа” гракнула, да смо ми батинаши.
Ми се у Збору не чудимо, што су са свих страна гракнули на нас. Јер
Збор се бори против ситне кликашке и котеријашке политике, а хоће
велику општенародну и општедржавну политику. Потребно је било, да
се Покрет, који се бори за самосвојност нашег народа у културном,
економском и политичком погледу, представи као да је копија неког
иностраног покрета. Веће ироније и неправде од ове не може бити. Хо-
ће се затим да се Покрет као што је ЗБОР и водећи људи у њему осум-
њиче да нису тако поштени, као што то свет мисли о њима.
Наши противници знају, да је сав капитал ЗБОРА у његовој високој
моралној вредности, и баш зато они хоће да представе као да он нема
потребних моралних квалификација. ЗБОРУ одузети његову моралну
основу значило би одузети му онај неисцрпни и огромни капитал, због
кога му народ, жељан правде и поштења, и прилази. То је права сврха
ове кампање против ЗБОРА. Мора се признати да наши противници
нису глупи. Само, они не знају да народ суди људе по њиховим дели-
ма.
Ми у Збору немамо разлога да се стидимо својих дела. Наш је рад
отворена књига, из које може свако читати. Ма како нас наши против-
ници клеветали, ништа им неће помоћи. Ма шта они против нас преду-
зимали, ништа нас у нашем раду, у нашој борби неће зауставити. Бори-
ћемо се до краја и до коначне победе. Јер ми смо уверени да је наша
борба света служба народу и држави.
Ово што су нас јутрос дочекали каменицама и протестним узвицима,
може само да нам посведочи да смо заиста поборници једне свете ми-
сије. А да се друкчије догодило, да су нас уместо каменицама дочекали
цвећем и песмом, посумњали бисмо у своју исправност.
Спонтани аплаузи и бурно клицање поздравило је завршетак говора
друга Председника. Требало је дуго времена да се поклици стишају, а
онда су омладинци отпевали „Војску смене”.
Још дуго времена остали су учесници збора у сали кличући Збору и
Вођи, другу Љотићу. А затим су се полако разилазили носећи у себи
још већу вољу да истрају на тешком путу ка победи.

vizionar777

Карл Шмит - Сучељавање Истока и Запада
Планетарна напетост између Истока и Запада
и сучељавање Земље и Мора
Сучељавање Истока и Запада, данас тако очигледно, садржи разноврсне
противречности: економски интереси, квалитативна разлика, владајућих елита и
неспојивост темљних интелектуалних усмерења. Све те противречнотси нарастају
међусобно се појачавајући. Међутим, повезаност економских, социолошких духовних
напетости се испољавала у свим великим ратовима историје човечанства. Особеност
савременог антагонизма је у томе што је та напетост постала глобална и обухвата
читаву планету. Зато је сада неопходно да се адекватно разјасни она историјска и
геополитичка позадина на којој се то напето сучељавање заснива.
Овде говоримо о сучељености Истока и Запада. Притом је очигледно да се ту може
говорити само о географским разликама. Током нашег истраживања ћемо исцрпно
претрести о којој врсти сучељености се ту ради, и показаћемо да постоје два
различита типа напетог сучељавања: историјско-дијалектичко и статичко-поларно.
Сучељеност Истока и Запада није поларна сучељеност. Земља има Северни и Јужни
Пол, али нема ни Источни ни Западни. Географска сучељеност Запада и Истока у
условима наше планете није нешто фиксно и статично; то је само динамичан однос
везан за дневно ''опадање светлости''. У географском смислу Америка је Запад у
односу на Европу; у односу на Америку Запад су Кина и Русија; док је Европа Запад у
односу на Кину и Русију. У чисто географском смислу јасних полова нема, што значи да
је, полазећи само од географије, немогуће схватити реално постојећу планетарну
непријатељску напетост између Истока и Запада нити осмислити њену темељну
структуру.
1.
Може се поћи путем истраживања историјске, културне и моралне особености
данашњег Истока и Запада, и тако издвојити читав низ антитеза које су несумњиво од
велике важности. Овде бих желео да употребим термин који је у употребу увео географ
Џон Готман у свом блиставом раду “La politique des Etats et leur geographie”: појам
регионалне иконографије (иконографије простора)- iconographie regionale. Аутономне
просторе стварају различите слике света и представе настале као резултат различитих
религија, традиција, различите историјске прошлости, разних социјалних модела. У том
смислу у иконографију одређеног простора не спадају само слике и скулптуре, него и
сви видљиви облици друштвеног и приватног живота. На битан значај уметносит у вези
са тим недавно је указао Луис Диес дел Корал у својој књизи ''Отмица Европе'' која се
може назвати енциклопедијојм европске иконографије. Карлос Ољеро је истраживао
Карл Шмит –Планетарна напетост између Мора и Земље
www.endkampf.net
2
разлику између схватања облика у одређеним културним регионима, а нарочито у
сфери структуре власти и државног уређења. У појам ''иконографије простора'' можемо
осим различитих облика друштвеног живота укључити и све друге типичне облике
испољавања човековог бића, системе карактеристичних импликација, алузија,
символичан језик осећања и мисли у оном облику у коме су својствени одређеним
територијама са посебном непоновљивом културом.
Ту спадају и слике прошлости, митови, саге и легенде, као и сви символи и табуи
топографски локализовани у једном одређеном простору, који само због тога стичу
историјску стварност. Готман у вези са тим говори о ''циркулацији иконографија'', тј. о
међусобном динамичком утицају територијалниј култура током времена. Дакле, чувену
теорију ''циркулације елита'' Паретоа смењује не мање важна теорија циркулације
иконографија.
Употреба речи (и појма) ''иконографија'' чини ми се у овом случају сасвим умесном и
плодотворном, пре свега зато што тај термин најпрецизније разоткрива суштину
сучељавања Истока и Запада. Однос према лику, икони открива суштинске квалитете
Истока и Запада у њиховој најдубљој димензији.
Исток традиционално наступа као противник визуелног приказивања, слика и икона.
Насупрот томе, Запад је браник поштовања иконописа и шире, сликарства.
Када се ради о иконоборству или забрани приказивања Бога, образовани Европљанин
се присећа догађаја из историје Византије, борбе око иконоборачке јереси из времена
цара Лава III (717-741) и прихватања иконописа од стране Карла Великог. У сећање
такоше долази забрана приказивања Бога у Старом Завету и исламу. Појединци су
отишли тако далеко да ту проналазе исконску противречност између писменог и
визуелног израза коју они, са своје стране, уздижу до још општије противречности
између слуха и вида, акустике и визуелности, с тим што се реч и слух изричито
поистовећују са Истоком, а приказ и вид – са Западом.
Употреба термина ''иконографија'' у горе наведеном свеобухватном смислу треба да
нас сачува од таквих упрошћавања. У стварности нема географског места где не би
било визуелне димензије реалности, тако да су лик, приказ, икона и иконографија
свугде присутни. Само зато је и могућа супротна тенденција која одриче вредност
визуелног приказа, тј. иконоборство у најширем смислу, с тим што проблем
иконоборства уопште није ограничен само на Византију или ислам. И Запад зна за
многобројне и врло агресивне облике иконоборачког духа. Виклифити и хусити,
секташи баптисти и пуританци, верски модернисти и груби рационалисти – све те
иконоборачке струје настале и развиле се управо на Западу. Тај сукоб, тај основни
спор светске историје достигао је планетарне размере у епохи великих географских
открића и колонизације Новог Света, и испољио се у борби између два верска облика –
римског католичанства и северног протестантизма, линије језуита и калвиниста.
Покушаћемо да размотримо иконографски аспект тог сукоба, што ће нас довести до
дубљег схватања његовог смисла.
Смисао Реконквисте се састојао у поновном освајању простора на Иберијском
полуострву ради слободног поштовања Лика Пречисте Богородице. Једном сам
написао да су шпански морнари и конквистадори Новог Света символ историјских
достигнућа видели у томе да свугде истакну лик Непорочне Девице Богородице.
Поједини читаоци су ме погрешно схватили. Један католички аутор је чак тим поводом
писао: '' Шмит расправља о свакојаким хришћанским реквизитима Реконквисте који
читаоце могу само довести у заблуду''. За мене лик Девице Марије не представља
''свакојаке хришћанске реквизите''. Штавише, поштовање лика Пречисте за мене је од
огромног значаја, што постаје разумљивије ако се узме у обзир горе наведена
расправа о вези визуелног приказа, иконе, са суштином западне традиције. Чак тврдим
да су сви верски ратови у Европи током XVI-XVII века, укључујући Тридесетогодишњи
рат на немачким земљама, у ствари били ратови за и против средњовековног
католичког поштовања лика Девице Марије. Треба ли у том контексту иконоборство
енглеских пуританаца сматрати за изразито источњачку појаву, а иконопоштовање
баварских, шпанских и пољских католика за обележје њихове западњачке духовне
Карл Шмит –Планетарна напетост између Мора и Земље
www.endkampf.net
3
природе? У византијским расправама око иконоборачке јереси се на богословском
нивоу задирало у хришћанску догму Тројице. Духовни проблем се састојао у
сложености иконографског спајања Јединства и Тројице у Божанству. Но, било би
нетачно поистовећивати догму Тројице искључиво са Западом, а апстрактни
монотеизам са Истоком. Свакако, у одређеним тренуцима историје таква подударност
је била скоро потпуна. Монаси – Франци су хришћански Символ Вере Запада допунили
формулом по којој Свети Дух не происходи само од Оца,, него и од Сина, а негодовање
грчких патријарха због Filioque довело је до великог раскола између Западне и Источне
Цркве (3). Полазећи од тога, могло би се сматрати да је Filioque представљало
иступање Запада против Истока, али ти се са једне стране оповргава посебним
учењем сиријских Црквених Отаца о Тројици и Богородици, а са друге – погледима
западних аријанаца који су сасвим одрицали Божанску природу Христа. Значи,
упечатљива иконографска разлика између Истока и Запада по питању Тројице престаје
да буде тако несумњива и апсолутна.
Традиционална иконографија није статична, у њу се стално уплићу нови чиниоци.
Узмимо, на пример, индустријски продор технике. Савремена психоанализа се може
сматрати и испољавањем иконоборачке тенденције. Шпански психоаналитичар Хуан
Хозе Лопес Ибор је обавио врло занимљиво истраживање те сфере полазећи од нашег
иконографског прилаза проблему. Осим тога, практично читаво савремено сликарство
– и апстрактно, и оно које је сачувало остатке предметности – носи у себи рушење
традиционалног схватања лика, визуелног приказа, иконе. Све три појаве су међусобно
повезане – техника, психоанализа и савремено сликарство. Ако се испита таква
међусобна веза, упоредивши је са актуелним сучељавањем Истока и Запада, може се
доћи до запањујућих, сензационалних закључака. Једина препрека на том путу је
немогућност да се Исток строго поистовети са иконоборством, а Запад са
иконопоштавањем. Да би се до краја схватила структура светске двојности – Запад –
Исток- ипак треба поћи од других критеријума.
2.
Историја планетарног сучељавања Истока и Запада се у свој својој пуноћи може
свести на темељну двојност елемената: Земље и Воде, Копна и Мора.
Оно што данас зовемо Исток представља једиствену масу чврстог копна: Русија, Кина,
Индија – огроман комад Копна, ''Средишња Земља'' (4), како је назвао велики енглески
географ сер Хелфорд Макиндер. Оно што данас називамо Запад представља један од
светских Океана, полулопту на којој се налазе Атлантски и Тихи океан. Сучељавање
поморског и континенталног света – то је она глобална истина у основу објашњења
цивилизационе двојности која стално изазива планетарну напетост и стимулише читав
процес историје.
У кулминационим тренуцима светске историје сукоби зараћених великих држава се
претварају у ратове између стихије Мора и стихије Копна. То су приметили већ
летописци рата између Спарте и Атине, Рима и Картагине. Но све је до одређеног
времена било ограничено на Средоземно море. Људи још нису знали за огромне
просторе, велике океане, планетарне сукобе. Одмах истичем да треба правити
концептуалну разлику између стихије Мора и стихије Океана. Наравно, делимично
паралеле постоје, и многи се у том смислу позивају на познати пасус из прве
Демостенове филипике (38.41). Лично не делим до краја Платонову заједљивост када
за Грке каже да ''као жабе седе на обали Средоземног мора''.
Ипак, између поморске цивилизације која је унутарконтинентална и океанске
цивилизације постоји знатна разлика. Напетост између Истока и Запада, и планетарно
формулисање проблема сукоба који су карактеристични за наше раздобље историје
немају аналога у прошлости. Сучељавање Копна и Мора (као Океана) достићи ће
коначни светско-историјски обим тек када човечанство освоји целу планету.
Карл Шмит –Планетарна напетост између Мора и Земље
www.endkampf.net
4
Планетарни карактер битке између Копна и Мора први пут се испољио у доба ратова
Енглеске против револуционарне Француске и Наполеона. Истина, тада подела на
Копно и Море, Исток и Запад још увек није била тако јасна као данас. На крају крајева,
Наполеона није до ногу потукла Енглеска, него континентална Русија са Аустријом и
Прусијом. '' Номос Земље'' (5) се тада још увек састојао у равнотежи између сила
Копна и Морач Море није могло да сопственим снагама избори одлучну победу. Када је
1812. године сукоб достигао врхунац, Сједињене Државе нису објавиле рат Наполеону
него Енглеској. Тада је дошло до зближавања између Америке и Русије, при чему су
обе младе државе тежиле дистанцирању како од Наполеона тако и од Енглеске.
Противречност између Земље и Мора, између Истока и Запада тада се још није
искристалисала у чисто сучељавање стихија, што се десило дек у тренутку склапања
Северноатлантског савеза 1949. године.
Но већ у Наполеоново доба прилично се јасно испољила закономерност политичког
сукоба условљеног разликом између цивилизационих стихија, тј. сукоба у коме је
требало бирати између Копна и Мора. Јула 1812. године, када се Наполеон
приближавао Москви, Гете је написао панегирик наводно краљици Марији Лујзи, а у
ствари њеном супругу – француском императору:
''Тамо где су хиљаде људи сметене, све решава један човек (Наполеон)''.
Немачки песник наставља, имајући у виду глобални аспект сучељавања
Копна и Мора:
''Оно над чим су тмурна столећа дуго промишљала,
Он (Наполеон) сажме најсјајнијим духовним погледом.
Све ништавно се смрвило у прах,
Само су Море и Копно ту пресудни''.
(“ Worueber trueb Jahrhunderte gesonnen
Er uebersicht’s im hellsten Geisteslicht.
Das Kleinliche ist alles weggeronnen,
Nur Meer und Erde haben hier Gewicht.”)
Гете је био на Наполеоновој страни. За њега је то била страна Копна, Земље. Но,
Наполеон се исто тако поистовећивао са Западом. Запад је тада још био Копно а
никако Море. Немачки песник се искрено надао да ће Запад остати оличење копнене,
континенталне силе, да ће Наполеон као нови Александар силом повратити приобалне
територије Мора и да ће тада ''Копно доћи до пуног изражаја''.
Тако је Гете, типични представник Запада, у лето 1812. године начинио свој избор у
корист Копна, Земље против Мора. Свакако да је, у складу са својим погледом на свет,
сучељеност Земље и Мора схватао као статичну, поларну напетост, а не као
дијалектички непоновљиви историјски чинилац. У овом случају је крајње важна она
разлика између статичне поларности и историјске дијалектике о којој смо говорили на
самом почетку чланка.
3.
Гете је размишљао у терминима статичне поларности. Али, поларна напетост се
знатно разликује од историјско-дијалектичке напетости. Статика поларне напетости
претпоставља синхронизам, сталност, фиксирану структуру међусобно повезаних
супротних полова, која у суштини остаје иста и поред свих спољашњих промена
зависно од конкретних историјских утицаја. То је својеврсно враћање.
Насупрот томе, конкретно-историјски прилаз истражује ланац логичне и историјске
повезаности између одређеног питања и одговора на њега. Питање и одговор дају
дијалектику историјски конкретног и одређују структуру историјских ситуација и епоха.
Таква дијалектика се не мора обавезно поистовећивати са хегловском логиком појмова
или са фатално задатом законитошћу природног тока догађаја.
Карл Шмит –Планетарна напетост између Мора и Земље
www.endkampf.net
5
Овде нас, међутим не интересује општа теорија историјског процеса, него
истраживање структуре планетарне двојности која конкретно постоји у нашем свету.
Историјско размишљање је размишљање у тренутним, једнкоратним истинама. Све
историјске паралелел служе само за боље препознавање те јединствености; у
супротном постају само мртви функционални елементи апстрактног система који у
реалном животу једноставно не постоји. Апсурдно је и нереално правити претпоставке
типа: шта би се десило да су догађаји кренули другим током а не онако како се заиста
десило у историји. На пример, а шта да су Сарацени победили у бици код Поатјеа?
Шта би било да Наполеон није изгубио битку код Ватерлоа? Шта би било да зима
41/42. није била тако хладна? – Такве бесмислене претпоставке какве се могу срести
чак и код чувених историчара апсурдне су већ из тог разлога што испуштају из вида
јединственост и непоновљивост сваког историјског догађаја. Структура поларне
напетости је увек актуелна, вечна као вечно враћање.
Међутим, историјска истина је, напротив, непоновљива. Она не може бити истина више
него једном, пошто се њена историчност и састоји управо у једнократности.
Једнократност историјске истине је једна од тајни онтологије, како се изразио Валтер
Варнах. Дијалектичка структура питања и одговора о којој овде говоримо, покушавајући
да објасни суштину историје, ни у ком случају не слаби и не укида квалитет
једнократности историјског догађаја. Напротив, она је само појачава, пошто се ради о
непоновљивом конкретном одговору на исто тако непоновљиво конкретно питање.
Да је сучељеност између Копна и Мора, изражена у савременој планетарној двојности,
искључиво статично поларна, тј. укључена у ланац природне равнотеже и вечног
враћања, она би онда била само фрагмент чисто природног процеса. Стихије се у
природи раздвајају и поново спајају, мешају и раслојавају. Оне се међусобно смењују и
прелазе једна у другу у непрестаном вртлогу метаморфоза који стално открива нове
ликове и облике у суштини увек истоветне поларне напетости. Ако би се све сводило
само на такву природну статичну двојност, актуелно сучељавање Истока и Запада би
представљало само посебан облик изражавања вечне циркулације елита, проблем
иконографија. Вечно враћање и вечно претварање не зна за специфичну истину,
непоновљиву ситуацију, историјску околност. Статично- поларно сучељавање
искључује историјску непоновљивост. Али, у конкретној историји је све другачије. У
одређеним епохама се појављују способни и моћни народи и групе који освајају и
пријатељским уговорима или ратовима деле земљу, газдују на својој територији,
напасају стоку итд. Из тога се уобличава Номос Земље. Он је ограничен својим
јединственим овде и сада, док напетост између елемената које разматрамо, између
Копна и Мора, само проузрокује природни, објективни контекст у коме се тај Номос
обликује.
Ако се Земља и Море (и створења која их насељавају) сматрају искључиво природним
елементима, онда је очигледно да сами по себи не могу проузроковати непријатељско
сучељавање које би имало смисао изразито историјског догађаја. Житељи Мора и
житељи Копна по својој природи не могу бити апсолутни непријатељи. Дешава се да
копнене животиње прождеру морске, али је бесмислено у том случају говорити о неком
непријатељству. И рибе стално прождиру једна другу, поготово већа риба ону мању.
Па ни житељи Копна се не односе много боље један према другоме. Зато се не може
тврдити да постоји природно непријатељство између Копна и Мора. Пре ће бити да те
две стихије у природном стању постоје међусобно сасвим невезано и
незаинтересовано, и то у толикој мери да је бесмислено говорити о тако својеврсном и
интензивном саодносу као што је непријатељство. Свако живо биће борави у својој
стихији, у својој средини. Медвед по својој природи није у завади са китом, а кит не
објављује рат медведу. Чак и морске и копнене грабљивице добро познају међе свог
боравишта. Медвед не насрће на посед лава или тигра; чак и најсмелије звери знају
своје место и настоје да избегну непријатне сукобе. Они који као пример природног
непријатељства наводе односе мачака са псима, само доказују да се такво природно
Карл Шмит –Планетарна напетост између Мора и Земље
www.endkampf.net
6
непријатељство коренито разликује од људског. Када пас лаје на мачку, а мачка фркће
на пса, њихов сукоб има сасвим другачији смисао од непријатељства међу људима.
Главна је разлика у томе што су људи за разлику од животиња способни да одричу
постојање најљудскијег квалитета код својих противника, а животиње нису. Биће пса
духовно и морално не доводи у питање биће мачке и обрнуто.
Међутим, симптоматично је да управо басне из живота животиња изузетно рељефно
илуструју специфично људске политичке ситуације и односе. Уопштено говорећи, са
философске тачке гледишта, феномен басни о животињама је сам по себи
интересантан. Преносећи на животињски свет изразито људске политичке ситуације,
ми их демитологизујемо, разјашњавамо, лишавамо идеолошких и реторичких велова.
Управо зато што односи међу животињама имају сасвим другачији смисао од односа
међу људима, такав алегоријски поступак – када се људи појављују као звери, а звери
као људи – омогућава да се дотад скривени смисао запази путем свесног одступања
од праволинијске и једнодимензионалне анализе. Преображај у звер отуђује човека од
људског, али оно људско кроз такво отуђење постаје само јасније и изразитије. На
томе је заснован политички смисао басни о животињама (на чему се овде више нећемо
задржавати).
Када се двојност Копно – Море пренесе на човечанство, ту би требало да се ради, чини
се, о поморским сукобима између људи Мора и копненим сукобима између људи
Копна. У ствари, све је сасвим другачије, почев од тренутка када историјска
планетарна напетост достигне одређени критични ниво. За разлику од животиња, људи
су – и само људи- способни да воде рат између народа Копна и народа Мора. Кад
непријатељство достигне највишу тачку, ратне операције обухватају све могуће
области и рат се шири са обе стране како на Копну тако и на Мору. Свака од страна је
принуђена да противника прогони унутар непријатељске стихије. После освајања
треће, ваздушне стихије, сукоб се преноси и на њу, и рат постаје ваздушни рат. Но,
исконски учесници сукоба не губе на свом квалитету и зато мислим да се може
говорити управо о сучељавању елемента Земље и елемента Мора. Када се
планетарно-историјско сучељавање приближи врхунцу, обе стране до крајности
напрегну све своје материјалне, душевне и духовне силе. Тада се битка шири на све
просторе који окружују супротстављене стране, и стихијска природна разлика Копна и
Мора се у том случају претвара у прави рат између тих елемената.
Непријатељство међу људима поседује посебну напетост која вишекратно превазилази
напетост својствену непријатељству у царству природе. У човеку се сви аспекти
природе трансцендирају, стичу трансцендентну (или трансценденталну, како вам
драго) димензију. Ту додатну димензију можемо назвати и ''духовном'' и сетити се
Рембоа који је рекао: “Le combat est aussi brutal que la bataille des homes” (6). Било како
било, непријатељство међу људима може достићи невероватан степен. Тај највиши
степен непријатељства се јасно испољава у грађанским ратовима када се противник
морално, правно и идеолошки толико криминализује да се фактички ставља ван свих
Карл Шмит –Планетарна напетост између Мора и Земље
www.endkampf.net
7
људских закона. У томе се испољава само човеку својствен, изразито натприродни
елемент, трансцендентан у односу на његову природну димензију; тај елемент узрокује
невероватну напетост и природну поларност претвара у конкретну историјску
дијалектику.
Реч ''дијалектика'' овде изражава онај посебни квалитет (својствен само човечанству)
који се кардинално разликује од свих природних облика поларности. Реч ''дијалектика''
указује на структуру ''питање-одговор'' која једина може да адекватно опише историјску
ситуацију или историјски догађај. Историјска ситуација се може схватити само као
изазов упућен човеку и његов одговор на тај изазов. Сваки историјски чин јесте човеков
одговор на питање које му историја поставља. Свака људска реч је одговор. Сваки
одговор стиче свој смисао кроз питање на које треба да одговори; за онога ко не зна
питање, реч остаје бесмислена. А смисао питања, са своје стране, лежи у оној
конкретној ситуацији у којој је било постављено.
Све то подсећа на “логику питање – одговор” (Question – Answer Logic) Р.Џ.
Колингвуда, а управо њу имамо у виду. Колингвуд је путем мишљења у терминима
“питање – одговор” желео да докаже специфични смисао историје. Он је то учинио са
изванредном прецизношћу пошто је за њега та дефиниција значила врхунац
философског пута ка превазилажењу сопственог ванисторијског природно-научног
позитивизма. Колингвудова замисао је била величанствена, али је енглески научник
сувише био под утицајем енглеске дефиниције науке својствене XIX веку да би могао
да превазиђе психолошко-индивидуалистичко тумачење проблема “питање – одговор”.
Само тако се могу објаснити његови нездрави, искомплексирани напади
германофобије који су поприлично срозали његово последње дело “The New Leviathan”
(7). Но, велика заслуга његове “логике питања – одговора” остаје несумњива. Међутим,
потребно је посебно истаћи да овде питање не поставља појединац или група људи, и
никако произвољно узет историчар при истраживању прошлости, него сама Историја
која се у свом квалитативном аспекту састоји из питања и одговора. Питање – то је сам
историјски догађај из кога кроз конкретан одговор човечанства израста следећи
догађај. У истој оној мери у којој људи прихватају изазов и питање историје и у којој се
труде да на њих одговоре својим односом и својим поступцима, у тој мери испољавају
своју способност за ризично учешће у историји и према томе се и подвргавају њеном
суду. Речју, прелазе из природног стања у историјско.
Арнолд Тојнби је развио “логику питања – одговора” (question-answer logic) до
културноисторијске концепције “структуре изазов-одзив” (8) (challenge-responsestructure).
Тојнби је концепцију “питања” развио до појма “изазова”, а концепцију
“одговора” - до “одзива”. То је била најважнија етапа у разјашњавању суштинског
обележја историјског, пошто се овде очигледно разликује не само статично поларна,
природна напетост – коју анализирају неисторијске инивидуално- психолошке
природно-научне школе мисли – него дијалектички схваћена напетост. Тојнби на
основу своје методе издваја преко двадесет култура или развијених цивилизација од
којих је свака заснована на конкретном историјском одговору, одзиву људи на питање
које историја поставља, на изазов који им упућује. На преимер, у случају Египта, изазов
су представљали природна специфичност долине Нила, везаност за реку и стална
претња непријатељских најезди. Освајање и организација простора у долини Нила,
заштита од спољних, варварских утицаја и на томе заснована египатска цивилизација
са својом културом богова, династијама, пирамидама и светом уметношћу – све је то
представљало конкретан одговор на упућени изазов.
Методологија спознаје је таквим прилазом много добила, пошто је од тада омогућено
проучавање дијалектичке структуре било које историјске ситуације. Али, ни сам Тојнби
није могао избећи карактеристичну заблуду која је знатно наштетила његовој
концепцији. Када почиње да описује механизам међусобног утицаја између двадесет
цивилизација или култура које је издвојио, у његовој анализи се губи најбитнија страна
историјског, структура саме историје – јединствена једнократност сваке конкретне
Карл Шмит –Планетарна напетост између Мора и Земље
www.endkampf.net
8
ситуације и њеног разрешења. Свеопшти закони светске историје не постоје. Тај
апстрактан покушај да се жива историја потчини сувопарним законитостима или
статистичкој вероватноћи унутар уско функционалног система у основи је нетачан.
У стварности се ради само о једнократним конкретним ситуацијама. Тако је и конкретна
ситуација наше епохе као такве одређена тиме што је у њој сучељавање Истока и
Запада стекло карактер планетарне двојности, планетарног непријатељства. Када
покушавамо да расветлимо природу дијалектичке напетости коју проузрокује та
двојност, не тежимо да изведемо свеопшти закон или статистичку вероватноћу, да и не
говоримо о грађењу неког система. Када употребљавамо реч “дијалектика”,
“дијалектичко”, ризикујемо да нас погрешно схвате и уврсте у уско хегеловску школу.
То уопште није тако. Хегелова историјска дијалектика у ствари пружа могућност да се
схвати једнократност и јединственост историјског догађаја, што се види макар из
Хегелове фразе о томе да је очовечавање Сина Божјег централни догађај читаве
историје човечанства. Из тога следи да за Хегела историја није била просто ланац
објективних законитости, него је поседовала и субјективну димензију активног
саучествовања. Но, у свеопштој хегеловској систематизацији често се губи историјска
јединственост и конкретни историјски догађај се раствара у једнодимензионалном
мисаоном процесу. Ова примедба је довољна за расветљавање нашег схватања
термина “дијалектика” и спречавање аутоматског убрајања у хегелијанце, што је врло
својствено “техничком”, аутоматском начину размишљања наших савременика.
Осим погрешног схватања суштине историјске дијалектике својственог хегелијанству у
целини, треба се такође прибојавати за XIX столеће типичне маније формулисања
законитости и откривања закона. Тој болести су били подложни практично сви западни
социолози и историчари – осим Алексиса де Токвила. Потреба да се из сваке
конкретне историјске ситуације изводи свеопшти закон развоја прекрила је научна
открића чак и најпроницљивијих мислилаца прошлог столећа скоро непрозирном
велом магловитих уопштавања.
Приписивање конкретно- историјске чињенице некаквом општечовечанском закону
било је она цена којом је XIX век платио свој научно-прирони позитивизам. Научници
једноставно нису могли ни да замисле неку истину ван свеопште функционалне
законитости која би се могла прецизно израчунати и измерити. Тако је Огист Конт –
историчар савремености са генијалном интуицијом – правилно дефинисао суштину
своје епохе представивши је као резултат развоја садржан у три ступња: од
богословља преко метафизике ка позитивизму. То је била сасвим исправна примедба
која тачно дефинише три дела потеза који је западна мисао извела од XIII до XIX века.
Међутим, позитивиста Огист Конт је и сам поверовао у истинитост принципа који је
формулисао тек пошто је изјавио да се закон три ступња односи на читаво човечанство
и на читаву његову историју. Карл Маркс је, са своје стране, дао веома тачну дијагнозу
стања ствари својственог другом ступњу индустријске револуције средином XIX века у
Средњој и Источној Европи: али невоља је у томе што је своја размишљања уздигао
до универзалне светске историјске доктрине и прогласио упрошћену тезу о “класној
борби”, док се у ствари радило само о конкретном тренутку технолошко-индустријске
револуције везаном за проналазак железнице, телеграфа и парне машине. Освалд
Шпенглер је и у XX веку знатно ограничио значај свог открића – о дубинским
историјским паралелама између садашње епохе и епохе римског грађанског рата и
раздобља цезара – тиме што је на томе засновао свеопшту теорију културних кругова,
а самим тим и убио изразито историјски нерв читавог свог рада.
4.
Индустријализација и технички развој су данас судбина наше земље. Значи, потрудимо
се да одредимо једнократно историјско питање, велики изазов и конкретан одговор,
условљене индустријско-техничком револуцијом прошлог столећа. Одбацимо притом
све површне закључке који нас увлаче у ризичне системе узрочно-последичних веза.
Карл Шмит –Планетарна напетост између Мора и Земље
www.endkampf.net
9
Из општег појма напетости смо издвојили дијалектичку напетост различиту од поларно-
статичке. Међутим, та концепција дијалектичке напетости се не сме схватати као
отрцани продукт хегелијанства, природно-научних погледа или нормативних
конструкција. Тојнбијева формула у вези “изазова-одзива” такође се мора користити
само као оруђе, пошто нам је првенствено потребно да правилно схватимо изразито
једнократну актуелну истину садашње планетарне двојности Истока и Запада.
Ту ће нам помоћи текст Арнолда Тојнбија из 1953. године са речитим насловом: “The
World and The West” (“Свет и Запад”)(9). То дело је изазвало ватрену критику и
полемику коју бисмо да прећутимо пошто нас интересује само сучељавање Копна и
Мора. Тојнби говори о нашој епохи, издвајајући у њој Запад као посебну категорију
супротстављену читавом осталом свету.
Запад је за њега агресор који је своју индустријско-техничку моћ током четири и по
столећа ширио на Исток у четири основна правца: Русија, исламски свет, Индија и
Источна Азија. За Тојнбија је веома важно што је та агресија вршена посредством
технике ослобођене од норми хришћанске традиције (entfesselte Technik). Чињеница да
је данашњи Исток сам започео са широким коришћењем технике за Тојнбија значи
почетак његове активне самозаштите од Запада. Истина, језуити у XVII веку нису
покушали да хришћанску вероисповест проповедају Индусима и Кинезима као веру
Запада, него као универзалну вероисповест која се подједнако односи на све људе.
Тојнби сматра да је тај покушај, на жалост, пропао због догматских неслагања између
разних католичких мисија и језуитске централизоване проповедничке мреже. Смисао
Октобарске комунистичке револуције је по Тојнбију у томе што је Исток почео да се
наоружава европском техником ослобођеном од хришћанске религије. Тојнби ту
технику назива “комад европске културе који се од ње одломио крајем XVI века”.
Обратимо пажњу на ту изузетно важну и апсолутно тачну формулацију.
Одакле потиче индустријска револуција? На које питање она представља одговор?
Који су јој изворишта и отаџбина, почетак и мотивација? Она потиче са острва
Енглеске и датира из XVIII века. Поновићемо свима познате датуме – 1735 (прва
коксара), 1740 (први ливени челик), 1768 (прва парна машина), 1769 (прва савремена
фабрика у Нотингему), 1770 (прва предилица), 1786 (први механички ткачки разбој),
1825 (прва парна локомотива). Велика индустријска револуција потиче са острва
Енглеске које је почев од XIX века постало главна индустријска земља на свету. Тај
историјски феномен који стално морамо имати у виду приметио је већ први немачки
социолог Лоренц фон Штајн 1842. године.
Тим поводом је писао:
“На необичан начин и сасвим неочекивано, у исто време када се Француском шире
идеје слободе и равноправности, у Енглеској се појављују прве машине. Упоредо са
њима се пред читавим светом отвара сасвим нова епоха по питању благостања,
производње, потрошње и трговине. Машине су постале права револуционарна снага у
материјалном свету, и почеле су да своју моћ из тог материјалног света који су
потчиниле шире у дубину, у све сфере духовног света.”
“На необичан начин и сасвим неочекивано” и то управо “у Енглеској”! У тим речима
се осећа чуђење, жељно спознаје, младог Немца свесног историјске ситуације свог
народа који у Паризу Луја Филипа схвата да политичка револуција проширена од 1789.
године по читавом европском континенту представља тек бледи идеолошки
епифеномен у поређењу са индустријском револуцијом која се шири из Енглеске и
представља уистину револуционарну снагу. Тако се родила управо наведена
изванредна фраза из поглавља под значајним насловом “Пролетаријат”. У истом том
тексту се по први пут у европску расправу уводи научно осмишљавање проблема
темељне разлике између радне снаге и власништва.
Дакле, индустријска револуција потиче из Енглеске XVIII века. Каква је у то време била
историјска ситуација на том острву? Енглеска је била острво које се почев XVI века
одвојило од европског континента и начинило прве кораке ка чисто поморском
Карл Шмит –Планетарна напетост између Мора и Земље
www.endkampf.net
10
битисању. То нам је са историјске тачке гледишта најбитније. Све остало је само
надградња, суперструктура. Ма који спољашњи догађај да узмемо за коначан корак ка
чисто поморском битисању – 1655. годину (Кромвел освојио Јамајку), 1688. годину
(коначно протеривање Стјуарта) или 1713. годину (европски мир у Утрехту) – главно је
следеће: један европски народ је почев од одређеног тренутка престао да острво на
коме живи сматра за део нешто удаљеног европског Копна и схватио га као базу за
чисто поморско битисање и за поморску владавину над светским океаном. Енглеска је
почев од XVI века ушла у епоху великих географских открића и латила се заузимања
колонија од Португалије, Шпаније, Француске и Холандије. Она није победила све своје
европске супарнике због моралне или оружане надмоћи, него искључиво зато што је
начинила одлучан и неопозив корак од чврстог Копна ка отвореном Мору, и у таквој
ситацији је преотимање копнених колонија било обезбеђено контролом над морским
просторима.
То је био једнократни, непоновљиви историјски одговор на исто тако једнократни,
непоновљиви историјски изазов, на велики изазов века европских географских открића.
По први пут се у познатој историји човечанства појавио изазов који се није односио
само на конкретне реке, обале или унутарконтинентална мора; по први пут је имао
планетарни, глобални карактер. Већина европских народа је тај изазов схватила у
континенталним, копненим терминима. Шпанци су створили своју колосалну
прекоокеанску империју; она је притом остајала у суштини копнена и заснивала се на
опширним континенталним масама. Руси су се упутили даље од Москве и освојили
колосалну земљу – Сибир. Португалцима, и поред њихових задивљујућих достигнућа у
морепловству, такође није пошло за руком да пређу на чисто поморско битисање. Чак
и херојски еп из епохе португалских открића, Комоенсове “Луизијаде”, о Индијском
океану прича уз суштини исто као и Вергилијев Енеј о Средоземном мору. Холанђани
су се први пут упустили у глобалне поморске пустоловине и задуго остали у првим
редовима. Но, база је била преслаба, укорењеност у политици копнених држава
предубока, тако да је Холандија после склапања мира у Утрехту 1713. године била
коначно привезана за Копно. Французи су започели да двестагодишњи рат са
Енглеском и на крају крајева га изгубили. Енглеску континент није нарочито
забрињавао (the least hampered by the continent) и она је коначно и успешно прешла на
чисто поморско битисање. То је створило непосредне претпоставке за индустријску
револуцију.
Карл Шмит –Планетарна напетост између Мора и Земље
www.endkampf.net
11
Некадашње европско острво је одбацило традиционалну, копнену слику света и
почело да на свет доследно гледа са позиције Мора. Копно као природни животни
простор човека се претворило у нешто друго, у обалу која се простире у дубину
континенталних пространстава, у backland. Енглески витезови су још у XV веку у доба
Јованке Орлеанке, налик на витезове других земаља, у часном двобоју стицали
трофеје. Енглези су све до XVI века били овчари који су продавали вуну у Фландрију
где су од ње правили тканине. И тај се народ претворио у нацију “поробљивача мора”
основавши не само поморску, него океанску, светску империју. Острво је престало да
буде одвојени фрагмент Копна и претворило се у Брод усидрен крај континента. Место
старог копненог Номоса Земље заузео је нови Номос који у своју структуру укључује
освојене просторе отвореног Мора, али притом отворено море откида од
континенталне масе и простор Мора сучељава простору Копна да би путем контроле
Мора над Копном успоставио равнотежу.
Оно што се од европске културе одвојило у XVI веку није било, упркос Тојнбију,
“технички комад” већ нешто сасвим друго. Европско острво се откинуло од европског
континента и нови свет Мора је на позив острва устао против традиционалног света
континенталног Копна. Тај свет Мора је изнедрио противтежу свету Копна и мир
(Frieden, peace) на земљи је постао сличан ваги у његовим рукама. То је представљало
изражавање конкретног одговора на изазов откривеног Светског Океана. И на том
острву Енглеској које је прихватило изазов и начинило одлучан корак ка поморском
битисању изненада су се појавиле прве машине.
5.
Брод је основа поморског битисања људи исто као што је и Дом основа њиховог
копненог битисања. Брод и Дом нису антитезе у смислу статичне поларне напетости;
они представљају различите одговоре на различите изазове историје. И Брод и Дом се
граде помоћу техничких средстава, али је њихова основна разлика у томе што је Брод
– апсолутно вештачко, техничко средство кретања засновано на тоталној владавини
човека над природом. Море представља подврсту природне средине потпуно
различиту од Копна. Море је отуђеније и непријатељскије. Према библијској причи,
човек је стекао своју животну околину управо путем одвајања Земље од Мора. Море је
остало скопчано са опасношћу и злом. Овде упућејемо читаоца на коментаре првог
поглавља “Књиге Постанка” у трећем тому “Црквене Догматике” Карла Барта. Само
ћемо истаћи да је човечанство морало уложити знатан напор за превазилажење
древног верског ужаса пред Морем. Том приликом уложени технички напор суштински
се разликује од сваког другог техничког напора. Човек који се одважио на путовање
морем – реч “пират” је првобитно означавала онога ко је способан за ризик – мора
имати, по речима песника, “троструки оклоп на прсима” (aes triplex circa pectus).
Човеково сламање махиналног отпора природе, које представља суштину културне и
цивилизаторске делатности, у случају бродоградње и освајања Мора потпуно се
разликује од узгајања стоке и изградње кућа на Копну.
Центар и језгро копненог битисања са свим његовим конкретним нормативима – кућа,
власништво, брак, наследство итд. – све је то Дом. Сви ти конкретни нормативи
израстају из особености копненог битисања и нарочито из земљорадње. Темељна
правна институција, власништво – Dominium – добила је назив од Дома, Domus. То је
очигледно и познато свим правницима. Многи правници, међутим, не не знају да
немачка реч Bauer (paganus, сељак) не води порекло директно од речи “Ackerbau”
(ратарство), него до “Bau”, “Gebaude”, “aedificium”, тј. “зграда”, “грађевина”, “дом”. Онај
е првобитно означавала човека власника дома. Значи, у центру копненог битисања
стоји Дом. У центру поморског битисања плови Брод. Дом је мировање. Брод је
кретање. Зато Брод поседује другу средину и други хоризонт. Људи који живе на Броду
налазе се у сасвим другачијим односима како међусобним тако и са околином. Њихов
однос према природи и животињама сасвим је другачији него код људи Копна. Копнени
Карл Шмит –Планетарна напетост између Мора и Земље
www.endkampf.net
12
човек припитомљава звери – слонове, камиле коње, псе, мачке, магарце, козе и “све
што му припада” – и од њих прави домаће животиње. Рибе је немогуће припитомити,
оне се могу само ухватити и појести. Оне не могу постати домаће животиње пошто је
сама идеја Дома мору туђа.
Да би се схватила бездана разлика између копненог и поморског битисања навели смо
културноисторијски пример. Сада покушавамо да нађемо одговор на питање зашто се
индустријска револуција са њој својственим ослобађањем техничког порива (entfesselte
Technik) појавила у условима поморског битисања. Копнено битисање чији је центар
Дом, има сасвим другачији однос према техници од поморског битисања чији је центар
Брод. Апсолутизовање техничког напретка, поистовећивање сваког прогреса
искључиво са техничким напретком, укратко, оно што се подразумева под изразом
“ослобођени технички порив”, “ослобођена техника” – све се то могло појавити и
развити само на основу поморског битисања, у клими поморског битисања. Острво
Енглеска је својим прихватањем изазова откривеног светског океана и довођењем до
логичке завршнице преласка на чисто поморско битисање дало историјски одговор на
питање које је поставило епоха географских открића. То је истовремено био предуслов
индустријске револуције и почетак епохе чију проблематику сви ми данас
проживљавамо.
Овде говоримо конкретно о индустријској револуцији која је сада наша заједничка
судбина. Та револуција се није могла остварити нигде и осим у Енглеској XVIII века.
Индустријска револуција управо и означава ослобађање техничког напретка, а то
ослобађање постаје разумљиво само полазећи од особености поморског битисања у
коме је оно до извесне мере разумно и неопходно. До техничких открића је долазило у
сва времена и у свим земљама. Техничка надареност Енглеза не премашује
надареност других народа. Разлика је само у томе на који начин и у којим размерама
се техничко откриће користи; другим речима, у какав систем норматива се то откриће
смешта. Техничка открића се у условима поморског битисања лакше и слободније
остварују, пошто се не морају обавезно уграђивати у фиксну структуру норматива
својствених копненом битисању. Кинез су измислили барут; они нису били ништа
глупљи од Европљана који су га такође измислили. Но, у условима чисто копненог,
затвореног битисања тадашње Кине, то је имало за последицу његово коришћење
искључиво за игру и ватромете, док је у Европи довело до открића Алфреда Нобела и
његових следбеника. Енглези са свим својим чувеним открићима из XVIII века на прагу
индустријске револуције – коксарама, ливењем челика, парном машином, ткачким
разбојем итд. – нису били генијалнији од других народа из других земаља и других
епоха који су живели у складу са копненим законима и независно од Енглеза дошли до
сличних открића. Техничка открића нису откровења тајанственог вишњег духа. Она су
умногоме диктирана временом. Но, да ли ће се заборавити или даље развијати – то
зависи од оног људског контекста у коме је до њих дошло. Изразићу се одређеније;
техничка открића која су основ индустријске револуције само ће тамо и довести до
индустријске револуције где је начињен одлучан корак ка поморском битисању.
Прелазак на чисто поморско битисање већ у самом себи и својим непосредним
последицама носи ослобађање технике као самосталне и самодовољне снаге. Сваки
развој технике у претходним раздобљима копненог битисања никада није доводио до
појаве таквог принципа као што је Апсолутна Техника. Притом треба истаћи да облици
културе повезани са обалама и унутрашњим морима још увек не значе прелазак на
чисто поморско битисање. Брод постаје права антитеза Дома само ако је освојен
Океан. Безусловна вера у напредак (схваћен као технички напредак) представља
сигуран знак да је извршен прелазак на поморско битисање. У историјски, социјално и
морално бесконачном простору поморског битисања сама по себи настаје ланчана
реакција бескрајног низа открића. Не ради се о разлици између номадских и
седелачких народа, него о противречности Копна и Мора – две супротне стихије
битисања човечанства. Зато је погрешно говорити о “поморским номадима” у истом
низу са номадима на коњима, камилама итд. Неосновано је преносити копнене услове
Карл Шмит –Планетарна напетост између Мора и Земље
www.endkampf.net
13
на стихију Мора. Животни простор човечанства у његовим натприродном, историјском
смислу радикално се разликује по свим параметрима – спољашњим и унутрашњим –
зависно од тога да ли се ради о копненом или поморском битисању. Ма са ког
становишта гледали на ту разлику – са Мора на Копно или са Копна на Море – она се
испољава у сасвим другачије устројеном цивилизационом и културном пољу свих сила;
притом треба рећи да је култура сама по себи у већој мери својствена Копну, а
цивилизација Мору (10); поморско битисање је оријентисано техноморфно, а копнено –
социоморфно.
Два најважнија феномена XIX века могу се разјаснити у новој светлости помоћу теорије
особености поморског битисања. Ради се о класичној политичкој економији XVIII –
почетка XIX века и о марксизму. Упоредо са развојем индустријске револуције
бескрајност која се откривала подстицала је на даље кораке на путу ослобађања
техничког напретка. Такозвана класична политичка економија представљала је
концептуалну надградњу изведену из првог ступња индустријске револуције, док је
марксизам своју доктрину засновао већ на тој надградњи класичне политичке
економије. Он ју је развио и извео концептуалну надградњу за други ступањ
индустријске револуције. Такав марксизам је прихватила елита руских
професионалних револуционара којима је 1917. године пошло за руком да изврше
револуцију у Руској Империји и двоструку надградњу пренесу на услове своје аграрне
земље. У свему томе се уопште није радило о практичном остваривању чисте доктрине
и о логичној реализацији објективних закона историјског развоја. Радило се о томе да
је индустријски заостала аграрна земља осећала потребу за савременом
индустријском техником, пошто би јој у супротном била обезбеђена улога ловине за
друге индустријски развијеније крупне државе. Тако се марксизам из идеолошке
надградње другог ступња индустријске револуције претворио у практично оруђе за
превазилажење индустријко-техничке незаштићености огромне земље, као и за
збацивање старе елите која очигледно није успевала да изврши историјски задатак.
Али, доследно довођење принципа класичне политичке економије до логичког краја
било је само један аспект марксистичке доктрине. Корени марксизма су остали
хегелијански. На једном месту Хегелових “Основних црта филозофије права” у
параграфу 243 садржан је смисао читавог проблема. То је чувено место. Тај параграф
описује дијалектику буржоаског друштва које се неометано развија по сопственим
законима и истиче да “то друштво неминовно носи у себи све већи пораст
становништва и индустрије ”. Хегел тврди да такво друштво “и поред свог богатства
никада неће бити довољно богато, тј. полазећи од само од својих унутрашњих
могућности никада неће моћи да спречи пораст немаштине и броја сиромашних
становништва”. Хегел притом отворено за пример узима тадашњу Енглеску. Он у
параграфу 246 наставља:
“Према тој дијалектици, конкретно буржоаско друштво је принуђено да излази ван
својих граница да би међу другим народима који или по нивоу развоја индустријских
средстава или по техничком искуству заостају, тражило потрошаче својих производа, а
значи и средства за свој сопствени опстанак ”(11).
То су чувени параграфи 243-246 из Хегелових “Основних црта филозофије права” који
су коначан развој стекли у марксизму. Али, колико ми је познато, нико није обратио
пажњу на најдубљи смисао параграфа 247 који непосредно следи после управо
цитираног. У њему је садржана тврдња о темељној сучељености Копна и Мора, и даље
развијање тог 247. параграфа могло би бити од не мањег значаја и важности него
развијање параграфа 243-246 у марксизму. Ту се индустријски развој доводи у везу са
поморским битисањем. Тај 247. параграф садржи следећу кључну реченицу:
“Исто као што је за брак први услов тврда земља, Копно, тако је и за индустрију Море
она стихија која је максимално оживљава”.
Карл Шмит –Планетарна напетост између Мора и Земље
www.endkampf.net
14
Овде прекидам своје излагање и пажљивим читаоцима препуштам могућност да у
њему виде почетак развијања 247. параграфа из Хегелових “Основних црта
филозофије права” као што је и развијање параграфа 243-246 створило марксизам.
Наша анализа рађа ново питање и заједно са њим нову опасност. Сама по себи се
намеће жеља да се постави следећи проблем: какав је актуелни изазов историје? И
одмах искрсава опасно искушење да се на то питање одговори на стари начин,
одговарајући и правилан за претходну епоху. Људима је својствено да се држе онога
што је некада пре доказало своју истинитост и делотворност. Они одлучно одбијају да
схвате да нови одговор човечанства на ново питање може бити само претпоставка, и
то најчешће слепа претпоставка као у случају Колумбовог путовања. Човек има
неодољиву потребу да се према хронолошки последњем историјском искуству односи
као према нечем вечном. Када смо ми, Немци, 1914. године у Француску, чинило нам
се да ће се догађаји даље одвијати као и 1870-1871. године све до наше одлучујуће
победе. Када су опседнути Французи 1870-1871 учинили покушај пробоја из Париза,
били су сигурни да ће све опет ићи по сценарију победоносне револуције 1792. год.
Када је државни секретар САД Стимсон 1932. године прогласио своју чувену доктрину,
Стимсонову доктрину, сматрао је да настала ситуација у целини, мада у већим
размерама, подсећа на 1861. годину и почетак рата за независност.
Осећај за историју нас мора сачувати од сличних грешака. Парадоксално је да је
мишљење да одсад помоћу техничких средстава започиње продор у нове бесконачне
просторе свеира распрострањено управо у оним земљама које су најдаље отишле
путем ослобађања технике. У поређењу са тим пробојем у свемир петстогодишњи
пробој епохе великих географских открића чини се небитним одсечком времена. Људи
планирају напад на стратосферу и летове на Месец. Сама наша планета, Земља,
претвара се у свемирски брод који плови свемиром.
Такво мишљење ми се чини као понављање старог одговора, развој оног одговора који
је некада био дат на изазов откривеног светског Океана. Изазов данашњице људи
сматрају за замашно понављање открића Америке. То је, да тако кажемо, психолошки
разумљиво. Онда су се откривали нови континенти и океани на Земљи. Данас не
видим никакав откривени свемир, не чујен никакав свемирски изазов. Нећемо говорити
о летећим тањирима. Ослобођена техника може до миле воље силовито продирати у
свемир; из тога неће испасти нови историјски изазов и тим пре одговор на такав
изазов. Свакако, ослобођена техника проузрокује страховит импулс силе и тежњу да
се он превазиђе. Но, тај импулс није исто што и изазов. Тачно је да савремена техника
непрестано рађа вештачке потребе, али то само значи да је она у најбољем случају
способна да даје крајње вештачки одговор на питање које јој је исто тако вештачки
постављено.
Управо тај најсавременији развој старог одговора је са тачке гледишта историје
неисторичан и анахрон. Уосталом, сасвим је природна ситуација када онај који је у
претходној епохи победио не обраћа пажњу на нови изазов историје. Па и како би
победник могао схватити да је његова победа једнократна истина? Ко ће га томе
научити? Дошао сам до закључка: већ је и то добро што одбијамо да дамо стари
одговор на ново питање. Већ је много и то што нови свет не поимамо по оној схеми
“новог света” која је постојала јуче. Лично ја нови изазов не видим са оне стране
стратосфере. Примећујем да ослобођена техника људе пре ограничава него што им
отвара нове просторе. Савремена техника је потребна и корисна. Али, она је данас
веома далека од тога да служи као одговор на било какав изазов. Она само
задовољава нове потребе које делимично и сама рађа, док се у свему осталом и сама
доводи у питање, што значи да је управо из тог разлога не може представљати
одговор. Сви говоре да је савремена техника нашу земљу учинила смешно малом.
Зато се нови простори одакле ће се појавити нови изазов морају налазити на нашој
земљи, а не ван ње у отвореном свемиру. Онај коме првом пође за руком да подјарми
ослобођену технику, пре ће дати одговор на садашњи изазов од онога ко уз њену
Карл Шмит –Планетарна напетост између Мора и Земље
www.endkampf.net
15
помоћ покуша да се искрца на Месец или Марс. Кроћење ослобођене технике је подвиг
за новог Херкулеса. Из те области као да чујем нови изазов, изазов Садашњице.
-----------------------------------------
1 – Carl Schmitt “Die Planetarische Spannung zwischen Ost und West”, 1959 in “Schmitttiana-III” von
prof. Piet Tommissen, Brussel, 1991
2- “Политика држава и њихова географија”
3- Католик Шмит сматра да Filioque само подвлачи Свету Тројицу Божанства и појачава
иконографско опредељење хришћанске догме, док му се одрицање од те новине чини као израз
иконоборачког старозаветног духа. То је погрешна теза коју оповргава чак и такво историјско
запажање као што је свеопшта распрострањеност и поштовање икона код православних
народа, поготово у Русији где икона све досад игра тако колосалну улогу у верској пракси какву
није играла чак ни у раздобљима процвата католицизма у Европи. Штавише, увођење Filoque је
представљало израз управо оног апстрактног монотеизма и рационалистичке теологије, који
ничег заједничког немају са тврдњом о потпуности Свете Тројице и примату Лика. Детаљније о
томе видети у А. Дугин “Метафизика Благовести”(А.Д.)
4-Макиндер је у почетку користио термин “Pivot area”, “осовинска област”, а потом “Heartland”,
“Срце Света” (А.Д)
5- “Номос” је темељна категорија Карла Шмита, осовина његове теорије истоирије, права и
геополитике. Његов главни рад се зове “Der Nomos der Erde”. Номос – у грчком verbum
occasionalis од глагола nemein који значи “узимати, поседовати, делити, раздељивати,
сређивати итд.”. Етимолошки му одговара немачко nehmen и Nahme, тј. “узимати”, “узето”.
Сродно је речи Nahme, тј. “име”. У руском језику ту идеју најближе одражава реч “имет” (имати)
и старословенско “имат” (узимати), од кога је “им”, “имуество”, “имение” (име, имовина, имање),
одакле је “поднимат”, “перенимат”, “отнимат” (подизати, преузимати, одузимати), па чак и
“понимат” (схватати) (упоредити фр. saisir – хватати, узимати, схватати). У нечему је блиско
значењу речи “делит”, “надел”, “дол” (делити, подела, удео). Идеја “номоса” је идеја сређене
структуре својствене специфично људској историјској организацији друштва, породице,
територије, права итд. Појам “номоса” код Шмита се може довести у везу са појмом “структуре”
код француских структуралиста, с тим што се у овом случају не сме искључивати ни директан
плагијат (природно, од стране Француза). Позната је чињеница да је Шмит у знатној мери
утицао на једног од највећих европских хегелијанаца Александра Кожева који је са своје стране
био учитељ Маркузеа. (А.Д).
6- “Духовна битка је исто толико сурова колико и рат међу људима” (фр).
7- И сам Шмит би могао бити оптужен за русофобију засновану на исто толико неоснованим (у
целини узев) предрасудама, које, међутим, проистичу из другог извора; из његове верске
привржености католицизму и геополитичког апсолутизовања Средње Европе. Армин Мелер је у
својој блиставој књизи “Конзервативна револуција у Немачкој 1918-1932” убедљиво показао
како се геополитичко рашчлањавање Европе на три зоне – Западна Европа (Енглеска,
Француска), Средња Европа (Немачка, Аустрија), Источна Европа (Русија) – пројектује на то
какву културну оцену житељи те три зоне дају својим суседима. Немци су за Енглезе и
Французе варвари управо изашли из шума, “Хуни”, дивљи Атилини потомци. Сами Немци у
Русима виде такве варваре. Но, за Русе су Немци, који се Французима и Енглезима чине
варварима, бездушни аутомати, носиоци изразито западне цивилизације и културе (тј. класични
преувеличани Европљани), док сами Немци Французима и Енглезима пребацују одсуство
животности и историјског полета. Узгред, та геополитичка типологија европских етноса је
условила концепцију “младих народа” (немачки конзервативни револуционари су је позајмили
од Достојевског) која за такве узима Русе и Немце. Другим речима, пребацивање за варварство
могло се тумачити и у позитивном кључу као што је био случај у русофилском (претежно
пруском, протестантском или паганском) лагеру Конзервативне револуције у Немачкој у који су
спадали Артур Милер ван дер Брук, Освалд Шпенглер а нарочито Ернст Никиш и национал-
бољшевици. Но, Шмит и поред своје русофобије заслужује да га Руси поштују и проучавају, као
што и он сам, иако ватрени немачки националиста, Енглез Колингвуду због интелектуалних
заслуга лако опрашта његову германофобију (А.Д.)
8- У руском језику не постоје две речи које би одговарале енглеским терминима “answer” и
“response”. У овом случају их преводимо као “одговор” и “одзив”. Оба термина значе “одговор”.
Узгред, таквог разликовања нема ни у немачком, тако да Шмит користи енглески термин
“response” увек када се позива на Тојнбија и немачку реч “Antwort” када имплицитно има у виду
Колингвуда. Постојање два термина у самом енглеском језику се не објашњава јасном
семантичком поделом, него романским дуплирањем (response) германске речи (answer).
Карл Шмит –Планетарна напетост између Мора и Земље
www.endkampf.net
16
Одлучили смо да у руском преводу убудуће обе речи преводимо као “одговор” да не бисмо
терминолошки претрпавали текст (тим пре што смо показали да је та разлика вештачка).
Response као одговор-одзив по Шмитовој замисли описује људску реакцију на изазов историје у
кључу који је апстрактнији од природно-научних представа од којих се Колингвудове концепције
никада нису до краја ослободиле. Уосталом, даље у свом излагању и сам Шмит почиње да
користи оба термина као синониме, бирајући овај или онај пре из чисто стилских разлога. Исто
се може рећи и за пар термина “питање” и “изазов”, question и challenge. У овом случају Шмит
предност даје речи “изазов”, коју час преводи на немачки Ruf, Anruf, час је оставља у
првобитном енглеском облику – challenge. Тај термин се у руској философској литератури
уобичајено преводи као “изазов”.
9- Та формула “The World and the West” (и имплицитно у њој садржана геополитичка
концепција) очигледно има нешто заједничко са радом Семјуела Хантингтона “Clash of
civilizations” чије једно поглавље има сличан назив “The West and the Rest”. Амерички
конзервативац Хантингтон је очигледно под Тојнбијем утицајем и по свему судећи себе сматра
за његовог настављача. (А.Д.)
10- Очигледна алузија на Освалда Шпенглера који је супротстављао цивилизацију и културу.
(А.Д.)
11- Из те поставке се лако изводе основни чиниоци Лењинове теорије “империјализма као
највишег стадијума развоја капитализма” и темељни принципи концепције “аутархије великих
простора” (и шире, “економског национализма”) Фридриха Листа. Занимљиво је да су немачки
конзервативни револуционари из развоја Листових теорија извукли практично исте закључке
као и Лењин из Хегела и Маркса. У оба случаја се радило о планетарној антиимперијалистичкој
борби за “права народа” против англосаксонског таласократског колонијализма. Узгред, главни
теоретичар “права народа” био је управо Карл Шмит. Геополитичка примена и развој тог
принципа карактеристични су за Хаусхофера. (А.Д.)
vizionar777

Филозофија Фашизма- Текст за све који не знају која је разлика између Национал-Социјализма и Фашизма

КОМУНИЗАМ НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ 1929. - 1940.

- репринт оригиналног издања, Београд 1940.

После антизаветне, антисветосавске Доситејеве духовне револуције, започело је стварање новог српског човека без Христа, по секуларном, западњачком моделу Човекобога, човека без Бога. Од човека без Бога до човека против Бога пут није далек. Тај пут прошао је српски народ од Доситеја до комуниста.

Б. Обрадовић, Нова Искра, број 59

"Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Нека се свак, ко је српски родољуб пашти да задобије Царство небеско којим се једино може задржати царство земаљско на дуже време."

Владика Николај Велимировић

"Кад су мислили да све знају, тек онда нису ништа знали. Јер уколико су више познавали микробе, утолико су мање знали за Бога."

Владика Николај Велимировић

"А ви, Срби, где сте? Милиони Срба боје се Бога и стиде се светаца Божјих. Где се налазите вас неколико стотина што стојите испред народа српскога: да ли сте са Европом или са својим народом? Ако кажете да сте са Европом, онда се брзо лечите, да не би заразили свој народ. Аколи кажете да сте са својим народом, пазите да се не ухватите у лажи. Јер није лак пут народни. То је узан и тесан пут поста и молитве и милостиње. Ал то је једини спасоносни пут. Богу нека је слава. Амин."

Владика Николај Велимировић

САДРЖАЈ:

Увод

Универзитет као комунистичко поприште
Приступ
1. "Стручна" студентска удружења
2. Културна и економска удружења
3. Универзитетски семинари
4. Студентске мензе
5. Културне тековине
6. Комеморације
7. "Опште студентски зборови"
8. Пропаганда за "мир"
9. Борба за похапшене другове
10. Пропаганда слободне љубави
11. Дебатни клубови
12. Зидне новине
13. Штампа
14. Са универзитетских катедри

Развој комунистичке акције
а) у раздобљу 1929. – 33
б) у години 1934
в) у години 1935
г) у години 1936
д) у години 1937
е) у години 1938
ж) у години 1939
камулфажа комуниста
промењена политика
нова политика
з) у години 1940
акције по студентским домовима
Савез студентске омладине

Социјални проблем нашег студентства и решења која предлажу национални студенти
Закључак

Додатак
писан после народно-државног слома септембра 1941

ОРАО И СВИЊА
ИЛИ НАША БРАЋА ПОДМИЋЕНА ОД ТУРАКА
Једном свиња из пуна корита
пред вратима имућнога дома,
и ка умије, по свињски локаше.

Орај гордо на крутој литици
величава крила одмараше
и оштраше смртоносне канџе
бацајући пламене погледе
на све стране у прољетње јутро,
к побједи се новој готовећи.
Него свиња, како се налока,
поиздиже турин обрљани
и угледа на литицу орла.
Грокну крупно, па говори орлу:
"Шта ту чучиш на голој литици,
несретниче и гладни ајдуче,
изгнаниче под општим проклетством?
Што је твоја жалосна судбина?
Празна слава и грабеж крвави,
па и с крвљу ручак без вечере.
Помири се и предај људима,
виђи ка се живи обилато:
мени на дан три корита дају,
све пуније једно од другога;
па цио дан у глиб до ушију,
превраћам се, на свијет уживам;
ни што мислим, ни главу разбијам,
но иза сна на пуно корито."
Орај тресну, па прикупи крила,
с презренијем одговара свињи:
"Мож се хвалит ка поштено живиш
пред свињама, али не пред нама,
јербо наше племе поносито
таквога се гнушава живота.

Него ти се чудити и није:
свињски мислиш, а свињски говориш
То ти сада дају и госте те,
ал' не зато рашта ти помишљаш,
но док мало накупиш сланине,
па ће одмах маљугом по цику.

То погађаш, ми смо грабитељи,
под вселенским живимо процесом
опасности и крвопролића;
то су наше игре и пирови.

Но ликови наши поносити
јесу симбол земног величанства,
на крунама царскијем блистају;
јошт се круне диче и поносе
што су лика нашега достојне."

То изрече, па хитро полети,
ка крилата из лука стријела,
у својему над облаком царству.

Оста свиња у гадном брлогу
чекајући у чело сјекиру.
Петар Петровић Његош, Пјесме, књига I, 208

УВОД

Збивање, друштвено и политичко, у једном раздобљу и у једној средини, може се упознати кроз карактеристичне чињенице које треба средити у целину, уобличити их и објаснити објективне околности њиховог постанка. Покушаћемо да то учинимо с једним раздобљем на Београдском Универзитету; са раздобљем које не чини част ни науци, ни држави, ни народу, ни студентима, нити њиховим наставницима.
Желимо да у кратким потезима изнесемо збивања на Београдском Универзитету од 1929. до данас. Главна нит која се провлачи кроз ове редове биће деловање на ширењу комунизма од једног дела омладине и оних који су је у томе послу помагали.
Различити су узроци постанка развоја и деловања комуниста на нашем Универзитету. То су, пре свега:
1. Социјална питања, која се намерно или нехотице, не решавају или се решавају непотпуно и неправично;
2. Студентска питања, покаткад од надлежних решавана, но увек непотпуно, недовољно, несистематски, бојажљиво, са отезањем и колебањем;
3. Нерешена политичка питања у земљи;
4. Ненационални и надрислободарски став самих универзитетских наставника, у великој већини масона;
5. Скандалозна политика универзитетских власти, било у погледу универзитетске имовинске политике, било у погледу избора способних за наставнички кадар;
6. Погрешна политика државне власти која, заузета партиско-кликашком борбом, није у прво време уопште обраћала пажњу на Универзитет, а доцније је – када је било скоро већ доцкан – отклањала само спољне манифестације тешке болести наших Универзитета, док је њене узроке остављала неотклоњене и неуништене.
7. Уживачко-јавашлијски дух саме студентске омладине која се у већини одала уживању задовољстава и која се истовремено физички одвајала од породице, а духовно од свог народа и народне традиције;
8. Несметано деловање страних елемената у земљи, поглавито Јевреја како у редовима професора, тако и у редовима студената;
9. Партизанско-капиталистичко-котеријашки дух суревњивости и завидљивости, као и жеља за што лакшим и бржим негомилавањем богатства који је потпуно замрачио видик нашој водећој средини и нашој "интелигенцији";
10. Недостатак предузимљивости наше старије генерације која је делом изгинула, а делом изморена ратовима за национално ослобођење и уједињење;
11. План и намера Комунистичке интернационале да на Београдском универзитету створи своје упориште, пошто наша земља по својој социјалној структури иначе није погодна за развијање комунистичке идеологије и зато је комунизму потребно, да од наше младе интелигенције која са Универзитета треба да иде у народ, направи мотор марксистичке идеологије и револуције;
12. Недостатак једне првенствено националне и стварно наше народне идеологије, која би била кадра да понесе народ и да реши многе нерешене етничке, социјалне и покрајинске проблеме нашег народа, као и позно јављање једне такве идеологије у нашем народу, која је данас једина способна да се супротстави и свима силама одупре туђинској јеврејско-бољшевичкој идеологији.
УНИВЕРЗИТЕТ КАО КОМУНИСТИЧКО ПОПРИШТЕ
Већ одавно је Београдски Универзитет поприште и главно уточиште марксистичке, ненародне, сепаратистичке, противдражавне и анти-монархистичке делатности разних страних, јеврејских и домаћих али издајничких и ненародних елемената. Ова делатност узела је маха на њему и зацарила се поглавито из разлога што је велики део професора надри-слободарски расположен или левичарски настројен; што добар део наставника, неразумевајући народни дух, припада комунистичким, масонским и ротаријанским круговима. Сви ови фаворизовали су, на све могуће начине, разне групе студената почев од ортодоксних комуниста, па преко социјалиста, социјал-демократа, демократа, црногорских и македонских сепаратиста и босанских аутономаша, све до студената припадника мањинских група. Ово су наставнички кругови чинили зато, што су у акцијама наведних студентских група гледали своје оружје против политике свих могућих влада наше државе, од рата за ослободјење до данас. Међутим, свака акција национално, а нарочито монархистички распложених студената, кочена је, па се чак није презало ни од професорских репресалија над њима. Свакој акцији левичара на Београдском Универзитету ови наставнички кругови омогућавали су легални карактер, па чак и тада, када су такве акције биле од највеће штете по интересе народа, Државе и Краља.
Левичари су прибегавали и физичком терору, чак и помоћу оружја; левичари су уништавали универзитетску имовину и учила, на најварварскији начин, - али за њих није било казне. Наиме, универзитетска власт никада се није трудила да кривце пронађе, а када би их и пронашла, она је за њихово осуђивање тражила најверодостојеније доказе, који би се у пракси сводили на сопствено признање кривице. Пошто овог није било, није било ни казни.
Међутим, националисти нису смели да се бране чак и када су физички нападнути. Националисти су увек били криви, макар и зато, ито нису успели да се склоне или побегну. Временом су национални студенти доспели у такав положај, да нису могли наћи ни заштите од физичког терора необуздане комунистичке руље и њихових банди на Универзитету. С једне стране, физички терор комуниста, а с друге стране префињени притисак професора марксиста и левичара, односно масона – били су и Сцила и Харибда за националисте. Многи од националних студената нису смели да посећују ни предавања, а они који би долазили на часове, морали су да носе оружје и да иду у пратњи наоружаних другова.
Комунисти и други против-државни, против-народни и издајнички елементи свих њима сродних врста, сасвим слободно дејстувују на Универзитету. Тамо несметано врше пропаганду усмену и писмену, кроз забрањене списе, брошуре, књиге и летке. Ректорат неће да предузима ништа да би ово спречио. Он чак комунистима ("Акциони одбор стручних студентских удружења") даје право да заступају све студенте, даје им моралну и материјалну помоћ; свим средставима и силом своје власти стара се да у корист комунистичких роварења заштити надри-аутономију универзитетских зграда; омогућује потпуну слободу пропаганде комуниста на целом Универзитету, а за противдражавне испаде (певање интернационале, проглашавање штрајка против Државе и "оних који нису санкционисали први покушај Споразума Мачека и Цветковића" слављење злочинаца осуђених на смрт, чак и убица покојног Краља и друго) никога не кажњава, као ни рушење универзитетских зграда, ломљење намештаја, научних инструмената и рушење Студентског дома – Краљеве задужбине.
Главни штаб комуниста на Универзитету представља такозвани "Акциони одбор стручних студентских удружења" који сачињавају представници свих студентских "Стручних удружења" са свих факултета. Овај одбор је нелегалан, т. ј. никада није признат од власти, али то није сметало а и данас не смета универзитетским властима да допуштају његову акцију, да преговарају с њим да усвајају његове сугестије, закључке, и да се покоравају његовим уценама.
Главна средишта око којих се окупљају студенти комунисти за акцију и где кроје планове, држе забрањени материјал, јесу студентске мензе, просторије разних "стручних" студентских удружења и домови студената: – "Краља Александра" – и "Гајрет", - и студенткиња "Краљица Марија".
Путеви и начини којима се шири и пропагира комунизам разнолики су, и углавном ови:
1. "Стручна" студентска удружења.
Марксисти су врло добро увидели, да је за владање Универзитетом потребно освојити све позиције у студентском јавном животу. Комунисти и њима подобни издајници народних, животних интереса, добили су стручно удружење под своју власт одприлике за две године рада. Благодарећи плиткоумности бружоазије, комунисти су под фирмом анти-фашистичког или демократског блока, освојили 90-проц. стручних удружења. Недајући опзицији ни право говора, уопште не држећи се друштвених правила и сасвим се непокоравајући универзитетским уредбама и властима, плаћајући чланарину и таксе код уписа за своје присталице и симпатизере, а прећутно чак и помогнути од Универзитетских власти и наставника, марксиста и масона, они су врло лако освојили та стручна удружења. Помоћу лажи и терора, они су, например са двадесет својих црвених бандита, држали у својој власти удружење студената за српско-хрватски језик и књижевност, у којем је било учлањено 200 студенткиња - некомунисткиња.
Најважнија и најјача комунистичка стручна удружења јесу: Правничко студентско удружење; Удружење медицинара; Удружење студента агронома; Удружење студената математичара; Удружење студената – шумара, Удружење студената машинске и електро-технике (УСМЕТ), и друга. Значај ових удружења јесте у томе што она као што поменусмо:
а) састављају тзв. АКЦИОНИ ОДБОР, који наступа свугде и то с успехом, у смислу комунистичке делатности. Као студентска репрезентација он сазива зборове, митинге, организује све манифестације и демонстрације, штрајкове, нереде и туче;
б) воде "бригу" о студентским уџбеницима и табацима, о ваншколском стручном образовању студената, имају велики утицај на нове студенте.
Статистичке истине ради ваља напоменути да оне имају учлањено највише до 20 проц. студената на Београдском Универзитету.
2. Културна и економска удружења.
Од којих је најважније "ПОТПОРНО СТУДЕНТСКО УДРУЖЕЊЕ". Оно је од изванредног значаја јер му се стављају на расположење огромна новчана средства из универзитетских фондова, која комунисти употребљавају за своје људе и за своју пропаганду.
Управу Потпорног уружења чине "делегати" стручних удружења, дакле, комунисти. Иначе, освојили су га као и сва стручна удружења; на силу и превару. Углавном, ова су удружења покрајинска, старају се о својим земљацима, материјално их помажу, а зато од студената траже "само" да се одрекну своје Отаџбине и да постану интернационалисте, и црвени. Најважнија су била а и сада су "ВАРДАР", "ВОЈВОЂАНСКИ КЛУБ", "НЕРЕТВА", "ЗЕТА", итд.
"Удружење Студената против турбекулозе" помагало је и помаже само комунисте и ако прима паре "од блесаве буржоазије"; зато пак, тешко болесни и национални студенти не могу да добију ништа, могу чак и да умру од туберкулозе – ако се непрефарбају црвеном чивутском бојом.
Удружење "САМОПОМОЋ" је удружење чија је основа била сасвим економска; настало је најпре тако што су сами студенти, да би нашли посла у циљу свога издржавања, издржавали или финансирали тај рад. Бавили су се продајом млека, цепањем дрва, разношењем новина, и др. Због непоштења многих чланова, "САМОПОМОЋ" је врло често довођена до економског и финансијског краха, док је природно да је морални крах био у самој основи крах тог црвеног склопа. Зато јој је врло често притицао у помоћ Универзитет. Пре неколико година, у Самопомоћи су зацарили комунисти и ударили свој печат. Доскора су се у њеној управи борили о превласт "троцкисти и стаљинисти".
САМОПОМОЋ је организовала и свој хор, намењен певању комунистичке интернационе и других "спасоносних" песама. Чувене су биле "хорске рецитације".
Од културних удружења једино "СВЕТИ САВА", Академски Аероклуб, и Југословенско-Бугарска лига нису црвени већ национални.


3. Универзитетски семинари.
У семинарима, приликом слободних дискусија, комунисти увек иступају организовано. Тамо шаљу, нарочито у почетку године, вичне говорнике и веште агитаторе. То су обично старији студенти или чак и нестуденти. Једини начин таквог њиховог рада на семинарима у томе је што се обично све теме које у почетку године дају професори, дају у циљу пропаганде. Семинарске радове узимају и сасвим млади али комунистички настројени студенти, па се то обрађује у комунистичким "кружоцима". Неки наставници (др. ТАСИЋ, др. Јован ЂОРЂЕВИЋ, Божа МАРКОВИЋ – млађи), иду при овоме отворено комунистима на руку. Утицај оваквих семинара је од огромног значаја за млађе студенте, а поготово за оне са прве године.
4. Студентске мензе.
Све мензе налазиле су се до сада у комунистичкој власти и престављају најважније страховито оружје у рукама црвених. Бесплатна или повлашћена исхрана сиромашних студената обавезује их много; опсењују их усмене и писмене – "зидне новине", које у комунистичком духу свакодневно обавештавају студенте који се хране у мензи о свим догађајима на Универзитету и ван њега. Осим тога, најбоље пропагаторе мензе и облаче, па чак плаћају и у готовом. Зато је он спреман да се за црвену "идеју" бори до краја, јер сматра да се све то чини само зато, да се сиромашноме помогне. Нарочито "келнери"-студенти, који за послуживање у мензама као награду добијају бесплатну храну, служе као нека врста комунистичке стајаће војске. Њих је сразмерно много; они су редари на зборовима и демонстрацијама, дежурни по факултетима, стражари по аулама, бесплатни посетиоци (клекери) свих комунистичких и јавних приредаба и. т. д. Мензе су комунистима служиле и као стоваришта пропагадног материјала и стоваришта оружја за напад и терор. У фебруару 1935. г. полиција је, приликом претреса "Централне студентске мензе" у Академији Наука, пронашла читаво стовариште предмета за тучу; боксере, гвоздене шипке, батине, каме, камење, ватрено оружје, па чак и алеву паприку у нарочитим омотима, коју је требало да комунисткиње бацају у очи противницима.
5. Културне тековине.
Акциони одбор (најчешће) или стручна просветна удружења приређују:
а) јавна предавања са комунистичком тезом, тако зване "усмене новине", на којима говоре само комунисти – најчешће чивути,
б) књижевне вечери,
в) кратке позоришне комаде – разуме се из праве комунистичке литературе,
г) хорске рецитације, под дириговањем д-ра Војислава ВУЧКОВИЂА.
6. Комеморације.
Комеморације су омиљено пропагадно средство. Ту се врши пропаганда, величају њихови борци, "јунаци" и "мученици" – младићи и девојке које су Чивути ради "идеја", смерно гурнули у смрт, а у исто време њиховим се "мучеништвом" користе, јер знају да то пали код маса. Све те жртве тмурне марксистичке "идеологије" падају због слепе мржње, а од рођеног свог средства – терора. Јер, не може неко насртати на личну слободу, интегритет тела, рањавати, убијати, линчовати и и.т.д., а да и сам не страда.
Више пута се држе комеморације каквој међународној комунистичкој величини. На њима се држе комунистички, политички говори прожети духом мржње против свих који нису за комунизам и јеврејску власт. И овде, разуме се, клика игра врло велику улогу.
7. Зборови студената названи обично "Опште студентски".
Ово су зборови које комунисти сазивају тобож ради решења "горећих студентских питања и проблема". У ствари, ови зборови су обичне комунистичке смотре, на којима се ретко када помињу баш та нерешива студентска питања. Уколико она и јесу на дневном реду обично се стављају као неважне тачке на сам почетак збора. На њима се може чути уобичајени комунистички речник; "бедници", "фалсификатори", "разбојници", "бесни пси", фашистичке слуге", "банда", "групица разбојника", "саботери", и.т.д.
Опште студентски зборови држе се под протекторатом универзитетских власти. Ове обично траже "гаранцију" да збор неће тећи у политичком смеру и тону, али је већ сваком познато да је то најординарнији изговор. То најбоље доказују многобројне резолуције донете на овим зборовима, које су све без разлике црвеног и политичког карактера. Улога клике (која по наредби или за плату бурно одобрава) и на тим зборовима је пресудна, зато што има да импресионира младе студенте који не познају њихов начин борбе и њихове циљеве. На њима нико не може да добије реч, ако није "ортодоксни". Прекршења овог кажњавају редари и клакери кратким поступком (батином и избацивањем).
Излагања говорника на овим зборовима су политичка, а чињенице посматране са званичног комунистичког становишта – у тону генералне линије ИИИ интернационале. Иначе, говорници се труде да слушаоцима наметну утисак да, све што они раде, раде за добро народа, напретка, демократије, културе, и да је све то ради постизања комунистичког раја на земљи.
Комунисти сами себи дају епитете: "народни студенти", "анти-фашистички, "синови народа", "поштени студенти", "демократска омладина", "народни борци", "борци за аутономију Универзитета", и.т.д.
Једна од омиљених тема за коју они верују да је кадра да окупи студенте око њих, јесте "слобода Универзитета" и "борба за одбрану аутономије Универзитета", која се иначе у пракси извргава у комунистички терор над осталим студентима – дакле, под огромном већином.
Иначе, њихова слобода значи: слободу вршења комунистичке, противнароде, противдржавне и издајничке пропаганде, и слободу некажњеног инсултирања и физичког насиља над свима који немају у глави њихову болесну мисао. Аутономија Универзитета је, пак, заклон од позитивних власти и параван иза којег се несметано "дише". Разуме се већи део професора из истих разлога жели и брани овакву аутономију јер је она њима драга више но слобода науке – у којој у ствари и једино треба да се састоји аутономија Универзитета.

Поред других згодних парола, комунисти на зборовима истичу и ове: "Слобода науке", "слобода научног деловања на Универзитету", "аутономија универзитета" (у смислу аутономије зграде) и.т.д. Ова се "слобода науке" често своди на штрајкове, који су потпуно неакадемски начин борбе; на насилни прекид предавања и и.т.д. Многобројни су случајеви спречавања доласка професора националиста на часове, њихово инсултирање, па чак и истеривање са часова.

8. Пропаганда за мир уопште, а посебно за светски мир.
Сва њихова акција у том смислу стварно се своди на борбу против реда и организованости националних елемената и националне Државе.
9. Борба за похапшене другове.
Скоро сваког месеца комунисти на Универзитету купе потписе за различите петиције упућене властима. То чине да би се на пример пустили из затвора "несрећни народни борци"; да би се у "земљу вратили јунаци са Ебра и Гвадалахаре". Млађи студенти овакве петиције потписују и не знајући шта потписују, јер им се оне потурају на познати комунистички начин. Сакупљачи ових потписа обично се изговарају да не могу свукуд носити прву страну петиције, т.ј. баш ону, на којој пише шта се хоће. Борбу петицијама приређује "Правна заштита", "Одбор за правну заштиту", који организује и скупљање прилога за "похапшене и пострадале другове".
Тако се често дешава да студенти потписују петиције против државе, против народа – дакле, против Отаџбине, - и да се тиме предају у руке међународним комунистичким организацијама, којима се петиције често упућују, а и великим "информативним" листовима непријатељски расположеним према нашој Држави и народу. Благодарећи оваквом плодном поступку комуниста-студената млади и наивни студенти против своје воље постају издајице народа, Државе, породице и себе.
10. Пропаганда слободне љубави.
Београдским студентима комунистима стоје на расположењу ради пропаганде, женске и мушке екипе за пропаганду слободне љубави, а путем ње – наравно – за ширење марксистичке "идеологије".
Младој и новој студенткињи, или студенту, тек изашлом из гиманазијске клупе, приступа овакав партнер или партнерка са пуно пажње. Учиниће им много ситних услуга: понудиће им се да попуни уписницу, ђачки лист, купи марке, да на послугу пенкало, па чак и поклон да. Онда се у разговору пређе на конкретне ствари, те комунистички пропагатор слободне љубави показује пуно "разумевања" за "унутарње проблеме које муче душу и тело сабеседника или сабеседнице". Показаће му лепо како треба бити "напредан" и како треба "одбацити глупе предрасуде данашњег буржоаског склопа" и "наших застарелих предака", како треба "и проживети", "треба се иживети" и "само глупаци и ненапредни људи иду против природе". Разуме се "полни живот ван брака је много бољи и природнији", јер ту младић и девојка могу да мењају партнере, по избору, што је "природно", "јер то чине и животиње". Тако, мало по мало, док под утицајем ових прича и литературе која се накако "случајно" нађе уз ове "напредњаке", или коју они врло раду донесу, пошто је врло "научна" – те полако та "интелигентна птица" долети у кавез. После све иде лако. Напоредо са практичним упражњавањем слободне љубави долази на ред кљукање марксистичком "једино спасавајућом" литературом, водање по састанцима, кружоцима и зборовима, ноћивање по заједничким преноћиштима "у колективу". Долази на ред упошљавање у "мучној студентској борби"; дељење летака, сукоб са националним студентима, агитовање и борба против државне власти – и нови студент остао је изгубљен за Отаџбину: он је постао комуниста. Из тога круга напоље не излази се лако. Јер, дошло се већ у сукоб са породицом, са друштвом, са Државом, са свима етичким и моралним принципима.
Ето, тако, путем слободне љубави, омладинац или омладинка пада полако у постављену комунистичку клопку и срозава се на – једнога из стада.
11. Дебатни клубови.
Постоје и "дебатни клубови". Организује их Удружење студената права и Комерцијална Висока Школа. Да би пропаганда боље успела, уводну реч обично имају професори наклоњени комунистима, или и сами комунисти, а после – студенти комунисти "расправљају". Ти клубови јесу ћелије распиривања комунистичке болести.

12. Зидне новине.
Зидне новине постоје у студентским домовима, у мензама: "Општој", "Земунској", и др., као и просторијама "стручних", "културних" и "економских" удружења. Те новине "објективно" обавештавају студенте о догађајима на Универзитету и ван њега, и у свету. У ствари, у њима се третирају ствари на безочно лажан комунистички манир, у циљу пропаганде.
13. Штампа.
Све комунистичке, левичарске, масонске и чивутске књиге слободно се продају на Универзитету, под заштитом универзитетске власти, а деле се чак и бесплатно, што није чудо. Овај посао врше, врло љубазно, млађи студенти комунисти. Ту може да се нађе читава серија издања "Нолита", "Космоса", "Жене данас"; ту се налази "Нови Студент", Издања "Светлости", "Европе", "Млада култура" и све могуће и немогуће забрањене и незабрањене комунистичке књиге и брошуре.
14. Са универзитетских катедри.
Професори: др. Драгољуб Јовановић, др. Драгиша Ђурић, др. Јован Ђорђевић и др. отворено су заступали или заступају марксизам у својим предавањима и на семинарима.
РАЗВОЈ КОМУНИСТИЧКЕ АКЦИЈЕ 1929. - 1933.
По завођењу 6-јануарског режима, аутономија је остала нетакнута. Тада су једино политичке партије распустиле своје студентске клубове на Универзитету и престале са својом политичком делатношћу. Ово стање комунистима одлично долази; они своју делатност – илегалну акцију – спроводе организовано и све јаче. У своме раду не наилазе на противника који би био спреман да им парира. К томе придолазе и студентска нерешена питања: проблем осигурања стана и хране, повишење такса за школовање, давање стипендија талентованим сиромашним студентима, путне повластице, стално до у дубоку ноћ отворена универзитетска библиотека са свима потребним уџбеницима; питање физичког одгоја; увођење лаког прелаза са појединих факултета, питање студентског обавештајног уреда о студијама, проблем универзитетске штампарије, студентских представништава, скупих уџбеника и студентских лечилишта. Мало по мало, комунисти су успевали да прво појединачно, а потом и све манифестације живота на Универзитету организују по својој вољи и да им, наравно – ради камуфлаже даду карактер борбе за демократију, за мир, за грађанске слободе, и за "градњу фронта народне слободе".
За владе ђенарала Живковића комунисти су на лак начин – помогнути од неких радикалских политичара – избили на чело студентској омладини, на тај начин што су прво, 1931. г. организовали "националистичке"демонстрације против Италије, а потом их управили против Владе, која је покушавала да их спречи. Демонстарације су биле великог обима, јер је у њима учествовала маса збиља националних студената и незнајући да су вођство истих преузели комунисти. 1932. г. комунисти организују штрајк под фирмом "решења студентских проблема". Први пут тада комунисти су показали студентској јавности своје право лице, када су на Техничком Факултету револверима гонили студенте да изиђу на кров Факултета и да оданде вичу против Владе. Тада су први пут применили и свој укорењени вандализам, када су са барикадираног студентског дома Краља Александра бацали посуђе, ствари, па чак и уџбенике на жандарме, који су опсели Дом.
1933. г., када је и сам Велики Краљ хтео да ублажи неке законске прописе, помало се враћа политичка живост на Универзитету.
1934. г. после трагичне смрти Краљеве, у јесен 1934. г. комунисти и други противнародни елементи развијају нечувену акцију са терором на Универзитету. Први акт њихов био је саботирање ходочашћа на Опленац. Други, скандалозно понашање код избора за Правничко друштво.
Пошто је почела политичка активност, на Универзитету су дозвољени и избори за такозвана "стручна" студентска удружења, и комунисти – једини организовани – лако су ставили своје листе, стављајући им на чело по неког наивног демократу или земљорадника. Национални студенти, разбијени и неорганизовани, давали су невезано и појединачно отпор, али – комунисти – помогнути од професора демократа, левичара и масона, разбијају тај отпор. Поред тога, у масама се – од стране професора левичара – постављају за асистенте левичари. Па и кадар универзитетских чиновника почео је да се попуњава или левичарима или отвореним комунистима. Ово је, разуме се, још више потенцирало комунистичку пропаганду и терор који се развијао до неиздржљивости. Само за месец дана премлаћено је око 20 комунистичких противника, па је то натерало универзитетске власти – и ако су биле на страни левичара, да забране изборе за правничко друштво.
1935 г. настављају се политичка насиља комуниста. Центар њихове делатости преноси се на Правнички Факултет. Траже да им се изађе у сусрет "или ће штрајковати глађу". Њихови су захтеви: "Демократизација земље", "слобода штампе", "слобода збора и договора", "слобода политичког организовања", "општа амнестија политичких криваца", "укидање закона о заштити Државе", - све захтеви преписани из летка Компартије Југославије. То су њихови "горући студентски проблеми и "социјална студентска питања".
Видећи да ће штрајк потрајати дуго, универзитетске власти позивају полицију да направи ред, јер су комунисти унели у просторије факултета велику количину намирница (штрајкују људи "глађу"), са намером да из факултета не изађу дуго. Што су тиме спречили предавања и рад људи који су жељни да се нечему науче – то њих није било брига. Том приликом комунисти бацају на улицу, чак и на трамвајску пругу, клупе. столове, ормане, руше зидове, (да би добили цигле за битку), лавабое и клозетске шоље. Ломе научне инструменте и уништавају препарате у кабинетима дра. Ђаје и других професора. Полиција је морала да спречава вандализам, урођен комунистичкој руљи, и после датога рока, јуриша на зграду, при чему гине "комунистички лидер" студент Мирко Срзентић, иначе полицијски конфидент.
Сада га комунисти славе као јунака и борца за црвену ствар, наводећи да је пао "за одбрану аутономије универзитета".
Међу полицијом такође је поврђено више људи а најтеже Тасић – шеф агената.
Штета причињена том проликом прелази 250.000, али универзитетске власти "нису биле у стању" да нађу кривце и да некога казне.
После овог случаја, комунисти се примирују. То траје само кратко време. После, опет почиње борба са националистима, који стварају анти-комунистички блок, а потом, Априла 1935. г., "Организацију националних студената", која је у многоме кочила рад комуниста на Универзитету. Та организација долази у право време, јер тада баш, по смрти Великога Краља, централни комитет компартије Југославије (Ц. К. К. Ј. ), доноси одлуку; "Да се у Југославији појача акција у циљу припремања преврата и завођења комунистичког режима међу народима Југославије". - На основу ове одлуке почиње жестока акција комуниста – студената. У циљу самозаштите, националисти стварају "ОРНАС". Од сукоба са комунистима, чланови Орнаса имају сломљене вилице, ожиљке и ране од боксера, гвоздених шипки и кама. Студенти Марићевић, Вуковић, Шијачки, Филиповић, Тодоровић, Јовановић, Марковић, и многи други - жртве су комунистичког беса.
8. Децембра 1935. г. одржава се "Опште-Студентки Збор", на којем је донесена позната резолуција, која има и свој "социјално-политички део", и захтеве за решавање студентских проблема, а има и чисто политички део – чист препис захтева Комунистичке партије Југославије. Тај део је најважнији. У исто време, у Студентском Дому, комунисти заводе свој "Демократијум", избацују Управника г. Марковића, и заводе "сув режим", те у Дому жаре и пале.
12. Децембра увече објављују штрајк тражећи новог Управника, с тим да се штрајк 13. Децембра – преко стручних удружења, прошири на цео Универзитет. Тада је комуниста Милан Дамјановић, члан "Директоријума", стојећи у Дому иза бисте Краља Мученика и наслањајући се лактом на њу, између осталог рекао: "Дом није Краљева задужбина, већ власништво свих студената, јер је сазидан од репарација(?!) и студентског новца (?!). Ми не признајемо никакве тапије, нити краљевске фирме на његовим вратима".
На Краљеву Славу, Андреју Првозваног, комунисти заказују збор у аули Студентског Дома. На збор долазе и вандомски комунисти, али и националисти из Орнаса. Око 10 часова увече један Орнасовац узима реч и позива млађе студенте да прекину са штрајком, јер "није рад да се на Краљеву Славу у Краљевом Дому расправљају такве ствари". Тек што је проговорио, један комуниста баца на њега пљуваоницу, те настаје страховита туча. Националисти освајају спрат по спрат Дома, под пљуском ормана, столова, лавабоа, гвоздених кревета и других тврдих предмета. Комунисти пролазе страшно. Сат и по доцније, на позив новопостављеног управника дра. Кашанина, полиција стиже у Дом. То је Управник, који је иначе био кандидат комунистичких "стручних" удружења.
Штрајк је прекинут, али се Дом затвара. Универзитетске власти кажњавају многе чланове Орнаса, са мотивацијом: "да су улажењем у Дом изазвали тучу, а од комуниста кажњен је само онај, који је први започео тучу. Доцније су четрдесеторица чланова акционог одбора кажњени због штрајка, али им се казна убрзо опрашта.
Тиме је 1935. година завршена. У њој су, у студентским расправљањима, на позив комуниста, узимали учешћа и радници и остали елементи (нпр. случај Галогаже), т.ј. улица – као што је и ред када комунисти дејствују. У тој години богатој комунистичким "зборовима", па чак и комеморацијом Черноземском, "убици Краља Мученика" – одржаној у аули правног факултета а под вођством студената Патерностера, сина бившег аустроугарског официра – комунисти су били невероватно дрски и агресивни.
1936 г. почиње ситним чаркама. Међутим, комунисти више нису господари ситуације као што су раније били. И у појединачним и у групним физичким сукобима они све више страдавају, али даље нападају на свима странама. До марта они су инсултирали десеторицу усамљених националиста (Батинић, Филиповић, Марковић, Шијачки и др.) Међутим, масовни напади на удружење националиста не успевају никако. Једном приликом сазвали су комунисти "Опште-Студентски Збор", али на њега долазе и "Орнасовци", те црвени збор нису одржали, шта више морали су националистима да предаду седам таоца, да би случај прошао у миру и да би били пуштени из Правничкога факултета.
По налогу Коминтерне, они спремају нове акције. Истичу старе захтеве: укидање суда за заштиту Државе, амнестију политичких па и војних криваца, и.т.д.. Устају и против новога ректора, др. Ћоровића, који је био решен да створи "универзитетске стражаре", који би имали да одржавају ред на Универзитету. Називајући га "реакционарним", они траже његово смењивање.
4. Априла се дешава сукоб.
3. априла "Акциони одбор стручних студентских удружења", насилно спречава предавања и проглашује штрајк. Затим издаје летак где поступак објашњава, наводећи да се тражи: 1) неувођење универзитетске полиције, 2) некажњавање чланова акционог одбора, 3) смањење школарине и 4) солидарисање са студентима Загребачког Универзитета, који су исто тако објавили штрајк. Дакле, штрајк из чисто политичких мотива.
Националисти су енергично противу штрајка, јер: 1) универзитетски сенат још 31. марта донео је решење: а) "да се не уведе универзитетска полиција и б) да студентске казне буду условне"; 2) преговори о смањењу школарине билу су поведени легалним путем, т.ј. од стране признатих студентских организација, а већ тада је било дато обећање да ће се оправданим студентским захтевима изићи у сусрет. Види се да је остао само један повод за штрајк, а то је "солидарисање са студентима загребачког универзитета", који су не ТАДА, НЕГО МЕСЕЦ ДАНА ПРЕ ТОГА, ПОЧЕЛИ ДА ШТРАЈКУЈУ. Дакле, разлог штрајка нису били неиспуњени студентски захтеви, него штрајк ради самога себе, ради нереда, као што је то захтевао Ц. К. К. Југославије.
Националисти су били против солидарисања са загребачким студентима прво зато, што ови уопште нису платили школарину, док београдски студенти јесу, те би им она због штрајка пропала; друго зато, што је универзитетска власт запретила да ће у случају штрајка свима студентима без разлике бити укинут по једам семестар а националистима се семестри не губе, јер они раде и уче, док комунисти штрајкују и праве нереде; треће, јер је загребачки штрајк поведен од стране фраковачко-комунистичке групе, што се најбоље види из прогласа "Међуклубског одбора хрватских свеучилиштараца", који је тада издат и у којем се каже: "да су нас српске свиње опљачкале", и "нећемо да дамо ни један пенез српским цинцарима и циганима", као и уз покличе Перчецу, Павелићу и другим убицама Краља Мученика, у аулима Загребачких факултета.
"Орнас" је издао летак против штрајка и разделио га по свима факултетима. Делиоци летка били су физички нападнути на Правничком и Медицинском факултету, где се и десила несрећа. Ту су око 60 комуниста ("штрајкачке страже") састављених већином од студената права, напали камењем, боксерима, штаповима и камама деветорицу националиста - студената кој и су делили летке. Двојица националиста повређени су камама, један од комуниста био је тако рањен ножем у груди, а један на руку и лопатицу, од чега је убрзо умро.
Да би читаоци могли да га упознају овај летак "Орнаса" доносимо у целини:
СТУДЕНТИМА БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА
Акциони Одбор стручних (читај: комунистичких) удружења познат већ добро нашим студентима по своме деструктивном раду – по изазивању нереда и онемогућавању рада на Универзитету води ових дана опет једну пропаганду међу студентима на свима факултетима за објављивање и ступање у један нови штрајк настојећи да неупућене убеди да се ради само о солидарисању са студентима загребачког универзитета по питању школарине и универзитетских такса.
Организација Националних студената сматра за своју дужност да поводом овога изнесе право стање ствари да опомене своје колеге на недогледне последице које би настале прихватањем једног оваквог непромишљеног штрајка.
Већ више од месец дана траје штрајк на Загребачком Универзитету а с њим у вези стални нереди, немир и демонстрације на самоме Универзитету и ван њега. (Нереди приликом годишњице Анте Старчевића, приликом сахране осуђеника Јавора и т.д.) И у Загребу се прикривају праве побуде штрајкача и износи се као разлог одиста сувише висока и неправедно распоређена школарина и таксе, те тако необавештенима остаје непозната позадина овог чисто политичког штрајка, а то је: позадина анти – државна и сепаратистичка, а циљ – рушење Државе и њенога ауторитета. Јер, како би се иначе могли објаснити стални повици на свакодневним скуповима у аули Загребачког Универзитета: "Доле Југославија", "Живели Перчец и Павелић", "Живео Мијо, Краљ и Поспишил", "Доле Београд" и т.д.. Како би се могло објаснити преношење нереда и на улицу и уништавање приватне имовине: па стална и нечувена кампања студената штрајкача против свега што је државно и југословенско. Као што се из изложеног види, чисто политичким, деструктивним и антидржавним побудама дата је толико злоупотребљивана социјална маска.
Солидарисање са тим штрајком, значило би солидарисање са радом антидржавних и антијугословенских елемената и прихватање и помагање њиховог рушилачког рада, А ОВО БИ ПОРЕД ТОГА ДОВЕЛО У ПИТАЊЕ ОВЕРУ СЕМЕСТАРА СВИМА СТУДЕНТИМА НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ БЕЗ РАЗЛИКЕ И ВРЛО ВЕРОВАТНО И ЊЕГОВО УКИДАЊЕ, ПОТОПУНО СМО СВЕСНИ ТОГА.
Колико је бесмислено социјално маскирање овог штрајка и колико је овакав штрајк немогуће бранити социјалним разлозима, потврђује и то, што би баш он социјално био најштетнији тиме што би из њега резултирао губитак семестара, што опет значи улудо бачене таксе и труд, а ово, зна се, најтеже погађа социјално слабије, за које губитак семестара представља нових шест месеци злопаћења и уједно шест месеци даље од очекиваног комада хлеба – дипломе.
И у Загребу је сличан случај, и тамо штрајкују из чисто политичких разлога, а школарина и социјална питања су им само згодни узгредни адути и маска. И кад они због неплаћене школарине губе семестре, зашто да и ми губимо, када смо већ платили школарину?...
Нема нико патентирано право за решавање актуелних опште – студентских питања, а уколико комунисти, који нити могу од Државе захтевати да им она помогне и изиђе у сусрет, нити она то хоће и сме. А ми не смемо да се декларишемо са штрајкачима Загребачког универзитета и да допустимо да нас воде они који кличу Перчецу и Павелићу, и то поготово када је јасно, да је ова акција диктирана споља.

Организација Националних стуедената.

После ове несреће, комунисти издају читава туцета летака пуна лажи. Врхунац лажи, цинизма и глупости представља њихов летак са насловом "Студент"! Ту између осталога кажу: "... У моменту када су студенти употребили последње академско средство – штрајк, у борби за своје основне животне потребе, за своја права, за слободу науке и универзитетску аутономију, погажену универзитетском коалицијом, РЕКТОР Ћоровић, чије су руке упрљане крвљу двојице студентских бораца, организује банду пропалица – плаћеника, који наоружани до зуба изненадно нападају голоруке студенте, да се све заврши смрћу једнога нешега друга и десетином теже и лакше рањених".
Коментар, као што се види, овоме није ни потребан. Удесетостручавање је позната наклоност комунистичка, поред осталог извртања чињеница.
У њиховоме летку под насловом "Студентима Београдског Универзитета, свима јавним радницима, политичким и слободоумним јавним радницима "политичким и слободоумним (?!) личностима, удружењима, корпорацијама и читавоме народу", фино даље обмањује:"... чланови Орнаса у Априлу 1934. год. нередима су спречили игре за правничко друштво"... Ово већ морамо пропратити коментаром, јер лаж није толико очигледна као у првоме летку: "Орнас" уопште није постојао у 1934. г., он је установљен и основан тек 1935. г.
У летку "Шта је са нашим Универзитетом", они и овако знају да обмањују: "Организација националних студената постала је као организација ПОФ-а". Али, у лажи су плитке ноге. "Орнас" је постала Априла 1935. г., а Јевтићев ПОФ (Патриотски омладински фронт) уколико је и постојао, могао је постати само после Јевтићевих 5-Мајских избора 1935. г.
Последњи летак потписала је једна група студената – комуниста, а прва два и групе студената које су доцније сачињавале такозвану "Уједињену студентску омладину".
УЈЕДИЊЕНА СТУДЕНТСКА ОМЛАДИНА
На ВИИ Конгресу Коминтерне (Комунистичке Интернацинале) одржаном у Москви 1935. г., генерални секретар исте – Димитров, предложио је план о увлачењу комуниста у сва национална удружења као и сарадњу у свим земљама са грађанским странкама а противу правих националиста. Предложио је "Народни фронт". Конгрес је одлучио да се овај план усвоји. Сходно плану, Београдски комунистички студенти почели су припремати терен за остварење ове акције. Пре свега стварају психозу о тобожњој "Фашизацији Универзитета" означивши националисте као фашисте. Поред тога, пуштају пароле "О потреби чувања демократије и аутономије универзитета" – те грађанске групе, као "социјал-демократи", "демократи", "Самостални демократи", "земљорадници, "леви земљорадници" (Драгољуб Јовановић) "стари радикали", прогуташе ову масну удицу и почеше сарађивати са "народним студентима" у борби чији је циљ одредила Коминтерна. Ускоро, на предлог комуниста, све ове групе склапају се у једну организацију – "Уједињену Студентску Омладину", у којој су ове нешто "значиле" - у ствари, оне су биле квантите неглижабл, док су све конце држали комунисти и одатле, разуме се, вукли највећу корист. Цитирамо нај већи и главни део "платформе политичког рада студентске омладине" тог нашег "народног фронта" на Универзитету, основаног крајем 1936. г.
ПЛАТФОРМА ПОЛИТИЧКОГ РАДА СТУДЕНТСКЕ ОМЛАДИНЕ
...Студентска омладина, припадници шест политичких, демократских и против-фашистичких партија, приступила је, крајем 1936. г., остварењу једне заједничке основе рада, једне политичке платформе,...
Доносимо овде главни део текста "Програма и правила радног Одбора студентских политичких група...
"У политички одбор улазе: студенти самостални демократи, народни студенти, демократска студентска омладина, студенти земљорадничке левице, студентске народне радикалне странке, земљорадничка студентска омладина.
Заједнички захтеви група у одбору су:
1. Слобода и аутономија Универзитета,
2. Сузбијање фашизације Универзитета, ма од кога и ма од куда се она јављала,
3. Борба противу бесправног хапшења и малтретирања студената, а за пуну слободу исповедања њиховог политичког уверења,…
5. Укидање цензуре на свима приредбама на Универзитету,...
7) Слобода и несметан рад у удружењима,...
= = = = = = = = = = = = = = = = = =
1) Реорганизација читаве Државне Управе, на чисто демократској бази,…
а) обарање данашње ненародне владе,
б) неодложно распуштање данашње фашистичке скупштине и сената,...
в) укидање данашњег Устава и доношење новог,
г) решење националног питања на бази слободе и равноправности,...
д) укидање Суда и органа за заштиту Државе,…
ђ) општа амнестија свих политичких осуђеника,…
ж) доношење демократских закона о слободи штампе,...
ЗАХТЕВА СЕ СЛОБОДА ОРГАНИЗОВАЊА ЗА СВЕ ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ и СИНДИКАЛНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ,...
и) сузбијање и растурање свих фашистичко-терористичких организација у земљи,…
а)... на бази колективне безбедности и ослањања на демократске Државе у оквиру Друштва Народа...
б) успостављање односа са СССР....... ту у првоме реду долази став ДА ГРУПА У СВОМЕ ЈАВНОМ ИСТУПУ НЕ СМЕ НАПАДАТИ ПРОГРАМ И ИДЕОЛОГИЈУ ГРУПЕ СА КОЈОМ САРАЂУЈЕ…"
У 1937. години комунисти добивају потпуну превласт на Београдском Универзитету. "Орнаса" више нема, јер је после несрећних догађаја настао сукоб, с једне стране зато, што су једни били за сарађивање са Владом, док су појединци лутали у својим тежњама. Главни разлог ове превласти стварно је обилна помоћ коју су комунистима пружиле "демократска", "земљорадничка" и "старорадикалска" група студената, те су тако комунисти били одлично камуфлирани ("народни студенти"). Делатност такве "уједињене" студентске омладине, у којој се одушевљено кличе чивутину Блуму и осталим израиљцима; где су комунисти "држали узде" и "штимоване акције водиле се под видом: "студентског антифашистичког блока, фронта слободе, против реакције, а за хлеб, слободу и аутономију универзитета" и т.д.
У 1937. години 28. фебруара, студенти комунисти су предузели и једну акцију ван Универзитета. То је било када су око 300 студената и радника комуниста под вођставом Јеврејина Баруха и сина бившег аустроугарског официра Патерностера напали каменицама биоскоп "Триглав" у коме је имао да одржи предавање претседник Ј. н. п. "Збора" Димитрије Љотић. Том приликом је рањено које каменицама, које гвозденим шипкама, које ножевима 15 Збораша од којих 8 теже.
Комунисти су хтели да спрече с једне стране претседника "Збора" да одржи предавање о "афери" Техничке Уније те да се одбрани од љаге коју су противници на "Збор" бацили – јер му није било могуће због "слободе" штампе писменим путем да то учини, а с друге стране, комунисти су хтели да спрече народ да чује праву истину. Међутим, захваљујући храбрости и жртвама Збораша комунисти нису ни у једном погледу постигли успех. Претседник Љотић одржао је предавање пред дупке пуном салом биоскопа "Триглав".
Приликом потписивања "споразума Удружене опозиције" са др. Мачеком, 8. октобра 1937. г., комунисти пишу и говоре друкчије но данас, и тада као и сада, раде само и једино оно, што им наређује Коминтерна. Тада су, поред осталих делили и летак "Живео Народни споразум" од 23. октобра 1937. г., и у њему веле:
"…Зато ми, представници политички свесне омладине ПОЗДРАВЉАМО НАРОДНИ СПОРАЗУМ..."; па даље;". услове боље и срећније будућности..." и ".. Народни споразум значи одлучну осуду такве (владине) политике. Остварењем борбене слоге између Срба, Хрвата и Словенаца он пружа гаранције за остварење једне, слободне, чврсте и мирољубиве Југославије, која би одлучно стала уз бок снагама мира и демократије у свету, уз бок Француске, Чехословачке, Совјетске Русије две велике западне демократије – Енглеске и Америке".
Толико у 1937. г.
1938. г. Београдски Универзитет и даље остаје најглавније средиште марксизма у Југославји. Још 1937. г. Компартија Југославије устаје против "романтичне тежње и чежње за робијом" својих београдских омладинаца, па наређује СКОЈ-у (Студентска Комунистичка Омладина Југославије) да се мане тог ситнобуржујског хоштаплераја, и да "пређе на масовни рад стварања организација социјалистичке и неопредељене омладине, и на акцију на селу." У знаку те преоријентације пролази 1938. г.
Поред "Акционог одбора студентских стручних удружења", пуном паром раде и у "културном одбору", у којем су учлањене све марксистичке културне организације; "у социјалном одбору", у којем су све њихове мензе и потпорна удружења "борба за мир"; у "Одбору за правну заштиту" – који помаже комунисте ангажоване у борби са властима. Без мало муке освајају "Потпорно студентско удружење" које има милијонске фондове. Све њихове комунистичке манифестације одржавају се потпуно слободно и ни од кога не сметано. Њихова противдржавна акција цвета а њихова пропаганда се кобно распростире. Они придобијају и окупљају и неопредељене студенте, наивне и несавесне.
Универзитетске власти према свему се односе благонаклоно; њих су комунисти држали и повлачили по својој вољи. На самом универзитету влада релативно затишје, и само по гдекад нађе се понеки премлаћени "фашиста".
Марксисти свој рад спроводе мирно. Универзитет им одржава мензе, Коларчев Универзитет им широм отвара врата за разноврсне "културне" приредбе. Националисти, без средстава и подршке, не могу да им одолевају.
Пошто су постигли циљ освајањем студентских организација, марксисти се обрачунавају са својим досадашњим помагачима. Ликвидирају се: "десни" земљорадници (Случај "Петар Кочић"). Сарадња комуниста с једна стране, и разних сепаратиста: македонствујушчих, босанских, франковаца, Мађара и других, с друге стране. Тада се развијају бучне манифестације, зборови, дебатни клубови, књижевне вечери, и остале ненародне манифестације, које треба да заведу наивно јавно мњење.
Живот се одвија углавном у овоме:
1. Национални студенти покушавају са удружењем југословенских студената да оснују своју мензу, али од тога комунисти праве читаву аферу;
2. обнављују се национална друштва, "Свети Сава", после великих мука и сталних препрека од стране универзитетских власти;
3. "Орнас" се потпуно повлачи из борбе;
4. Комунисти јуришају на "Удружење за лигу Народа и Светски мир" које још држе националисти. Поводом тога комунисти чак одржавају збор, на којем њихове водеће личности убеђују своје млађе другове, да то удружење мора прећи у руке црвених. Иначе, заборавили су да кажу: да је међународни савез омладинских организација за Лигу Народа и светски мир свугде у левичарским рукама: да је тај савез јавни члан комунистичке интернационалне младежи и да је, вероватно, њима наређено да ову љагу сперу са себе, - јер то је љага, да такво удружење буде у "фашистичким рукама".
Из опште студентске мензе, 31. маја 1937. г., одлази писмо "друговима у Шпанији" у којем се између осталог вели:
"... шаљемо Вам племените поздраве другарства који треба да Вам потврде нашу спремност да ћемо на први сигнал у борбу поћи за Вашим примером". Па онда даље:".. Пред вратима Мадрида одлучује се судбина Света".
Студенти-комунисти агилно раде и ван универзитета. Пре свега, укопчавају се у конкордатску борбу, када се по црквама крећу богобојажљивије него свештеници који службу служе. Почињу да носе шешире, само да би их пред свештеницима могли скидати; притворено љубе у руке свештенике, представнике "опијума народа"; учествују у поворкама и литијама: у свему заступају оштру реакцију против власти – а ова је знала кога има пред собом. Тада су комунисти издали и чувени летак под насловом "Доле језуитски конкордат".
Приликом хапшења Адолфа Мука, комунисте, који је у Југославији врбовао добровољце за црвену Шпанију, студенти – комунисти издају познати патетични летак под насловом "Спасимо живот Адолфу Муку", где кажу између осталог:
"...недела над политичким борцем Адолфом Муком, највише су потресла народ Боке, Далмације, и Црне Горе, јер је он дубоко прирастао за тај народ.
Сироти народ Боке, Црне Горе и Далмације, за који је "дубоко прирастао" један "Југословен" Адолф Мук!
Комунисти дејствују и приликом Бенешевог доласка у Београд. У летку "Свој поштеној јавности", од 23. Октобра 1937. г., траже пуштање на слободу другова који су учествовали по демострацијама. Кажу:
... "Влада Стојадиновић – Корошец – Спахо доказала је да смо били у праву; доказала је да је њена лицемерна парада само маска за неостварено издајство народних интереса; да је дефинитивно разбијање Мале Атанте и нашег савеза са Француском...." и даље:... "Прва победа је наша; манифестујмо даље за Чехословачку Републику, за Малу Атанту, за савез са демократским земљама, - а против изигравања Рима и Берлина. " Даље:"... Живела Чехословачка Република, живела солидарност словенских народа, ЖИВЕО САВЕЗ СА ФРАНЦУСКОМ, живела слобода и демократија...." (Тако некад – а сада?)
Поводом Делбосовог доласка у Београд, уз путну потпору дра Тасића и дра Ђорђевића, приређују свечане комеморативне седнице, где говоре др. Тасић, Вук Драговић, где се одушевљено пљеска онима који славе Народни Фронт, који је, узгред речено, упропастио велики француски народ. Фронтовски дух преноси се и на улицу; са лумпенпролетеријатом приређују студенти комунисти крваве демонстрације по улицама. Наставници кажу: "Пустите их, то су наша деца"; Ректор се прима покровитељства међународног омладинског марксистичког материјала на Техничком факултету, наставници су врло задовољни "својим" студентима, и т.д. и т.д....
Комунистима се одобравају и сасвим нелегални видови борбе, као што су одбори непредвиђени законима или уредбама.
Полиција проналази противдржавни илегални материјал у комунистичким средиштима и скровиштима, али нико не повлачи косенквенце: КРИВЦИ НЕ МОГУ ДА СЕ ПРОНАЂУ. "Уједињена омладина" издаје летак поводом аншлуса: то је препис летка ЦККЈ, а универзитетске власти ћуте. Суд за Заштиту Државе осуђује на робију велики број студената за противдржавни рад, они се бране на суду и веле, да то што чине, чине јавно на факултетима остали њихови другови, али од универзитетских власти нико не повлачи консеквенце.
Аутономија се изиграва у надри-аутономију; Универзитет постаје држава у држави; на њему се не поштују позитивни закони; на њему се вређа стварна аутономија и слобода исповедања научних истина. Аутономија, таква каква је, омогућава стварање комунистичке интелигенције.
За време ректоровања поч. др. Драгослава Јовановића, престонички Универзитет постаје центар комунизма на Балкану. Иако противно Уредби о удружењима слушалаца, комунисти избацују из назива студентских удружења реч "југословенско". На универзитету је замукла државне химна. Краљ се никад не спомиње. Комунисти одлазе у Женеву на међународни омладински конгрес, где су заступљени сви народи Југославије. Са Универзитетских трибина проповеда се лаж да Југославија има 16 народа, па чак и македонски и цигански. Ректор Јовановић заузима своје место у почасном одбору омладинског светског комунистичког конгреса у Њујорку и жели му срећан рад. Када најодговорнији фактори одбацују споразум др. Мачека, када он захтеваше плебисцит за Босну, Херцеговину и Срем, комунисти се солидаришу са овим и приређују "ШТРАЈК ПРОТИВ ДРЖАВЕ", а Ректор, место да их казни, затвара Универзитет и тако стварно легализује штрајк.
Ректор Јовановић легализује дотадање незаконите одборе: "Акциони одбор студентских стручних удружења", "Одбор студентских економских организација", "Мировни одбор", "Културни одбор", "Уједињену студентску омладину", "одбор за правну заштиту" и сличне. Ректор дуго не дозвољава прославу "Светог Саве" све уредбе доноси по нацрту комуниста. Даје им огромна средства. Зато је и назван "студентска мајка". По откривању комунистичке афере на Техничком факултету, Ректор интервенише за похапшене студенте и солидарише се са њима, и ако су они доцније осуђени на робију. Када су комунисти прогласили штрајк "за плебисцит" онда је Ректор лично отишао на Технолошки факултет и принудио професоре и студенте да напусте предавања. Када су комунисти желели да оду у Шпанију, и тражили да оду у Париз, Ректор је гарантовао својом чашћу, да ће се они вратити; међутим, добар део од њих одлази у Шпанију и гине за црвену владу. Када су студенти били у Софији, он гарантује да ће се сви вратити: тридесет их је утекло у СССР. За његово време комунисти су јавно претукли тридесет студената националиста, а за то нису ничим кажњени. Јер, Ректор је рекао: "тхе, шта ја могу"! Секретар Универзитета отворено изјављује: "Ми немамо могућности да Вас бранимо", Приликом светосавске прославе 1937. г. и ако је за њих Свети Сава био "фашиста", комунисти отворено изјављују: "сутра не смемо правити неред, јер би онда пао наш Ректор, наш највећи заштитник".
Тешка је последица комунистичке пропаганде одлазак великог броја омладинаца у Шпански рат. Студентска штампа позива омладину: "На обалама Ебра, решава се судбина нашега народа",... "пред вратима Мадрида решава се судбина света". Није било студентског митинга, на којем се не би залагали за црвену Шпанију. Тако су се у међународним бригадама Валенсиске владе нашли југословенски студенти и остали заведени омладинци. Они су имали "тринаесту бригаду", своје батаљоне "Ђура Ђаковић" и "Димитров"; па компације "Иван Цанкар" и "Матија Губец"; па батерију "Петко Милетић" (овај је недавно избачен из ИИИ интернационале). Затим, свој лист "Димитровац". Студената је било преко шездесет, а број осталих пео се на преко хиљаду.
Са Универзитета марксизам се систематски шири по народу, по целој земљи: нарочито преко покрајинских и месних студентских удружења и клубова, као што су: "ОМПОК" у Војводини, и "КАБ" у Бањој Луци. Комунистичке организације стварају се у Крагујевцу и у осталим већим средиштима.
1938. г. Јануара комунисти побеђују на изборима за "Опште студентско потпорно удружење". При томе се служе лукавствима, јер на листу националиста "Свети Сава" подмећу комунисте који су тврдили да су чланови "Св. Саве" фалсификовали потписе. Међутим, одлуком Ректората одлучно је потврђено да су чланови "Св. Саве" били у овој ствари потпуно невини. На Медицинском факултету, трећину делегата добивају националисти, а на Технолошком побеђују великом већином.
21. Фебруара комунисти осујећују годишњу скупштину "Удружења југословенских студената за светски мир и Друштво Народа" јер су желели да га добију у своје руке. Скупштина се одлаже, уз претње и узвике комуниста: "Ми морамо отети удружења", "Шта чекате удрите их по глви", "премлатите Управу", "Само ако почну крв ће да падне", и слично.
23. Марта комунисти нападају националне студенте чланове друштва "Свети Сава" који су на Универзитету делили летке са одговором комунистичком листу "Студенту", као и летке који су писали о међусобном клању комесара у СССР. Поводом процеса Зиновјеву, Камењеву, Тухачевском и другима. Комунисти, увек бојажљиви пред истином, нападају националисте и премлаћују их. Потом издају летак у којем тврде, да су националисти имали оружје и да су псовали и викали "Живео Хитлер". Тако су представили да је група од 15 националиста напала масу од 150 комуниста. Тада је теже повређено неколико националиста (разбијене су им главе боксерима и гвозденим шипкама), али је један и од комуниста повређен од стране једног претученог националисте.
Ноћу, између 17. и 18. маја, власти на Универзитету (Технички факултет) проналазе читаво стовариште комунистичког материјала, брошура, летака, елабората, па чак и оружје. Претрес одобрава Ректор, и он се врши у присуству факултетских наставника и функционера. Од нађеног материјала вреди поменути проглас ЦККЈ, (Централни Комитет Компартије Југославије (где се износе одлуке са састанка Коминтерне, резолуције са састанка комунистичких студената Црне Горе, Македоније, Војводине, Словеније, Босне и Херцеговине, затим комунистички часописи, и друго. Комунисти су поводом овога претреса издали летак, називајући га противправним. Они се и летком јадају после осуде извесног броја ухапшених студената, кривих за ту аферу. У летку се солидаришу са осуђенима. Током 1938. г. излази лист "Студент" и ревија "Младост", коју издаје популарни фудбалер др-Ивковић, јеврејски зет.
Те године, комунисти се баве и пророчанствима. Издају летак: "Младим покољењима ове земље, свима пријатељима слободе и мира", и у њему дословно кажу:
"... Реакционари Француске и Енглеске издали су Чехословачку, бојећи се Хитлеровог пада, КОЈИ БИ БИО НЕМИНОВАН да је на време, још само пре месец дана речено једно одлучно НЕ. Мир би био спасен, а са њиме и слобода малих народа".
Данас, заиста бедно изгледа ово пророчанство црвених јадника.
1939. г. Београдски Универзитет постаје средиште комунизма у Југославији. По наредби Коминтерне и Јевреја, акције се камуфлирају и пребацују на "легалан" терен. Продужава се са стварањем "масовних организација социјалистичке и напредне омладине" као и стварање организација на селу. Ствара се Савез омладинских организација. Оснивају се варошки и сеоски клубови, комунистичке читаонице, усмене новине и листови – у главном од стране студента Београдског универзитета. Све се врши под фирмом "напредњаштва, антифашизма, борбе за демократију, борбе за социјално стварање, па чак и просвећивања". Универзитетске власти не реагују ниједном.
1939. г., после пораза комунистичког у Шпанији, марксисти губе веру у снагу своје идеологије и у СССР. Њихова вера слаби, али њихов страх да не изгубе позиције утолико више расте. Страх их гони на серију бруталних напада и на проливање крви. 26. марта, када је једна група делегација студената националиста нападнута пред самим вратима Ректората и када је и сам Ректор видео комунистичке боксере и каме, Универзитет још једном ћутке прелази преко разбојништва и не налази кривце. Већ 27. марта, као жртве организованог комунистичког терора, страдају двојица националиста: један неутралан и један из "Словенског Југа". Том приликом један наставник, др. Пржић, присуствује премлаћивању али окреће главу да не би сведочио. Ректор, пак, не прима искрвављене и расцепане националисте који пред његовим вратима чекају. Секретар Дабић удаљава их са ироничном напоменом: "Напишите претставку, па ће се већ видети".
Наставља се серија напада – увек и увек некажњена.
И духовни терор је у јеку, зборови су непрекидни; студентима који желе да раде, рад се онемогућава. Ваздан се говори "о решавању горућих студентских питања", "хлеба, мира и слободе", "о демократизацији земље", "о борби против фашизма и рата", о "заједничком наступу са ВЕЛИКИМ ЗАПАДНИМ ДЕМОКРАТИЈАМА и СОВЈЕТСКИМ САВЕЗОМ", "о превентивном рату против фашистичких земаља – Немачке и Италије"....
Слободно се продају и деле комунистичке књиге, брошуре и издају летци. Просторије "стручних студентских удружења", са својим "зидним новинама" и фотографијама погинулих и непогинулих страних и домаћих "бораца" приступне су комунистима и њиховим симпатизерима. То су огњишта комунизма. Тада почиње скупљање прилога за "наше добровољце из црвене Шпаније" и тако даље.
Сепаритистичка пропаганда подстакнута од комуниста, све је јача.
У јавности се пуштају нове политичке пароле, те нема збора, брошуре или летка у којима се не спомињу: "Савез са Русијом", кажу: "Совјетски савез је војнички најјача сила на свету" (иначе, комунисти су анти-милитаристи), "Совјетска Унија је словенска земља", "Совјетски савез је заштитник малих народа", "Совјетска Русија је најмирољубивија земља на свету", "Само Совјетска Унија може да заштити све, а нарочито славенске земље од фашистичког империјализма". Једино Совјетски савез не води империјалистичку политику завојевања", "Совјетски Савез" је најдемократскија Држава на Свету", и др.
Што данас то све звучи празно и глупо, не значи да је тако звучало и пре кратког времена наивним и малоумнима. Данас, после рата са маленом али јуначком Финском, бруталног напада на Пољску, после грабежа над Литвом, Естонијом и Летонијом, после лешинарства над Бесарабијом, и т.д., све је јасно. Тада пак није било.
КАМУЛФАЖА КОМУНИСТА
Стриктно следећи одлуке ВИИ Конгреса Интернационале, комунисти се увлаче у разна национална и грађанска друштва. Скаути, Соко, Хришћанска Заједница Младих Људи, Београдско Женско Друштво, у првој половини 1939. г. постају поприште комунистичког продирања које се све лакше врши уз обилату помоћ Јевреја и масона.
Комунисти ради обмане јавности каче на своје груди натписе "Бранићемо земљу" (Не кажу Отаџбину), и воде кампању за "одбрану земље". Вештим маневром у своје редове увлаче и пред собом гоне на рад у њиховом духу национална удружења, од сокола па до удружења резервних официра и ратника; на својим зборовима, као добри глумци и пропагатори, такмиче се у патриотизму са говорницима претставника партиских група. Универзитет се тресе од поклича: "Бранићемо границе". "Издајице су и капитуланти они који су за неутралност", "доле капитуланти и издајице"... Као што се види они су још онда бушкали на рат, још онда се њихов рад допуњавао са радом масонерије. Обоје су ишли истом циљу – рату.
Да би прикривање било потпуно, преко управника Дома професора Кашанина, долазе у контакт са својним властима, које – заведене – одобравају оснивање "Првог студентског добровољачког батаљона", који у строју по београдским улицама, пева: "Ланци нам се кују клети" и "Створићемо новога човека" – комунистичке песме.
Комунисти, дакле, сјајно постижу своје циљеве; они стварају кадрове људи способних у руковању оружјем који ће једнога дана по нашим улицама повести крваво коло класне борбе. Разуме се, да левичарска штампа – на челу са београдском "Политиком" – данима навелико пише о томе батаљону, прикривајући прави повод његов, иако га је добро знала.
Цела ова "национална" кампања око "Првог добровољачког батаљона" одиграва се у мају 1939. г. Међутим, још у јануару и фебруару, они исти, који су у мају били "југословенски националисти", били су шпански интернационалисти и интервенционисти. Тада, у ревији "Младост", чак и "друг" др Божа Марковић, млађи, пише како су београдски студенти "својим гробовима у Шпанији обележили своју оданост идеалу човечанске правде".
Не само националне организације и друштва, већ и сталешка, марксисти камуфлажом увлаче у своја кола. Чак и адвокатска комора улази у њу. То није чудо, јер представник Симић један је од потписника пријаве за стварање друштва пријатељства СССР.
ПРОМЕЊЕНА ПОЛИТИКА
После совјетско-немачког пакта о ненападању и пољско-немачког рата, комунисти на Универзитету за кратко време потпуно губе оријентацију. Не знају да се снађу у недоследностима својих вођа и у апсурдности њихових поступака. Јер, док још СССР није напала Пољску, студенти комунисти пишу:
"... Пољски народ, поучен примером страшне судбине поробљеног чешког и словачког народа, решен је да брани и одбрани своју слободу, да пружи херојски отпор." Па даље ".... Овај..... напад узбудио је читав свијет". Против завојевача дижу се са свих страна света гласови огорчења.... "Дижемо свој глас за братску нам Пољску..." Дакле, све у духу комунистичких перфидности јер после напада Совјетије на Пољску ућутали су као мишеви. Тада више нису говорили о одбрани пољске слободе.
Националисти нису били зачуђени; знали су да из иностранства комунистима још нису стигле нове инструкције. Старе пароле нису смеле да се употребљавају, јер, то би била јерес, и ако је јуче била велика, "чиста истина". Међутим, инструкције пристижу, пароле се кују, али, тактика мора да се мења. Нема више "великих западних демократија", нема више тробојница "Бранићемо земљу", нема ни "недељивог мира", ни "верност за верност француској", ни "сви ћемо овога 14. јула, срцем и мислима бити делом уз Француску" и друго.
Прихватају се, пак, Стаљинове речи и став "млада генерација наше земље нема шта да тражи у овоме рату, она неће за друге да извлачи кестење из ватре", САДА СЕ ПРОКЛАМУЈЕ ТОЛИКО НАПАДАНА НЕУТРАЛНОСТ И ТРАЖИ СЕ НАСЛОН НА СОВЈЕТСКИ САВЕЗ. ПРИХВАТАЈУ СЕ НОВЕ ПАРОЛЕ: "БОРБА ПРОТИВ ИМПЕРИЈАЛИРЗМА ФРАНЦУСКЕ И ЕНГЛЕСКЕ" (као да оне и раније нису биле империјалистичке земље). Управљачи "западних плутократија" за комунисте одједном јесу "главни кривци за рат". За њих, једино је Совјетски Савез водио политику мира. О славенству у СССР тада се мање говори. О њему је сада забрањено писати. После Совјетско-немачког пакта, комунисти издају летак у којем на силу Бога желе да натуре мишљење да је овај пакт "приклоњење Немачке Совјетији" и "да он значи немачку слабост и скори распад". Данас се тек види велика плиткоумност комунистичких врачева.
Октобра месеца 1939. изабран је за Ректора инж. Петар Мицић, професор Техничког факултета, дотадањи проректор. Нови ректор, у својој изјави, казао је и ово: "... Већ три и по године радим са студентима Београдског Универзитета. Сада, када сам постао ректор, ЗАДРЖАЋУ СТАРИ ОДНОС, који је и раније владао између мене и студената"...
Сада се на зборовима на Универзитету – "мировне конференције" не говори више о недељивом миру, о "одбрани културе и идеје колективне безбедности", ни о "заједничком рату са великим демократијама против фашистичких земаља" већ се најтежим изразима напад све што се до малочас уздизало. Студенти комунисти мењају политику и камуфлирају се само тамо где то мора да се чини из страха од власти. Иначе, свугда наступају као отворени комунисти. На "Мировној конференцији" и "Протесном збору" они наговештавају "Офанзиву" и прете чак и крвљу ако се не остваре њихови захтеви.

НОВА ПОЛИТИКА
Немачко-совјетски пакт доноси нову комунистичку тактику. На зборовима, у брошурама и летцима наговештава се "јуриш ради постигнућа циљева" и избацују се пароле: "демократизација земље", "што хитнији избори", "слобода штампе и договора", "амнестија свих политичких осуђеника", "женско право гласа", "повратак добровољаца из Шпаније", "борба за хлеб, слободу и мир".... У исту сврху, 17. октобра појављује се и летак по садржини и стилу идентичан са летком компартије Југославије: "Апел народима Југославије". У њему комунисти позивају на "сарадњу" све народне снаге – тобож за одбрану независности. Међутим, тај апел у ствари разбуктава незадовољство, јер је циљ његов да се рашири број "незадовољних народа", да се распламти мржња класа, да између Хрвата, Срба, Словенаца и Македоноца, Црногораца. Војвођана, радне класе и буржоазије, дође до пометње и сукоба; да се међу њима посеје страшно семе раздора, баш у тренутку, кад од расплета кризе у свету зависи судбина сопственог националног и државног јединства. Злономерно су желели комунисти да се користе тешком психозом у свету, па су на њу калемили психозу бојазни за независност с једне, а разбијали јединство народа, с друге стране. Наговештена офанзива почиње. Она се огледа у појачаном терору комуниста на Универзитету и ван њега. 29. октобра, страховитом дреком и безобразно дрским држањем, спречавају комеморацију за наш народ залужном и великом човеку, француском адмиралу Гепарту. То су они бивши "ратоборци" и проповедници ПРЕВЕНТИВНОГ РАТА ПРОТИВ НЕМАЧКЕ: Комеморацију називају ХУШКАЊЕМ НА РАТ. 27. октобра, на Славији, заједно са београдским лумпенпролетеријатом, комунисти – студенти организују шире демонстрације, у којима је при интервенцији тешко повређено више жандарма и много невиних пролазника.
Пре подне 29. новембра нападају неколицину чланова друштва Свети Сава – већином Збораша, који су на Универзитету делили позиве за прославу 1. децембра. Комунистима је користила ова прослава, те су студенте националисти напали боксерима, моткама и гвозденим шипкама. У томе нападу нарочито су се истакле комунистикиње својим хистеричним испадима и вриском против свега што је национално. Наравно, и ту су главну улогу играле Јеврејке.
И опет је крв националиста попрскала плочнике Универзитета. Четворици националиста разбијене су главе. Доцније, да би се одбранили и себе представили невинима, комунисти – издају летак под насловом: "У одбрану аутономије Универзитета" у којем између осталога кажу:
.... "Наоружана банда улетела је на Правни факултет првоцирај ући разним псовкама и делењем летака против студената и студентског покрета"....
Са потписом: "Акциони Одбор стручних студентских удружења".
Треба рећи, да је том приликом један од националиста, поред тога што је премлаћен, и опљачкан. Узет му је сат и новчаник.
Ево летка "против студената" и "против студентског покрета", које су делили искрвављени националисти:
БЕОГРАЂАНИ
Национална студентска омладина Београдског Универзитета, дубоко свесна дана који долазе, позива сву добронамерну јавност на своју велику
АКАДЕМИЈУ
коју приређује Национално студентско друштво Свети Сава, уз учешће осталих националних студентских удружења, у Физичкој сали Правнога Факултета, на дан 1. децембра у 10 часова пре подне. На академији говори д-р Виктор Новак, професор Универзитета и истакнути национални радници, као и представници удружења.
ГРАЂАНИ ПРЕСТОНИЦЕ!
Отаџбина нас зове да у овим тешким часовима које преживљује цело човечанство, манифестујемо своју љубав према Њој, као што је то Београд знао увек да чини.
Ето од чега су комунисти хтели да "спасавају" аутономију Универзитета.
Разуме се, да ни после овога, универзитетска власт НИЈЕ МОГЛА ДА ПРОНАЂЕ КРИВЦЕ. Она је морала, због широког публицитета овог мучног бандитског-комунистичког напада, да на неколико дана затвори Универзитет, и да приредбе забрани за месец дана. Зато комунисти излазе на улицу и заједно са радницима, 14. децембра, приређују на неколико места крваве демонстрације. Најпре су приредили демонстрације, а када је власт правила ред, представнике њене нападају каменицама и револверима: природно, власт одговара ватром. Том приликом изгинуло је више лица, рењено их је много, а многе радње и прозори полупани су каменицама које су комунисти бацали на жандарме. Врло важну улогу у овоме "изласку" игра "Академски клуб-Студентски дом" који је био у средишту, као главни режисер ове акције.
Ни тада универзитетске власти не кажњавају кривце, јер их "не могу" пронаћи". Зато терор комуниста све више расте.
Још за време "Мировне конференције", остали чланови "Уједињене омладине" налазе се побуђени да протествују против напада на велике западне демократије"; после комеморације адмиралу Гепарту. Следећи неминовни распад ове "Уједињене омладине", из ње редом иступају: демократи, земљорадници, и, најзад, стари радикали. Најзад, 23. децембра "Уједињена студентска омадина" престаје да постоји – после више од три године по народ, јединство и државу, кобног и отровног деструктивног деловања.
Комунисти покушавају – најзад сами, да образују два клуба: "Демократски" и "Земљораднички", који нису били везани за одговарајуће партије, и да преко летака објаве да се Уједињена омладина није распала, него да је пристала уз њих "НАРОДНЕ СТУДЕНТЕ". У летку од 31. јануара, за демократе, земљораднике и радикале, између осталог, кажу и ово:
"... Само се тај хор слабо чује, јер их има шака јада – једанаест радикала плус дванаест демократа, плус нула земљорадника, свега двадесет и три...."
Не улазимо у њихов број, он нас не интересује, јер је њихов дух раван нули. Можда их, заједно са социјалистима, има преко 120, али истине ради само цитирамо пословицу: "Ко с ђаволом тикве сади о главу му се лупају". Тако су се и сада олупале о главу дефетиста и републиканаца из демократских и земљораничких клубова. Тако је, ето, нестало скупине која је својим радом свесно омогућила сав разорни рад и бољу камуфлажу комуниста.
Крајем 1939 год. избија једна од многих афера које универзитетске власти заташкавају. Наиме, при крају школске године – у извештају студената грађевинске технике, поднесеном годишњој скупштини на дан 9. децембра, износи се ДА ЈЕ У ОВОМ УДРУЖЕЊУ НАСТАО МАЊАК. Том приликом збораши приказују ову прљаву ствар летком који гласи:
"ДРУГОВИ ТЕХНИЧАРИ!
Поводом несносног стања на Београдском универзитету, а нарочито поводом догађаја на нашем Факултету, сматрамо својом академском дужношћу, да изнесемо пред своје другове једну жалосну чињеницу која би требало да нас освести, па да се једном за свагда стане на пут срамном закулисаном раду вођства "стручних удружења", који баца најтамнију сенку на нашу научну институцију.
Годинама смо ћутке прелазили преко појединих негативних појава у раду управа "стручних удружења" сматрајући их пролазним и очекујући да ће им се једаред стати на пут.
Најновији догађаји, нажалост, уверили су нас, да то нису поједини случајеви, већ да је то ЈЕДАН СИСТЕМ. Том систему није циљ ред и рад на нашем факултету. Томе систему иде у корист наше губљење семестара.
Томе систему иде у корист обустава рада и прављење нереда, јер носиоци тога система тиме не губе ништа – ГУБИМО САМО МИ.
Извештај Управног одбора Удружења студената грађевинске технике поднет Редовној годишњој скупштини на дан 9. децембра каже: "На крају ове школске године, приликом прегледања благајне, УТВРЂЕН ЈЕ МАЊАК У СУМИ ОД ДИНАРА 4.614, – Т. Ј. ПОСТОЈАЛЕ СУ ПРИЗНАНИЦЕ ПРЕДСЕДНИКА КОРОЛИЈЕ ВЛАДИМИРА ЗА КОЈЕ ОН НИЈЕ ИМАО ПРАВДАЊА. НАИМЕ ОН ЈЕ ТАЈ НОВАЦ УПОТРЕБИО ЗА ЛИЧНУ ПОТРЕБУ. ТО ЈЕ КВАЛИФИКОВАНО КАО ПРОНЕВЕРА".
На тој скупштини очекивали смо да ће оптужени бивши претседник покушати да се оправда. Он је стварно хтео да говори али, на наше запрепашћење, то му није дозвољено. Шта је то, што је бивши претседник који је био добио поверење целокупне "Уједињене студентске омладине" на нашем Факултету, хтео да изнесе?
Шта је навело чланове садашње и бивше Управе, да му не дозволе да говори?
Ми морамо да посумњамо да су и они имали удела у проневери нашег новца у суми од дин 4.614.-, иначе како да објаснимо да се не дозвољава бившем претседнику, који се за тако тешко кривично дело оптужује, да се бар покуша одбранити пред својим бившим бирачима, који су за њега морално гарантовали?
Све ово баца најружнију слику на закулисни рад једне групе студената, која се ПОД МАСКОМ ПРИВЛАЧНИХ ПАРОЛА И ТЕРОРОМ НАМЕТНУЛА СВИМА НАМА.
Апелујемо на све другарице и другове, нарочито на најмлађе, да се свим силама одупру досадашњој пракси ове мрачне групе, те да се успоставом реда и рада поврати углед и сачува наука на нашем факултету.

СТУДЕНТИ "ЗБОРА"

Ето "стручног" рада "стручних удружења".
Током 1940. г. комунисти одржавају безброј конференција и врше многобројне испаде, али се осећа да њихова снага копни. Узроци су разни. Пре свега, јачање националиста. Све је већи број национално свесних студената: затим пораст, замах, снажна активност "Збораша", постепено формирање "Словенског југа", а потом поцепаност и све већа подвојеност комуниста на "троцкисте" и "стаљинисте".

- други део -

КОМУНИСТИЧКА АКЦИЈА ПО СТУДЕНТСКИМ ДОМОВИМА
Изнећемо акцију комуниста по студентским домовима.
Комунисти су се домогли превласти и у ДОМУ СТУДЕНТКИЊА "Краљица Марија" благодарећи подршци универзитетских власти. И ове, као и прошлих година, ту се врши духовни и физички терор над студенткињама, па се чак и штеди и на храни, да би се одвајала средства за "шпанске добровољце". Студенткиње су примораване да плету црвене рукавице, џемпере и чарапе, за те "ДОБРОВОЉЦЕ" (КОЈИ СУ, УЗГРЕД БУДИ РЕЧЕНО, ДОБИЈАЛИ ДОБРЕ ПЛАТЕ ОД ЦРВЕНЕ ВЛАДЕ ) оним студенткињама, које нису хтеле да преко ноћи излазе "са друговима марксистима", прети се избацивањем из Дома. Дакле, средства комунистичке пропаганде увек су бестидна и перфидна.
И У СТУДЕНТСКОМ ДОМУ КРАЉА АЛЕКСАНДРА I, стање је слично. То најбоље показују демонстрације од 14. децембра 1939. г., када из тога Дома врве комунистички курири на све стране, извежбани за рад на терену. Чланови управе "Академског клуба", стално су били у приправности, обучени и спремни да побегну, док су њихови млађи другови – наивни, несвесни и заведени, излазили на улицу и тамо страдавали нападајући каменицама полицију која је била послата да растури демонстранте и направи ред. Племенити Узвишени Дародавац завештао је дом да се у њему васпитају у моралном и националном духу и у исти мах економски и социјално обезбеде студентске генерације. Сиромашни студенти добили су кров над главом, добру храну и потпуну опскрбу да би им се на тај начин обезбедило несметано напредовање у науци, како би могли ићи у живот и постати корисни чланови друштва.
У Студентском дому у последње време завладао је, међутим, један анационалан дух који утиче разорно на васпитање академске омладине у дому. Студенти у дому подлежу том деструктивном духу и тероришу све друге који неће да се потчине вођству оних студената који комунистички дух сеју међу својим друговима. У дому налази око 500 студената своје уточиште. У дому све тероришу тзв. "Академски клуб у Студентском дому" у чијој се Управи налазе познати марксисти. То су претседник Академског клуба Мирко Пејатовић, ст. технике, Љуб. Филиповић, бивши претседник клуба, Раде Мирковић, студент технике и спикер на "Радиу" Студентског дома, Љубомир Вељковић, студент технике, бив. секретар Клуба, Баја Секулић, студент права и "Комесар за исхрану", Љубомир Нешић, студент права и претседник Дебатног клуба, Ратомир Журић, студент технике и Миленко Ђуровић, дипломирани правник и секретар Студентског дома.
У рукама тог Академског клуба налазе се конци свевелике комунистичке студентске акције. Њиховом вољом уклоњена је биста Краља Александра И са свог почасног места у Аули дома на једно забачено место где обично стоје кофери судената када се усељавају у Дом. На чудан начин нестале су и слике Њ. В. Краља и чланова Краљевског Дома, из велике трпезарије. Тек на енрегично заузимање и захтев националних студената оне су после месец и по дана враћене. Управа Академског клуба захтева од Управника да се студенти примају у дом само по њиховој сагласности, а дешавало се да се неки национални студенти из дома и уклоне. То јој је чак и полазило за руком. Њихова сагласност омогућава пријем у дом и самих служитеља.
На годишњој скупштини Академског клуба наговештавало се да ће "патентирани националисти" бити отстрањени из Дома и да ће ове године дом постати потпуно студентски, т. ј. комунистички, јер ће Академски Клуб у пуној мери учествовати у пословима Управе Дома и ликвидирати све оне који сметају да Дом постане потпуно наш.
За време ручка у великој трпезарији употребљава се мегафон за давање политичких вести и "информација" из спољне политике. Наравно да су те информације потпуно у комунистичком духу. Тај апарат, спојен са микрофоном, ношен је по многим политичким зборовима и помоћу њега је вршена агитација у корист повратка у земљу југословенских комуниста који су се добровољно борили на страни црвених у Шпанији. Преко тог микрофона тражили су повратак за све политичке и војне осуђенике и преко њега су убациване међу студенте пароле о "миру" "и нашој неутралности наслањањем на највећу словенску змељу: СССР." Преко тог истог микрофона оштро се критикује став Француске и Енглеске, које државе називају империјалистичким и које су изазивале данашњи рат иако су ти исти студенти, марксисти, још пре неколико месеци вршили пропаганду за један "превентивни рат" против национал-социјалистичке Немачке. Преко тога истог мегафона они су за време обеда претили свим оним студентима националистима који су вршили упис својих другова за одлазак за поклањање Блаженопочившем Краљу на Опленац, називајући их провокаторима. Чак су повадили и гвоздене шипке из својих кревета, да се на тај начин разрачунају са онима који желе да иду на Опленац, али застрашени и изненађени импознатним бројем ходочасника (било их је преко 150) који су упркос те њихове претње отишли на Опленац, морали су одустати од те намере.
Национално исправни студенти названи су са поменутог мегафона "финским плаћеницима". Само ово се више није поновило јер су и сами увидели да су тиме сасвим прекардашили. Преко мегафона објављују такође почетак и свршетак штрајкова које приређују комунистички "Акциони одбор стручних удружења", као што објављују и скупљање прилога "за народне борце и дивове са Ебра и Гвадалахаре" – добровољце црвене Шпаније итд.
Интересантан је њихов начин скупљања прилога. Наиме, благајни Дома враћају се купони за храну и за сваки купон благајна исплаћује по 10 дин. Неисплаћивањем тих 10 дин. при повратку бонова приморавају, да им и они који их не трпе даду прилог. Сада се ово скупљање пренело и на прилоге за "затворене другове", а најзад и за рањене приликом последњих комунистичких демонстрација. Чланови "Акаде. клуба" такође су, у заједници са илегалним одборима "за одбрану земље" и "Радним одбором омладинских генерација", суделовали у стварању "Студентског добровољног батаљона", познатог по певању совјетских маршева и комунистичких песама: "Ланци нам се кују клети", "Створићемо новога човека" и др.
Приликом славе Дома, 1. децембра, при певању химне, нису чланови Акад. клуба хтели да се дигну са седишта и тек на енергичну напомену свештеника почели су лењо да се дижу, један по један мрмљајући "Првокација, провокација". Па и када су се дигли шкрипали су столицама како би саботирали певање химне.
Посебно поглавље о раду марксиста у дому и њиховоме "Акад. клубу" заслужују њихове "зидне новине" које уређује позната "Културна секција" овога клуба. У њима је изнето све оно што интересује наше левичаре: живот и рад шпанских добровољаца, критика националних студената, напади на Француску и Енглеску. Говори се о "најсрећнијој, најбогатијој, најсилнијој земљи на свету", а која је и највећа "словенска земља": најзад се пропагирају познате комунистичке пароле и напада власт и уређење државе.
Недељу дана стајала је у Аули објава којим је Управа позивала "све" студенте да пристуствују утакмици између Б. С. Ц. К-а и Б. У. С. к-а од које је чист приход "намењен добровољцима републиканске Шпаније који се налазе по концлогорима у Француској и Шпанији". Објава је била без управниковог параграфа, као и већина њихових објава, али ни овај се није нашао пробуђен да је уклони и поред тога што му је скренута пажња. Националисти, међутим, не смеју ништа без Управниковог параграфа да изнесу, иначе би били строго кажњени.
Чланови Управе "Акад. клуба" су интелектуални и морални кривци за последице многих нереда. Врло је интересантна и важна чињеница, да је више од стотину лица (највећем броју студената) која не станују у дому нашло у њему уточиште, од када их је полиција приликом демонстрација потисла. Чак су и рањенике тамо превијали, па их онда кришом кућама слали. Господина управника, разуме се, тада нигде није било.
Поред све физичког и душевног терора, који спроводе филокомунисти у дому, чињеница је да гро студената ипак није са њима. Само неколико цитата из годишњег извештаја Академског клуба потврдиће то:
".... Он (дом, прим. Уред.) још је увек пре све друго него једна заједничка кућа где живи 500 младих интелектуалаца, који имају исте циљеве, исте интересе и у животу и на универзитету." (стр. 1)
".... Управа Академског клуба бавила се одржавањем састанака, приређивањем предавања и издавањем зидних новина, АЛИ У ТОМЕ НИЈЕ НА ЖАЛОСТ МНОГО ПОМАГАНА." (стр. 3)
"... Гро студената није још на висини оне улоге коју треба да има у дому." (стр. 3)
Од новина и часописа читаних у читаоници Клуба извештај нарочито истиче:
"Нову Ријеч", "Нашу стварност", "Живот и рад", "Младу културу", Уметност и критику", "Израз" и "Студент" (стр. 6). Дакле, све часописе са марксистичком или масонском тенденцијом.
Од нарочитог је значаја у поменутом извештају још и ово:
"... Треба се надати да ће ускоро доћи време када ће сви домци једнодушно радити на међусобном културном изграђивању, када неће остати ни једна снага неискоришћена, ниједан сат времена упропашћен, кад неће бити ниједног непријатеља конструктивног рада." (стр. 8)
Како изгледа такав "конструктивни рад" и такво "културно изграђивање" које замишљају главни актери Академског клуба у Студентском дому, видело се у свима досадашњим студентским манифестацијама, почевши од стварања Добровољачког студентског батаљона, од одласка на фронт црвених у Шпанију, па све до бруталног ометања комеморације адмиралу Гепарту, и до нападаја на универзитет због прославе 1. децембра и последњих уличних демонстрација 15. децембра.
Дом је стварно најјачи центар акција, наших маркистички настројених студената. Ту се, нарочито међу млађим студентима, изграђује идеологија марксизма. Једна група националних и неутралних студената поднела је одавно управнику дома г. проф. Кашанину правила за образовање новог Националног клуба, али одобрење за рад није дато. Тако су чак и они неопредељени студенти приморани да пођу за "већином" немајући другог снажног упоришта за своју економску и национално-културну делатност у дому. А да апсурд буде још већи, студенти морају да плаћају и чланарину за једну акцију са антидржавним тенденцијама, пошто морају да буду чланови "Академског клуба".
1940. год., 21. јануара студенти комунисти поново су одржали, уз дозволу универзитетских власти, Општи "студентски одбор" ради, како то они кажу, "решавања горућих студентских питања".
Организација овог збора је иста као и иначе, али ипак сада је било и нечег новог. После трогодишњег примирја на Универзитету, између комуниста и универзитетских власти, сада комунисти нападају ову власт јер "Ректор није више њихов Ректор". То је зато што овај није изашао у потпуности неким њиховим захтевима у сусрет. Као и обично пре збора продавали су забрањене брошуре, књиге и слике, "дивова са Гвадалахаре" који су изгледа заиста "решили" судбину света на "обалама Ебра и пред вратима Мадрида", али уједно и своју, јер су пали борећи се против шпанског народа у његовој Отаџбини. Продавали су слике и оних који су у нашој земљи настрадали благодарећи сопственим методама насиља и терора. Такође су скупљани и прилози, нарочито за "правну заштиту" т.ј. за помагање оних који су дошли у незгодну ситуацију борећи се против интереса сопственог народа и Отаџбине. Биле су распрострте велике слике комунистичких саботера, а у средини код постоља велика табла: слика пок. Ректора Драгослава Јовановића, њиховог "највећег заштитника", како су га називали.
На улазу вршило се претресање, у чему су се нарочито истакле хистеричне комунисткиње. Пре почетка говора отпевана је позната комунистичка песма. Збору су присуствовали као представници Унив. власти прфесори г. Д-р Божа Марковић-млађи и Д-р Јован Ђорђевић, познати комуниста.
Први од говорника био је делагат високе економско-комерцијалне школе, који је саопштио "радосну вест" изваливши једну и за комунисте крупну лаж: да Уједињена студентска омладина добија 2.000 нових чланова из његове школе, свакако се уздајући у слабо памћење својих другова, КОЈИ СУ САМО ПРЕ НЕКУ НЕДЕЉУ НА ЗВАНИЧНОМ МЕСТУ МОГЛИ ДА ВИДЕ И ДА СЕ ЛИЧНО УВЕРЕ ДА ЈЕ ЛЕВИЧАРСКА ЛИСТА ДОБИЛА САМО 235 ГЛАСОВА. Говорник је овај проблем лако решио: додао је само нулу.
Говорници су се обарали: на владу, на националне партије из опозиције, на демократе и земљораднике, на једног православног епископа и Папу, на националне студенте и на њихове организације, на "Св. Саву". Нарочито се обарају на "Збор" и Љотића, нападају оштро Управника студентског дома, овом приликом не из тактичких разлога. Величају при томе Совјетски Савез као заштитника малих народа, заборављајући јуначку Финску – "њен велики снег", који је изгледа "много сметао" красноармејцима. Шаљу телеграме зараћеним државама и то у врло оштром тону. Природно је, да представници универзитетских власти седе на својим седиштима и не мрдају.
За време паузе читају се поздравни телеграми упућени "народним борцима". Највећи аплауз ори се поводом телеграма упућених од "непознатих металских радника" и од "Крагујевачке омладине". Вероватно зато што се у њима подвлачи захтев за савезом са СССР. Најзначајније је, да је донесена резолуција примљена без приговора. У њој се, "на основу свестране анализе међународне ситуације" каже, између осталог (у тачки 5):
"ДА ЈЕ АКЦИЈА СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА У КОРИСТ ФИНСКОГ НАРОДА И ФИНСКЕ ДЕМОКРАТСКЕ РЕПУБЛИКЕ ПРОТИВ ТЛАЧЕЊА И ИЗДАЈНИКА ФИНСКЕ, ПРОТИВ ТАНЕРА, МАНЕРХАЈМОВИХ БАНДИ, ДРАГОЦЕН ДОПРИНОС СТВАРИ МИРА.
Из садржине ове декларације открива се зла намера комуниста, који под видом решавања "горућих студентских питања" несмотрено залазе у разматрање проблема из области спољне политике у овој тешкој међународној ситуацији. Нити су студенти Београдског универзитета због нашег спољно-политичког става угрожени у својој егзистенцији и напредовању на Универзитету, нити имају легитимацију да на својим зборовима дају правац спољној политици државе.
И поред многих својих одржаних зборова, конференција и комеморација, у пролеће 1940. г., комунисти ипак осујећују скупштину за студентски "Аеро-клуб", на Техничком факултету. Ни тада, иако су насилно провалили у зграду, од њих нико не бива кажњен.
6 априла, за време часа г. Буријана, комунисти су покушали да опет одрже неку комеморацију. Стари професор се том успротивио, али студенти силом прекидају предавање и физички избацују професора из сале.
7 априла ипак се одржава скупштина "Аеро-клуба", на Техничком Факултету. Националисти побеђују на свим линијама и акламацијама. Комунисти помогнути нечлановима па чак и радницима, покушавају да продру у зграду, при чему опет употребљавају боксере и мотке, али их националисти предвођени Зборашима, жестоко одбацују. Даље испаде решава полиција која блокира Факултет.
Све нападно оружје које је код комуниста нађено, предато је универзитетским властима. Природно, ни тада нико од нападача није кажњен. Тада је са скупштине Аеро-клуба први пут са Универзитета, после толико година, од стране студената послат поздравни телеграм Краљу и отпевана Државна химна.
9 априла, на Правном факултету одржан је "Конгрес студената Југославије" (али не и Краљевине), који је био у ствари смотра комунистичких делегата, за коју је "Југословенски студент" – орган националних студената, од 16. априла 1940. донео чланак:
"ОСВРТ НА ЗБОР СТУДЕНАТА ЈУГОСЛАВИЈЕ"
У Београду на Правном факултету отпочео је 9. о. м. заседање Конгреса студената Југославије (Не "Краљевине Југославије", јер тако не стоји ни на једном рекламном плакату по факултетским аулама). О заседању и раду тога Конгреса донела је извештај и наша дневна штампа која је поред програма, успела да забележи да је на Конгресу узело учешће "преко 3000 студената из целе земље" – иако сала није могла да прими ни приближно толико.
Што је то све забележила наша информативна штампа није за чуђење, када се зна да су извештачи – сарадници студенти левичарски оријентисани који су и сами узели активног учешћа на том конгресу. Исто тако забележено је да су конгресу присуствовали студентски делегати из Загреба, Љубљане, Скопља и Суботице, као и то да су на конгресу "прочитана писма и телеграми омладине из целе змеље у којима се топло поздравља омладинска акција за мир, хлеб и слободу малих народа".
Овакво брижљиво писање неких виђенијих листова са таквим пропагандистичким циљем може се протумачити као жеља за ублажавањем комунистичког пораза на Техничком фкаултету 7. о. м. приликом скупштине Академског аеро-клуба, који је сензационално и радосно одјекнуо у свим патриотским и добронамерним престоничким круговима. Овакво писање наших дневних листова има истовремено за циљ да ублажи многе комунистичке бламаже и да међу студентском омладином поновно подигне пропали углед Акционог одбора студената који је већ годинама аранжер свих недаћа престоничког свеучилиштва.
Што се тиче самога збора и његовог пословања, оно није нарочито интересантно с обзиром да су говорници разматрали и расправљали о темама у оквиру најчистијих левичарских концепција и марксистичких схватања која се понављају на свима њиховим зборовима.
Конгрес је одржан у сали бр. 63 Правничког факултета која није у стању да прими 3000 студената. По најобјективнијим проценама конгресу није присуствовало више од 700 студената, од којих је добар део дошао из најобичнијег куриозитета као што се то често догађа на левичарским манифестацијама. По подне број присутних студената био је још много мањи.
На конгресу су учествовали делегати из Загреба. Постављамо једно питање: ко су били ти делегати када се зна да већина студената у Загребу припада ФРАНКОВЦИМА, а да су национални загребачки студенти далеко од све помисли да шаљу своје делегате на левичарске скупове? Значи, ти делегати су такође КОМУНИСТИ.
Исто тако је и са Љубљанским делегатима, ШТА ВИШЕ, СТУДЕНТСКИ КЛУБОВИ ЉУБЉАНСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА "ЕДИНОСТ" И ДРУГИ, КОЈИ ПРЕДСТАВЉАЈУ ОГРОМНУ ВЕЋИНУ ЉУБЉАНСКИХ СТУДЕНАТА, НЕКОЛИКО ДАНА РАНИЈЕ ДОНЕЛИ СУ РЕЗОЛУЦИЈЕ У КОЈИМА СЕ ИЗЈАШЊАВАЈУ ПРОТИВ ПОМЕНУТОГ КОНГРЕСА. Значи и Љубљански делегати су КОМУНИСТИ.
Што се тиче Бугара и њихових делегата, не желимо овом приликом да расправљамо како би се избегле евентуалне компликације. Али задржавамо право да се на те њихове, "делегате" као и на њихов живот уопште у нашој земљи осврнемо ускоро једним посебним написом.
И тако, у једнобројној и мртвој атмосфери текло је заседање овог конгреса који су красиле разбарушене главе и црвени шалови......
Победа националиста на изборима за Аеро-клуб, а нарочито јачање и успеси студената Збораша, није комунистима никако дало мира. Јавно су говорили и претили, па и приликом последњег конгреса, да они "ово неће и не могу да трпе и да ће они који су ову националистичку победу организовали бити ликвидирани".
Једва је прошло девет дана на миру, и већ 16. априла комунисти су на Техничком факултету физички напали двојицу националних студената. Напад је врло незгодно прошао за комунисте, иако су били многобројнији. Доцније груписање комуниста и њихове претње изазвале су националисте пред факултетом, те је дошло до великих физичких сукоба. За време сукоба комунистима су дошла појачања радника која су осула паљбу каменицама, чак и на присутну публику. При томе је дошло и до пуцања.
Не чудимо се, што комунисти све своје снаге напрежу да се одрже на Универзитету. Указивали смо толико пута да су код нас, у недостатку широких пролетерских маса, а због сељачког малопоседничког карактера земље, комунисти наменили улогу мотора револуције нашој младој интелигенцији, недоученој, политички незрелој, а материјално слобо обезбеђеној.
Ни том приликом универзитетска власт није стала на пут комунистичкој разорној делатности, што свакако има врло тешких последица за државне и националне интересе. Ту помињемо само дозволу универзитетских власти, да се на Универзитету одржи "Конгрес студената Југославије" а да о другом и не говоримо.
Маја месеца комунисти су одржали читав низ конференција, на којима истичу своје старе захтеве, врло познате по својој бесмислености. 8. маја објављују једнодевни штрајк који је био очигледно политичке природе и у вези са штрајковима радника у фабрикама авиона, зидарских и фотографских радника, о чему је "Радио-дом" сам јавио.
Конференцији на Техничком факултету присуствовали су радници штрајкачи фабрике "Рогожарски".
На факултетима комунисти самовољно претресају студенте, долазећи ко зна по који пут у сукоб и са кривичним законом.
САВЕЗ СТУДЕНТСКЕ ОМЛАДИНЕ
Истих дана, групе студентата из "Уједињене студентске омладине" састављају "Савез студентске омладине".
То је нека нова врсте студентско-демократско-левичарско-замљорадничког народног фронта.
Заиста, када ли ће се и од чије стране, већ једном стати на пут у деловању разорних левичарско-демократских елемената?
О томе, ко води наше "напредне" и "народне" студенте најбоље говори овај чланак који је изашао у "Југословенском студенту" бр. 3 од 2. маја 1940. г., као и имена која смо извели испод њега.
"КАМУФЛИРАНА РЕАКЦИЈА НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ.
Оно што изазива огорчење националне омладине у вези са роварењем комунистичке мафије на Београдском универзитету није само у чињеници што је она комунистичка, него и у сазнању да се под том комунистичком маском камуфлира НАЈЦРЊА СОЦИЈАЛНА И НАЦИОНАЛНА РЕАКЦИЈА У НАШОЈ ДРЖАВИ. Сударајући се са комунистичким фронтом на Универзитету, ми се сударамо са оним истим реакционарним снагама које су стојале на супрот нашим борбама за политичко ослобођење народа, за социјално ослобођење нашег сељака и за победу мисли јединства народа и Отаџбине над партикуларистичким, регионалним осећањима и расположењима. Када су наши очеви проливали крв и давали животе против те реакције, нису ни слутили да ће она једног дана, под комуничком фирмом, политички и брахијално запосести највише духовно огњиште у Отаџбини – Београдски универзитет. СИНОВИ БОСАНСКИХ БЕГОВА АГА И АГИЦА, данас студенти Београдског универзитета, оденули су у комунистичку одору, исту ону атавистичку мржњу на Србина и Српство, са којом су њихови очеви пратили борбу против српског кмета, када се овај борио да учини крај вековноме социјалном и националном ропству, да стера са гувна беговске и агинске чибуке и да образ и част своје породице и "једрих влахиња" сачува од необуздане похотљивости варварског феудалца. Она мржња тих комунистичких агица и бегчића са којом дочекују све што је национално и напредно, само је свестан израз мржње, његових феудалних предака, и сви султани, од Фати-Мехмеда до Абдул-Хамида, ближи су срцу тих младих реакционара од једног националног живота који је никао из социјалне и националне борбе поштеног сељака.
"Босна Босанцима", парола тих комунистичких агица, иста је она коју су недавно прокламовали бањалучки бегови и аге тражећи преко револуције да се врати стање од пре аграрне реформе.
Њима уз бок стоје АУТОНОМАШИ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ. То аутономаштво, које у себи крије прижељкивање једног реакционарног времена кад су се све напредне мисли и социјална стремљења гушила заповедима "испод бријеста", један од оних реакционарних и назадњачких елемената који покушавају да се афирмишу кроз комунизам.
Трећи елеменат реакције, који даје са прва два одлучну динамику наслеђене мржње комунистичкој борбености на Београдском универзитету јесу – МАКЕДОНСКИ аутономисти. Један део наших јужно-србијанских студената, који су заборавили своје истинско порекло, дошли су на мисао да у срцу Београда, на његовом Универзитету свију гнездо МАКЕДОНСКЕ ПРОПАГАНДЕ.
И та најцрња од свих рекација скрила се под плаштом комунизма на Београдском универзитету. У Београду ти дејци проповедају комунизам а у Јужној Србији сеју мржњу на Србе и Српство.
Додајте том великом букету реакције и синове београдских ратних богаташа, синове крагујевачких, сарајевских, бањалучких и других газдурина, те "револуционере" који грме на постојећи капиталистички поредак уживајући у исто време перверзно све његове привилегије, онда ћете добити социолошки пресек комунистичког фронта на Универзитету у Београду. У њему делају и национално и социјално и политички назадњачке снаге, и из атавистичке мржње тих рекационарних елемената на све оно што претставља национализам у општем социјалном и политичком прогресу, црпе тзв. комунистички фронт Београдског универзитета главну борбену снагу.
Сматрали смо за потребно да изведемо на чисто питање тзв. комунистичког фронта на Београдском универзитету. Да знамо с киме имамо посла и с киме се боримо: С НАЈЦРЊОМ СОЦИЈАЛНОМ РЕАКЦИЈОМ И НАЗАДЊАШТВОМ.
Тако "Југословенски студент" а ми још и следеће:
Овим бандама можемо да додамо још жидовску мафију на Београдском универзитету. Синови оних који већ деценијама пију крв на памук нашем народу и богаташке синове наше средине, синове министара, посланика, трговаца, татица на високим положајима и са дубоким цепом, којима ваљда социјално осећање "буде" њихове љубазнице, лакеји, бела кафа у кревету, грог, ликер, коктели, покер и друге пролетерске ствари као дансизи, барови, бање, море.
У летку који је издала "Уједињена студентска омладина" комунистичко-демократска на Београдском универзитету, видимо да углавном фигуришу баш они комунисти који су имућни а не "сиромашни" и "социјално необезбеђени студенти. Ево из тог летка неколико имена која документују ову нашу тврдњу.
ОЛГА и ЂУРА НИНЧИЋ, сиромашна деца нашег велеумног министра Нинчића, Милица Сарић "сиротица" из Београда, Момчило Смиљанић син имућног инж. Смиљанића; Десанка Вуњак ћерка богатог трговца Вуњака; Вера и Милош Касапић дечица једног вишег чиновника: Слободан Тузлић син сопственика дрваре; Пера Марковић, секретар и рођак министра Лазице Марковића; Оливер Минић, синчић "сиротог" власника хотела "МАЖЕСТИК" у Београду; Бранко Златарић, син добростојећег генералног секретара Савеза српских земљорадничких задруга (иначе Хрват), Милован Матић, богаташ; Мирко Трифуновић, син бившег бана; Војислав Богатић, син трговца Богатића; Драгослав Боговац, син богаташа Боговца, Миодраг Јовић, богаташ из Власотинаца; Милева Ђерић, кћерчица преседника суда, Дивна Алексић, кћи посланика Алексића; Михајло Смиљанић, син попа Смиљанића из Равни; Добривоје Симић, чедо богатог трговца; Бесаровићи Здравко и Јован, такође дечица "сиротога тате"; Ненад Младеновић, син индустријалца из Пирота; Мирка Вучићевић, опет "богаташко сироче"; Зоран и Младен Виторовић, Бранислав Барјактаревић, Разуменка Петровић, Првослав Васиљевић, Владислав Ротајац, Дедијер Владо, све деца "сиротих" родитеља; син београдског трговца Станковића; Бакотић, кћи управника болнице и помоћника министра Д-р Луја Бакотића; Пламенац Марко, чедо бившег Црногорског министра претседника; Душан Месаровић, Драшко Стефановић, Александар Финц и Кениг синчић Др. Кенига све "сиромашна" дечица; и многи други исти такви.
Да би смо деловање комуниста у нашој средини, а поглавито на универзитету још боље осветлили, дајемо извод два комунистичка летка која су потписали и поменути:
Први би летак био: Против рата! За слободу, демократију и равноправност народа! За аутономију Босне и Херцеговине!
Између осталог, они ту веле и овако нешто:
"...... Својим доласком на Карпате спасила је (Совјетија - прим. ) Балкан до сада од увлачења у рат, док се ово клање сваким даном пооштрава, напредни и свесни борци у Немачкој, Француској и Енглеској воде борбу против овог страшног рата, противу влада које су увукле народе у овај рат...."
".... наша је народна и света дужност..... да се боримо са Савез балканских народа са наслоном на Совјетску Русију"..... (летак босанско-херцеговачке омладине од 1-XИ)-1939.)....."
Између осталих потписника овог летка нарочито се истичу и ова имена:
Зон Паула, Фелдбауер Фриц, Леви Бенцион, Самоковлија Ела, Фурхт Павле, Романо Беја, Горски Феликс, Папо Ели, Гаон Ида, Абинун Мориц, Алкалај Јозеф, Форстингер Хинко (из Сарајева), Папо Естера, Папо Јаков (из Вишеграда); Алтарац Мориц (из Мостара); Ђорђе Пајо (из Требиња); Ролингер Леополд и Ајзенбрух Аколер (Тузла); Папо Мориц (Брчко); Парера Изидор, Бобар Војин, Каукал Јосип, Хајан Худита (Бјељина); Капор Момир, Маџар Иван, Калсембер Душанка, Пшибик Љерка, Колак Рудолф, Штерн Ерих (Бања Лука); Леви Ото, Атијас Давид, Шолц Роберт, Кавезон Соломон (Бихаћ); Хирш Алојз, Салом Данко, Алтарац Верто (Травник) и други.
Други потписници овог летка поред неколико Срба, поред којих доминира име Вере Црвенчанин ст. технике која је кћи једног нашег генерала ( и које се отац, како чујемо, одрекао), јесу углавном синови оних којима је аграрна реформа угрозила беглучка и агинска имања на којима је српска раја аргатовала и пребијала кичму у напорном раду, па да јој ипак очеви ових потписника насилно узму колико им је год воља од њихове замуке. Ево их:
Беговић Махмуд (Бања Лука), Курбеговић Мидхад, Рустембеговић Фахрудин (Сарајево), Фазлагић Масуд, Шахинпашић Хилмија (Рогатице), Рашикадић Сулејман (Горажде), Карахасановић (Син министра Карахасановића), Алајбеговић Мустафа Енес (Фоча), Мехмедагић Мукадим (Мостар), Пашић Шефкија и Нусрет (Невесиње), Мухарем Агић, Азабагић Сулејман и Теуфик, Мехмед Пашић Алија (Тузла), Хрустанбеговић Зијах (Зворник), Хаџибеговић Абдулах (Власеница), Ибрахимбеговић Џевад, Смајилагић Хајрудин (Бања Лука), Бушатлија Махмуд и Сабахудин (из Бугојна), потомци турског силника и крвника сироте српске раје.
Други комунистички летак је: Писмо политичких затвореника Београдским студентима – народној, антифашистичкој студентској омладини у Београду у коме између осталог кажу и ово:
"... Ми смо још 1931. године са највећим одушевљењем примили вест о вашим демонстрацијама против Петра Живковића...
"... са истим таквим одушевљењем и осећањем најтоплијих симпатија примили смо доцније вест о вашем штрајку 1932. год. о вашој антифашистичкој акцији 1933...."
"..... о борбама у којима је пао друг Срзентић, о вашем штрајку 1936. год., поводом којега је погинуо друг Мариновић, о вашој сјајној акцији 1936. год. за помоћ нама који смо се налазили у штрајку, најзад о оним величанственим демонстрацијама које сте извели приликом доласка министара Ћана и Нојрата...."
"...... На тај начин је студентска антифашистичка омладина Војводине, Црне Горе, Хрватске, Словеније, Македоније, Босне и Херцеговине, Косова, Санџака и Србије, показала своју највећу љубав и оданост своме народу ИЗ КОГА ЈЕ ИЗРАСЛА као и своју непоколебљиву вољу да се до краја бори против душмана...
У то име, ми Вам и овог пута шаљемо наше пламене антифашистичке поздраве!...."
Поред неколицине осталих потписника следују и ова "народна" имена:
Павле Пап, А. С. Мартон, Хегедуш Јосип, Самуило Мајер, Соломан Леви, Дамас Седмах, Антон Календео, Моша Пијаде, Отокар Кершован, Фернерберг Исак, Жидан Иво, Ђерђа Јосип, Кизур Стеван, Селеши Михаљ, Конте Петер, Вериб Золтан, Жеру Јоже, Грос Золтан, Мино Уинов, Миа Анастазов (иначе, Страшимир Анастазовић комунистичко македонски сепаратист), Бранимир Фридман, Нафтали Демајо, Антун Салај, Линцки Др. Леонид, Демајо М. Давид, Бојан Куглер, Штајнбрикер Адам, Серво Михаљ, Фридрих Герл, Конте Вилибалд, Фридрих Рајнпрехт, Исидор Пријон, Петар Грубер, Самуел Иншлихт, Рафаел Батино, Кучера Ференц, Љитран Колобран, Берт Фрањо, Сигмунд Краус, Седеј Рудо, Венигерхолц Конрад, Апих Милан и други.
Према горњим летцима најбоље видимо ко је предводио комунистичке студенте на нашем Универзитету и ко је за рачун јеврејско-бољшевичке црвене Москве вукао за нос масу сиромашних несрећника.
Ето, како Мартони, Папи, Мајери, Леви. Хајде, Селеши, Салаји, Минови, Анастазови, Демаји, Рајнпрехти, Линицки и Венингерхолци шаљу "пламене антифашистичке поздраве" онима који су, дабоме, "као и они" "омладина Србије, Црне Горе, Санџака, Босне и Херцеговине, Косова", онима, који су као они "израсли из овог народа"; Фелбауерима, Абинунима, Алкалијима, Форстингерима, Ролингерима, Ајзенбрусима, Хајонима и Кавезонима. Ове поздраве шаљу им зато, јер су ову земљу стечену брдима костију и потомцима крви правих њених синова растрзали демонстрацијама, штрајковима, крвавим нередима и сепаратистичком и другом пропагандом. Шаљу их зато, што су несвесну масу правих синова ове земље терали у борбу са браћом, са националним студентима, синовима оних који су ову земљу својом крвљу и напорима стварали. Шаљу им зато, јер у тој борби нису падали Салаји, Ђерђе, Алкалаји и Кавезони, него Срзентићи и Мариновићи на страни комуниста. Шаљу им зато, јер се није лила крв Демаја, Цајона и Алтараса, којих ту није ни било, него Алексића, Јањића, Филиповића, Лазаревића, Милића, Хаџи-Поповића, Обрадовића и других, на страни национално свесних студената.
Ето, такви су Баруси, Цимери, Давичи, Алкалаји, Алмули, који су водили и заводили нашу студентску омладину која није била свесна ко су њене вође и наредбодавци.
Социјални проблем нашег студентства и решења која предлажу национални студенти.
Говорили смо о историјату комунизма на Београдском универзитету, а сада да пређемо на питање социјалног проблема нашег студентства и решења која предлажу национални студенти.
Ми смо увек наглашавали да смо националисти. Али наш национализам се не састоји само од форме, он има и своју садржину. Прави национализам је социалан. Он то мора бити иначе би изгубио свој смисао. Садржина правог национализма мора да буде социјална правда, јер без ње нема опстанка ни једној држави, ни једном народу. Наш национализам је проткан социалним нитима и ми као националисти по садржини, морамо да се боримо за социјалну правду у нашој земљи. Као национални студенти борићемо се пре свега за социјалну правду на унивезитету, за побољшање социјалнога стања нашега студентства.
У борби за побољшање социалног положаја студената и за олакшање студија употребљаваћемо само таква средства која доликују нашем академском положају. Али нећемо се ни најмање либити да употребимо пуну оштрицу наше критике на оне који, чувајући своје универзитетске фотеље, немају смисла за разумевање социјалног положаја нашег студентства, (реакционарни професори), нити на оне, који монополишу и својство бораца за побољшање социјалног стања, искоришћавају најсиромашније своје другове за своје прљаве интернационалне, издајничке циљеве.
Живот огромног броја наших студената, нарочито после Светског рата, није ни најмање лак. Због тога се не треба чудити због чега су студенти водили тешку борбу за поправку свога материјалног стања. Мислимо да је познато тешко материјално стање већине наших студената, који су углавном синови нашег сељака, радника, занатлије, чиновника, чије је материјално стање такође у тешком положају. Није ни данас мали број наших другова, особито сиромашних националиста који морају да се баве свим могућим пословима, како би се на неки начин прехранили и заштедели нешто новца – у колико је то могуће – да би набавили макар и половне, папрено скупе уџбенике.
Оваквоме стању криви су не само они који су га омогућили својим нехајањем и неразумевањем за тешко стање студената него и комунисти који су се, захваљујући активној подршци једног дела професора дочепали мензи, домова, фондова, и који су као суверени господари свега тога с једне стране трошили народни новац за издајничку пропаганду, а с друге стране нису дозволили сиромашним националистима да се користе институцијама које су установљене за све сиромашне студенте.
На тај начин огроман број сиромашних студената који неће и којима је испод части да раде за једну туђинску и издајничку мисао као што је марксизам, злопати се без топлог, чистог и пристојног пребивалишта, јадан, го и бос, немогући да се посвети системском раду и учењу.
Наша је дужност и наше је право као родољуба да се боримо за побољшање материјалног положаја наших студената како би се они – ослобођени бриге за обезбеђење минимума своје егзистенције, и ослобођени експлоатисања када морају да купују страховито скупе уџбенике и плаћају високе таксе – несметано могли да посвете науци како за своје лично добро тако и за добро Отаџбине и народа, јер нашој земљи и народу нису потребни политикани, партизани и лењивци него радници, вредни, способни и образовани. Спремни, навикнути на ред и рад. Исто тако нам је дужност да одузмемо монопол старања и мучеништва за социјално добро од студената комуниста, којима је ово само парола и средство а који кроз тај монопол искоришћавају младиће, који необавештени долазе на универзитет.
Да би се побољшао социјални положај студената потребно је извести многе реформе. Ми ћемо овде углавном поменути све што би требало учинити, а други пут ћемо систематски обрадити поједине социјалне проблеме нашега студентства.
1. Треба што пре ОСНОВАТИ ШТАМПАРИЈУУ КОЈОЈ БИ СЕ ПО НАЈНИЖОЈ ЦЕНИ МОГЛИ ШТАМПАТИ УЏБЕНИЦИ. Штампарију треба да оснује сам Универзитет. Из штампарије треба да се сиромашним студентима дају уџбеници бесплатно, а осталим по приступачној цени.
2. Треба ОТКУПИТИ (УНИВЕРЗИТЕТ ИЛИ ДРЖАВА) ДОСАДАШЊЕ УЏБЕНИКЕ од професора који су их до сада написали. И та би мера допринела ослобођењу студената од експлоатације.
3. ПРИСИЛИТИ НАСТАВНИКЕ, ЗА ЧИЈЕ ПРЕДМЕТЕ НЕМА ДОМАЋИХ УЏБЕНИКА ДА ИХ НАПИШУ, иначе, ако не буду хтели или могли, одузети им катедру.
4. ОСНОВАТИ ШТО ВИШЕ ЧИСТО СТУДЕНТСКИХ БИБЛИОТЕКА И ЧИТАОНИЦА које су неопходне за стручно образовање студената.
5. ОСНОВАТИ ПРАВА СТРУЧНА СТУДЕНТСКА УДРУЖЕЊА ПОД ВОЂСТВОМ НАСТАВНИКА КАО ДОПУНУ СЕМИНАРИЈА, А ДОСАДАШЊА УКИНУТИ, јер не служе ни за што друго до за комунистичку пропаганду и слободно агитовање, неометано од власти.
6. УСПОСТАВИТИ СЛОБОДУ НАУКЕ И ПРАВУ АУТОНОМИЈУ УНИВЕРЗИТЕТА, јер само тако ће се омогућити напредак науке и стручно образовање студената. У ту сврху забранити штрајкове, који ометају континуитет у раду и спречавају рад на науци, а уз то су и неакадемско средство борбе. Санкција за повреду слободе науке и аутономије требало би да буде онемогућавање студирања на домаћим универзитетима за студенте, а за професоре одузимање катедре.
7. УВЕСТИ РЕД И МИР НА УНИВЕРЗИТЕТУ, ЈЕР САМО ОНИ ОМОГУЋАВАЈУ НЕСМЕТАНО ОБРАЗОВАЊЕ СТУДЕНТИМА. У ову сврху укинути нелегални Акциони одбор стручних студентских удружења, који је главни иницијатор нереда, штрајкова и туче на Универзитету. Чланове овог требало би за досадашњи њихов рад казнити удаљавањем са Универзитета за свагда. Ради увођења мира и реда требало би забранити и растурање и продају разних забрањених комунистичких едиција која се слободно продају и растурају на универзитету. За прекршиваче предвидети горе поменуте казне.
8. ОМОГУТИТИ СВИМА СТУДЕНТИМА А НЕ, КАО ШТО СЕ ДО САДА РАДИЛО САМО КОМУНИСТИМА, ДА СЕ ХРАНЕ У ЦЕНТРАЛНОЈ СТУДЕНТСКОЈ МЕНЗИ БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА. У ту сврху увести ред у мензи под најстрожим надзором универзитетских власти. Јер мензе служе за исхрану студентима а не као штаб за пропаганду помоћу зидних новина, мегафона, разних слика комунистичких бораца и других, што је до сада био обичај.
9. ПОДИЋИ ШТО ПРЕ НОВЕ ПОТРЕБНЕ УНИВЕРЗИТЕТСКЕ ЗГРАДЕ И ДОВРШИТИ ШТО ПРЕ ОНЕ КОЈЕ СЕ ЗИДАЈУ.
10. ШТО ПРЕ НАЗИДАТИ НОВИ СТУДЕНТСКИ ДОМ КОЈИ ЈЕ У ПРОЈЕКТУ, јер тиме ће се у многоме олакшати социално стање сиромашних студената. Наравно, он треба да служи само сиромашним студентима и то бесплатно, а уколико буде остало празних места, он може послужити и другим студентима уз ниску цену. Овај дом треба да служи свима сиромашним студентима – исправним националистима, али, да би се омогућио у њему мир, ред и рад, треба прописати такву уредбу за овај дом, да сваки онај ко покуша да га искористи за своје сумњиве сврхе или покуша да терорише остале, било на који начин, сместа буде удаљен и из дома и са Универзитета за свагда.
11. ДА СЕ ПОДИГНЕ НЕКОЛИКО СТУДЕНТСКИХ САНАТОРИЈУМА ЗА ТУБЕРКУЛОЗНЕ СТУДЕНТЕ КАО И НЕКОЛИКО ЧИСТО СТУДЕНТСКИХ ОПОРАВИЛИШТА ЗА ОСТАЛЕ. Овим би се умногоме подигло здравствено стање студената. Лечење и опоравак да буду потпуно бесплатни за све студенте.
12. УКИНУТИ УПИСНИНУ, СМАЊИТИ ТАКСЕ ЗА ИСПИТЕ, СЕМИНАРЕ И ВЕЖБЕ. СМАЊИТИ СЕМЕСТРАЛНУ ШКОЛАРИНУ, А ДА СЕ ИСТЕ ОСЛОБОДЕ ОНИ КОЈИ ПЛАЋАЈУ МАЛУ ПОРЕЗУ. Треба завести прогресивну школарину али с тим, да се поведе рачуна о броју неопскрбљених чланова породице сваког појединог студента.
13. ДАТИ СТУДЕНТИМА ПОВЛАСТИЦЕ НА ПРЕВОЗНИМ СРЕДСТВИМА У ДОБА ДАНА КАДА ИДУ НА ПРЕДАВАЊА. ДАТИ СТУДЕНТИМА 75 % ПОПУСТА НА СВИМ ДРЖАВНИМ ЖЕЛЕЗНИЦАМА.
14. ОСНОВАТИ О ДРЖАВНОМ ИЛИ УНИВЕРЗИТЕТСКОМ ТРОШКУ ЗАДРУГЕ ЗА СНАБДЕВАЊЕ СТУДЕНАТА ОДЕЛОМ И ОБУЋОМ. У ОВИМ ЗАДРУГАМА СТУДЕНТИ БИ СЕ СНАБДЕВАЛИ ОДЕЛОМ И ОБУЋОМ ДОБИЈЕНОМ НА КРЕДИТ БЕЗ ИКАКВОГ ИНТЕРЕСА.
15. ОСНОВАТИ О ДРЖАВНОМ ИЛИ УНИВЕРЗИТЕТСКОМ ТРОШКУ ЗАДРУГЕ ЗА СНАБДЕВАЊЕ СВРШЕНИХ СТУДЕНАТА ПОТРЕБНИМ СРЕДСТВИМА ЗА САМОСТАЛАН РАД (ово би било од огромне користи младим лекарима, инжињерима итд.) Да би се поправило социално стање студената и да би они на тај начин и сами могли корисно да послуже народу, Отаџбини и себи, потребно је све горе наведено извршити до последње тачке. Само тако радећи може се олакшати материјални положај наших студената а у исто време, то је најбољи начин за сузбијање марксизма на универзитету, јер ће се тиме комунистима избити из руке једно оружје којим су они заводили и задобијали студентске масе злоупотребљавајући их доцније за своје противнародне и издајничке циљеве.
Борећи се за горе наведено, ми ћемо се најбоље одужити свом Народу и Отаџбини. И само тако.
Једино национализам, прави и искрени, потекао из убеђења, може да се супротстави са успехом кобном јевреј ском комунистичком отрову. Зато национални студенти дају своје предлоге за спречавање ширења марксизма уопште, а посебно на Београдском универзитету. Они су у овоме:
а) Укидање "стручних", "културних", "економских" удружења на Београдском универзитету.
б) Да се као универзитетско удружење призна само ПОТПОРНО, али да његове просторије буду ван универзитетских зграда.
в) Што брже подизање још једног студентског дома, у којем треба обратити пажњу на статут, а појачати власт, ауторитет и одговорност управника.
г) У свима мензама власт и управу одузети студентима; забранити зидне новине и говоре кроз мегафон, дискусије, и зборове који немају везе са студентским питањима.
д) Смањивање такса, или њихово укидање, али с тим, да богатији елементи – према своме финансијском положају – сносе веће терете.
ђ) Побољшати опште социјално стање студената: омогућити им лечење у санаторијумима, дати повластице на железницама, трамвајима, биоскопима, позориштима и тд.
е) Казнити чланове досадашњег Акционог одбора стручних удружења, који је као нелегална организација највише допринео проширењу комунизма међу омладином и рушењу угледа земље, универзитета и студентске части. Поред удаљавања са универзитета они треба да одговарају и кривично.
ж) Дозволити интервенцију власти у универзитетским зградама, када су у њима угрожени живот, интегритет личности и безбедност свих који се у њима налазе.
з) Одузети катедру свима професорима јеврејима, комунистима и масонима и извести их на суд за кривице против части и безбедности државе и народа.
Ето, то је у главним цртама програм националних студената на Београдском универзитету.
ЗАКЉУЧАК
Овим смо приказали нашој јавности и студентима, као и онима који тек сад, право из гимназијских клупа, долазе на универзитет, деловање и разорни рад Комунистичке интернационале оваплоћене јеврејском мишљу Карла Мордохаја Маркса, здружене на нашем универзитету са свима онима чији су претци побеђени херојском борбом нашег народа кроз векове.
Приказали смо раздобље од 11 година на Београдском универзитету; раздобље које показује да подли непријатељ нашег народа не мирује, раздобље које показује да ће све тековине које је наш народ стекао надчовечанским патњама, мучеништвима, крвљу, сузама и брдима костију, бити уништене ако се целокупна свесна народна омладине не врати на часни и херојски пут својих предака. Раздобље које показује колико је снажна завера против нашег народа на Београдском унивезитету, завера коју су умесили кобни јеврејски прсти; раздобље које најбоље показује како су наш народ и његова омладина наивни и широкогруди те лако падају у замке и клопке јеврејске.
Изнели смо и главне црте социалног и националног програма националних студената, који најбоље показује да је национализам испуњен садржином, снажном, здравом и реалном. Показали смо, такође, кроз какве су недаће прошли национални студенти борећи се за свој народ, Отаџбину, и народне светиње без обзира и без осврта на то што им је крв толико пута залила ауле, степеништа, слушаонице и одаје београдских факултета.
Остаје само још да позовемо све свесне и поштене студенте да се удруже и окупе око оне групе студената која је до сада највише жртава дала, која је до сада највећи отпор пружила организованој противнародној завери на нашем универзитету.
Позивамо их овим да се окупе око ЗБОРАША. Позивамо и све оне добронамерне који су до сада били заслепљени мефистофелским лажима и сатанским триковима јеврејско-комунистичке банде на Београдском универзитету, јер ћемо уједињени лакше изаћи са њом на крај, а за добро и срећу нашег народа и Отаџбине.






ДОДАТАК
писан после народно-државног слома септембра 1941.

ДОКУМЕНТИ
КОМУНИЗАМ НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ 1929 – 1946.
Када је у јесен 1940 године требало да издамо овај приказ комунистичког делања на Београдском универзитету, настало је страховито гоњење Збора, које је извела масонско-комунистичка клика у нашој земљи на челу са министрима Михаилом Константиновићем, Бранком Чубриловићем и Срђаном Будисављевићем, уз одобравање владе Драгише Цветковића. Тако ова књижица није могла да се растури баш у време када је била најпотребнија и када је нашој средини требало да се отворе очи.
Колико је то време било критично по наш народ и државу показали су догађаји, показао је рат и неславна пропаст до којих су довели баш ти исти масони и комунисти, који су прогоном Збора и Збораша били постигли високи степен слободе у своме разорном делању, јер иначе нигде нису наилазили на организовани отпор. Зато нам је жеља да у овоме додатку прикажемо сада, после катастрофе и то раздобље.
Показали смо напред у коликој је мери Београдски универзитет био једно од главних средишта комунистичке пропаганде у Југославиј и. По признању гласила ИИИ Интернационале он је омогућио, боље речено његова аутономија, да је поново успостављена комунистичка партија на терену, која је била разбијена после "Обзнане" пок. Драшковића. Отуда је потпуно разумљиво због чега су комунисти годинама љубоморно чували слободу своје акције на Универзитету. Ради тога комунисти нису презали ни од физичког терора, којим су хтели да униште и застраше своје противнике. Овај терор каткад се извргавао у право масакрирање националних студената и бивао је у толико жешћи и суровији у колико је опасност по слободу комунистичког деловања на Универзитету била већа, уколико су националисти били многобројнији и индивидуално или колективно интелектуално јачи од својих црвених противника. Тако је то било и раније, а нарочито почетком ове школске 1940./41. године, када су комунисти осетили врло велики прилив на Универзитет младих студената прве године, исправно национално васпитаних. Зато су почели са терором још док предавања нису ни почела на појединим факултетима.
Први њихов физички напад одиграо се почетком септембра 1940. год. на Техничком факултету. Тада је 20 студената комуниста, са Јеврејином Јаковом Алмулијем на челу, напало Збораша студента технике Лазаревића, и то баш у моменту када је ишао да брани свој дипломски рад, у циљу да тиме обесхрабре младе националисте "бруцоше".
После овог напад који није постигао свој циљ (застрашивање), комунисти су прибегли и другој врсти терора. Претњом и отвореним насиљем приморавали су младе студенте Збораше, да скидају своје националистичке значке. Ко није хтео да то учини физички је нападан и значка му силом кидана. У овом "херојском" послу истакао се нарочито бивши претседник Централног удружења студената технике (ЦУСТ) комуниста студент Ивковић, који је нарочито био агресиван према студенткињама.
Али, комунисти се нису задржавали само на овоме. Они су по факултетима почели да врше самовољне претресе свих студената који не припадају њима, а које су сматрали као активне противнике комунистичке пропаганде на Универзитету. Све ово доводило је до сукоба који су постајали током времена све жешћи, тако да је најзад морало да дође и до разрачунавања читавих група студената.
Тако је дошло и до сукоба на Медицинском факултету 22. октобра 1940. увече. Тога дана требало је да се одрже прва предавања на томе факултету. Комунисти су увек до сада обичавали да приликом првих предавања пре самих професора одрже импровизована предавања студентима прве године, која су имала за циљ чисту комунистичку пропаганду. Тако су хтели да одрже ова предавања, а уз њих и протестни митинг против уредбе о студентима јеврејима, увече 22. октобра пред студентима прве године медицине, ветерине и фармације. У ту сврху дошла је у амфитеатар Медиц. факултета и једна група од преко 50 студената, старијих годишта већином, са свих осталих факултета и то опробаних комунистичких агитатора. Млади студенти су у миру саслушали говоре комунистичких агитатора, али после њих дигао се и један националиста да говори. Он се одмах оборио на комунистичку пропаганду. Млади студенти су живо одобрили његове речи, док је неколицина комуниста пошавши на говорника почело да виче: "доле фашисти! Уа" и тд. Међутим, ови су били брзо умирени и удаљени из амфитеатра, а огроман део студената прве године остао је у амфитеатру одобравајући бурно речи националиста.
Овај догађај који је био први колективни фиаско студената комуниста на Београдском универзитету 1940. год., комунисти нису могли да забораве, и већ сутра-дан, 23. октобра пре подне, комунисти су мобилисали, прикупили и физички напали појединце студенте националисте на Медицинском, Шумарском, Философском и Техничком факултету. Тога дана тешко је повређено седам студената националиста, већином Збораша. Ово премлаћивање је у појединим случајевима достигло ступањ масакрирања. Секретару "Словенског југа" комунисти су разбили наочаре на лицу тако да је настала опасност да потпуно обневиди. Студенту Зборашу комунисти су на Медицинском факултету шипком разбили главу, испребијали га, газили и изболи камом. Ту су још једном националисти разбили главу, а још двојицу су тешко испребијали. На Шумарском факултету су такође разбили главу једном националном студенту, а још неколицину теже повредили. На Филозофском факултету пребили су комунисти двојицу националиста. На техничком факултету су такође теже повредили једног националисту Црногорца, а неколицину су избацили из сале за предавања баш у моменту када је наставник улазио. Тога дана, већ је поменути студент Ивковић напао једну студенткињу националисткињу.
Повређени националисти су се жалили Ректорату и Министарству просвете као и Управи града Београда. У Управи је одговорено да не могу ништа да учине јер постоји аутономија, господин Ректор није хтео да прими повређене националисте који су то тражили, а на питање Министарства просвете – шта се дешава на факултетима – одговорио је: "на Универзитету је ред и мир".
Пошто националисти нису могли да добију никакву заштиту од државних власти "јер постоји аутономија Универзитета", пошто им заштиту није пружила ни универзитетска власт, они су се решили да оду на поједине факултете и да тамо пре свега својим бројем демонстрирају и покажу комунистима своју снагу не би ли их то натерало да дођу к себи, а затим зато су имали намеру да похватају главне иницијаторе терора на Универзитету, да их казне и да им запрете и тежим репресалијама уколико би и даље долазило до премлаћивања националиста.
По подне око 17 часова упутила се група око 250 националиста, скоро све "Збораша" студената, најпре на Технички факултет. При самом улазу дошло је до сукоба са комунистичком стражом од око 30 студената комуниста, који су се боксерима и палицама успротивили уласку студената националиста у факултет. Међутим, ова група је била убрзо разбијена и националисти студенти су ушли у факултет где су се сукобили са главнином студената комуниста. Дошло је до борбе (опет боксерима и палицама) у којој је нешто преко стотину комуниста брзо потиснуто, што на последњи спрат Техничког факултета, што у подруме истог. При расчишћавању подрума, комунисти су, видећи да су потпуно изгубили битку, почели употребљавати ватрено оружје. Националисти, видећи то, у одбрани су такође употребили ватрено оружје. Приликом ове борбе комунисти су гађали војничким карабином. Најзад подрум је био рашчишћен, али већи део комуниста је избегао кроз једна споредна врата. У то време, после скоро целог сата борбе, комунисти су кроз један споредан улаз добили појачања која су се споредним степеницама попела на последњи спрат. У овој групи националисти су приметили велики број нестудената. Ова комунистичка појачања уз садејство револвера, кише цигала и камења, махом из научне збирке материјала, учинила су јуриш на националисте на нижем спрату и аули, али су била одбијена. После овога комунисти су се повукли сасвим горе и на брзу руку створили барикаду на степеницама при врху, употребљавајући за то намештај Универзитета, клупе, столице и друго. Одатле су комунисти пуцали на националисте из револвера и гађали каменицама и деловима намештаја. У међувремену, у тренутку овог јуриша од стране комунистичких појачања и националистичког против-напада којим су враћени комунисти, дешава се и напад са улице на факултет од стране студената и радника комуниста. И овај напад на улазна врата факултета националисти су успешно одбили. Ускоро, немајући шта више да чине на факултету, пошто је добар број комуниста криваца за ранији физички терор добио своје, националисти су изашли са факултета уз родољубиве поклике. При изласку, поједине групе радника и студената комуниста хтеле су да им препрече пут али су их националисти брзо и лако разбили. И тада је дошло до пуцњаве опет иницијативом комуниста.
Тако су се завршили крвави догађаји од 23. октобра на Техничком факултету.
Противници националиста, а особито Збораша, издали су више летака нападајући ове. Тако, студенти демократи социјалисте, некадашњи чланови комунистичке спреге "Уједињене студентске омладине", издају заједно два летка од којих у једном ("Саопштење студентима београдског универзитета и јавности!") кажу између осталог и ово: "У самом Универзитету, користећи реакционарне шестојануарске одредбе о студентским удружењима, комунисти су присвојили себи монопол сваког политичког рада...
"..... двадесет и другог овог месеца, група Љотићеваца насрнула је на Медицински факултет и у амфитеатру студената прве године приредила неколико бедних манифестационих сцена. Потом су комунисти одговорили идућег дана својим инквизиторским поступком, нападом на појединце и премлаћивањем истих".....
Дакле, демократи и социјалисти, којима су одребе о студентским удружењима биле добре док је постојала фамозна "Уједињена студентска омладина" називају певање химне и других родољубивих песама, "бедним манифестационим сценама". Поред тога, они, који су углавном и омогућили камуфлажу и рад комуниста, усуђују се да помињу "инквизиторски поступак комуниста", а док су били у "Уједињеној студентској омладини" одобравали су сличне поступке и ћутке прелазили преко њих, па чак их отворено бранили.
Студенти комунисти, који четири дана нису смели да се појаве, издали су доцније 4 летка један за другим. Карактеристика ових летака је, пре свега, основно неслагање са другима, а затим, потпуна извитопиреност догађаја на факултету, а нарочито правдање пораза који су на сваки начин покушавали да претворе чак – у победу. На то, студенти Збораши су издали ове летке:
Први летак:
22. и 23. октобар 1940. г. на Београдском Универзитету
Објављено је да је Београдски универзитет затворен.
Разлог томе није објављен.
Зато ЗБОРАШКА ОМЛАДИНА сматра за дужност да догађаје изложи, објасни и да поруку за своју будућност.
Од 1931. до 1940. године Универзитет у Београду је живео под КОМУНИСТИЧКИМ ЗНАКОМ И ТЕРОРОМ.
На универзитету је било слободе само за марксисте и њихове слепе саучеснике дотле, док су им ови били потребни.
За сваког студента и студенткињу који су били верни народном и националном духу, слободе није било.
Зборашка омладина којој је гесло, - гесло наше заставе, "С вером у Бога....", снажна својим духом, чврстом организацијом и бројем – одлучила је да у овој ГОДИНИ ОДЛУКЕ поврати слободу на Београдском универзитету и да комунистички терор сломи својим јунаштвом.
У том циљу, када су комунисти под предвођењем својих јеврејских вођа АЛМУЛИЈА, КОРНХАУЗЕРОВЕ, ЦИЛЕРА, сазвали збор бруцоша, студената прве године, да их уведу у своје редове, Зборашка Омладина је и сама дошла у физиолошки амфитеатар Медицинског факултета, па је један од њених претставника устао да позове окупљене да буду верни своме народном и националном духу, и да се чувају туђих, сумњивих интернационалних доктрина и утопија. И док је већина младих клицала одушевљено, комунисти су запрепашћени овим неочекиваним обртом, прешли у физички напад, мислећи да ће то збунити Зборашку Омладину. Показало се, међутим, да су збораши јачи, и комунисти су растерани А ДВОРАНА ФИЗИОЛОШКОГ ИНСТИТУТА, ПРВИ ПУТ ОД КАДА ПОСТОЈИ ИСПУНИЛА СЕ РОДОЉУБИВИМ ПОКЛИЦИМА И НАЦИОНАЛНИМ ПЕСМАМА.
Бесни, комунисти су се решили да пређу на репресалије. Не смејући да ударе прса у прса, они су сутра-дан, 23. октобра решили да појединачним хватањем и пребијањем Збораша и националиста, студената разних факултета, искале свој гнев за јучерашњи слом. Тако су тукли и садистички премлатили на Медицинском факултету МИРЧИЋА ЉУБИШУ, ПЕТРОВИЋА ЉУБОМИРА И СТЕФАНОВИЋА МИЛИВОЈА, на Техничком факултету ДРАГИЋА ДОБРОСЛАВА, а на Пољопривредном факултету КОЛАРЕВИЋА ЂОРЂА, све у току преподнева 23 октобра. Ова једновремена акција на свим факултетима увек и само према Зборашима и националистима, који нису никога напали, нити су имали оружја за одбрану и који су дошли на часове, показује се као унапред одлучена подла одмазда за оно што су комунисти, изненађени, доживели 22. октобра ове године. При овоме утврђено је да су у нападу на Збораше учествовали и нестуденти, радници доведени у помоћ, а наоружани до зуба.
ЗА СВЕ ТО ВРЕМЕ УНИВЕРЗИТЕТСКЕ ВЛАСТИ СУ СЕ, КАО И УВЕК, ДРЖАЛЕ ПОТПУНО ПАСИВНО. НИКАКВА ЗАШТИТА НАПАДНУТИМА НИЈЕ БИЛА ПРУЖЕНА, ЧАК НИ МОРАЛНА. НАПРОТИВ, РАЊЕНИ И ИЗМРЦВАРЕНИ ЗБОРАШИ БИЛУ СУ ОД ПРОФЕСОРА УНИВЕРЗИТЕТА ПРЕТРЕСАНИ, ПОД ОПТУЖБОМ КОМУНИСТА, ДОК СУ ЊИХОВИ ЏЕЛАТИ ОСТАВЉАНИ НА МИРУ. УНИВЕРЗИТЕТСКЕ ВЛАСТИ СУ ПОВРЕЂЕНИМА И ЗЛОСТАВЉАНИМА ОДГОВАРАЛИ СЛЕГАЊЕМ РАМЕНА И ОДГОВОРОМ "ШТА ВАМ МОЖЕМО".
САМ РЕКТОР УНИВЕРЗИТЕТА, УПИТАН ИСТОГ ДАНА, 23. ОКТОБРА, ОКО ПОДНЕ, ТЕЛЕФОНОМ ОД СТРАНЕ НАДЛЕЖНЕ ДРЖАВНЕ ВЛАСТИ, ШТА СЕ ТО НА УНИВЕРЗИТЕТУ ДЕШАВА, ОДГОВОРИО ЈЕ ХЛАДНО: "НА УНИВЕРЗИТЕТУ ЈЕ СВЕ МИРНО".
САМА НАЈВИША ПРОСВЕТНА ВЛАСТ ЈЕ СМАТРАЛА ДА НЕ ТРЕБА НИ ДА ПРИМИ ЛАКШЕ ПОВРЕЂЕНЕ СТУДЕНТЕ, КОЈИ СУ ДОШЛИ ИСТОГ ДАНА ДА ЈОЈ СЕ ЖАЛЕ!
Полиција, којој су се обраћали за заштиту, одговорила им је да није надлежна, јер нападане штити Универзитет и АУТОНОМИЈА.
ШТА ДА РАДИ ЗБОРАШКА ОМЛАДИНА КОД ОВАКВОГ СТАЊА СТВАРИ?
- Да ли да погне главу пред терором марксистичких студената, који мисле да спрече похађање Универзитета па и само полагање испита Зборашима или пак, да се ухвати с њима у коштац и да извојује сама своју слободу?
То је било питање које је она имала да реши.
Оно се пред њу не би ни поставило ДА УНИВЕРЗИТЕТ ВЕЋ СКОРО 10 ГОДИНА НИЈЕ КОМУНИСТИЧКА ТВРЂАВА УСРЕД БЕОГРАДА.
Оно се пред њу не би ни поставило да су универзитетске власти биле на своме месту, да су са Универзитета прогнале сваког ко је насрнуо на туђу слободу, а не да годинама слежу пилатским раменима и перу руке пред јеврејским марксистичким терором, док је већина наставника, са масонским наочарима на носу, благонаклоно гледала како комунистичка змија расте и добија моћ аждаје.
Оно се пред њу не би поставило, да су разни режими који су се смењивали на државној управи, имали храбрости да проблем узму у своје руке, а не да пусте да аутономија постане "изговор за спровођење и јачање комунистичке тврђаве која се ево већ 10 година изграђивала на универзитету.
Али, комунисти су завладали. Помагале су их разне демократско-партизанске и "слободарске" студентске организације докле су били нејаки. А када су ојачали, они су одгурнули своје слуге саучеснике, онако као што је то учинила Совјетија са Енглеском и Француском у Москви, - и баш у то време, када је направила споразум са Немачком.
Универзитетске власти су "нагињале на лево", јер је то "модерно", савремено, напредно и гледале мирно сваки напад комуниста на све што је национално, а нарочито на Збораше.
Режими су се кисело смејали на то али нису имали храбрости да виде шта се то крије под именом аутономије на Београдском Универзитету.
Пошто нико други није вршио дужност, Збораши су морали вршити своју.
Зато је Зборашка Омладина била приморана да покаже да је нико, па ни комунисти, ни пилатски став универзитетских власти и Ректора, ни небрига и слепило режима, да је нико неће нагнати да савије главу, да се одрекне својих националних идеала и своје слободе.
Отуда је део универзитетске Зборашке Омладине ушао на Технички факултет 23. октобра око 17 часова, у намери да потражи и казни главне комунистичке вође и њихове послушнике, за масакрирање које су извршили над усамљеним 3борашима тога јутра.
У сукобима који су настали, Збораши су нашли и неколико студенткиња комунисткиња. Иако су ове у случајевима напада на Збораше биле горе од студената комуниста, па се њихов поступак и хистерични насртаји не могу уопште нормалним женским особинама назвати, Збораши су их са највећом могућном пажњом из сукоба уклонили, да не би повредили свој људски став.
Разуме се да се тако "пажљиво" није поступало са осталим комунистима. Збораши су зато и дошли да онима који се Бога не боје покажу, да је сила зато ту да шуше буду у ред дотеране оним чега се једино боје: БАТИНОМ.
Комунистима је међутим, дошла помоћ са других факултета и они су споредним улицама успели да избију на други спрат Техничког факултета. Ту су продрли до збирки грађевинског материјала, покупили га, и отпочели одозго да засипају Збораше, док су други комунисти, затворени у машинском музеју и УСМЕТ-у пуцали из револвера и карабина. Тада су и Збораши употребили револвере и остали победници.
Тек онда када су Збораши постали јачи, појавио се Ректор и позвао их на дисциплину, - називајући их "дивљацима".
Појавио се онај Ректор, који је тога истога дана око подне ОБАВЕСТИО ЛАЖНО власт, да је на Универзитету све мирно.
Појавио се онај Ректор који се тога јутра није смилостивио ни узрујавао када је видео унакажена и осакаћена лица својих студената Збораша, које су ногама – оборивши их на земљу – комунисти газили и боли камама.
Појавио се онај Ректор који није нашао реч осуде за све што су пред његовима очима радили комунисти: пустошење музеја и збирки, ломљење столова и столица.
Прошао је добро. Презрив поглед и понека љута реч ошинули су га по лицу, али ипак је прошао добро, јер није имао посла са дивљацима – комунистима, већ са Зборашима.
Збораши су потом напустили Технички факултет испрашивши пред факултетом групу комуниста, која је покушала да им препречи пут.
Тако су текли догађаји 22. и 23. октобра.

* * *

Зборашкој омладини је до рада и науке. Зато јој је драга и аутономија Универзитета.
Али, никако не може да разуме да аутономија буде искоришћена од стране комуниста за то, да усред престонице ови изграде своју бољшевичку тврђаву и да одатле припремају свој бољшевички преврат, и пропаст државе и народа.
Најмање је разумљиво да то трпи државна власт и Универзитет.
Али државна власт и Универзитет могу како год хоће. Зборашка омладина се не може мешати у њихов делокруг. Међутим у своме долокругу, у тој аутономији, она тражи слободу и за себе.
Она тражи да слободно сме да дође на предавање и испите, - а не да буде зато изложена терору, злостављању и масакрирању. Она тражи да равноправно може и сама учестовати у студентском животу.
Ко јој стане на пут тај ће имати да рачуна са њеном несаломљивом упорношћу и јунаштвом.
Ко се усуди да јој ту слободу порекне или онемогући, тај се игра својим животом.
ЕТО НАШЕ ЗБОРАШКЕ ПОРУКЕ!
СТУДЕНТСКА ЗБОРАШКА ОМЛАДИНА

Други Зборашки летак:

СВИМА ПРАВИМ РОДОЉУБИМА, НЕОБАВЕШТЕНОЈ ЈАВНОСТИ!
Догађаји на Техничком факултету заинтересовали су нашу јавност у великој мери. Тим пре што су са разних страна поврвели многи да тендециозно даду "истинит" приказ догађаја и узрока који су их изазвали, а што власт универзитетска и државна нису дале објашњење о догађајима, ма да су и једна и друга позване да то учине. Зато није ни чудо што у недостатку званичног приказа колају летци невероватне садржине као и изјаве "очевидаца", а све у циљу да се јавности баци прашина у очи неверним и тендециозним приказивањем догађаја.
Није ли Лењин у своје време рекао: "Лаж, клевета, нападање су дозвољена средства у светој борби револуције", што ју комунисти, његови следбеници, издашно употребљавају за остварење својих мрачних циљева.
Ми, студенти Збораши, пружили смо већ јавности, у једном свом летку, приказ и позадину нежељених догађаја на Техничком факултету. Овде ћемо да се осврнемо само на неколико комунистичких летака о овом догађају. Скоро је и непотребно да подвлачимо неистинитост и лаж која се преноси из реда у ред у овим летцима, али, будући да је наша јавност необавештена, и да је годинама на исти начин од комуниста подло лагана, морамо се задржати на извесним њиховим, ма да непромишљеним и глупим лажима.
Комунистима је много стало да унапред сугеришу читаоцу да поверује у њихове тврдње. Зато, знајући неистинитост и неубедљивост онога што излажу, још у почетку летка истичу: "ИСТИНА о догађајима на Б. универзитету" као и "Ово саопштење има сврху да прикаже ствари ТАКО КАКО СУ СЕ ОНЕ ДЕСИЛЕ". Чему иначе ово грубо подвлачење у самом почетку њиховог летка ако заиста говоре истину? У истом циљу они се обраћају и "СВОЈ ПОШТЕНОЈ ЈАВНОСТИ", желећи да тиме поласкају читаоца, како би им унапред, без резерве, све поверовао. Као да их јавност заиста поштена не познаје довољно већ толико година! Једна од ствари на којој комунисти такође инсистирају јесте тежња да се "ЗБОР" упрља, да му се подметне да је противнародан, издајнички. Да су његови студенти плаћеници. Да Збораши раде с Владом. Отуд оне глупе тврдње да је Влада Цветковић-Мачек-Корошец дала Зборашима оружје у руке. Отуд и оно дрско и нелогично набацивање да: "СВИ ОНИ сем тога уживају директну помоћ владе и њених министара". Да ли ту не мисле ови црвени шупљоглавци на нашег гонитеља Монсињора Корошца, на излапелог Мачека, на новог печеног богаташа Цветковића, на измећаре црвене Москве и слуге јеврејске Чубриловића и Константиновића, па Андреаса, Торбара, Смољана, Шутеја, те гуликоже сељака и радника?
Овде спада и подла тврдња да је у борби на Техничком факултету учествовао и самозвани "вођ студената", режимски националиста Омиљен Милић.
Да ли је потребно да оповргнемо и лажну тврдњу да су Збораши: "подносили професорима револвер под грло, разбијали врата и намештај студентских удружења, и дизали студентски новац?"
Позивамо Ректора и остале наставнике Техничког факултета да званично даду своју изјаву о томе: шта су чули и видели, којим су професорима подношени револвери под грло, ко је ломио намештај Универзитета, какав је то новац дигнут и ко га је дигао?
То све остављамо универзитетској власти, као најпозванијој, да званично објави (не разним јеврејско-комунистичким "очевидцима"), а ми се задовољавамо да изјавимо само једно: ЧАК НИ ЗЛОГЛАСНИ КОМУНИСТИЧКИ "УСМЕТ" НИЈЕ НИ ДИРНУТ и ако су га црвени "хероји" одмах по доласку Збораша "храбро" напустили. Што се тиче тврдње, да је ЗБОР противнародан и издајнички, можемо да кажемо само ово: сви поштени и свесни родољуби који познају мучну и јуначку борбу ЗБОРА за добро свога народа и своје Отаџбине, знају да то није истина. То знају и саме комунистичке интернационалне издајице ове земље и нашег мукотрпног народа, али им треба да по заповестима Јевреја, подлих експлоататора нашег вредног народа, овако гнусно лажу.
Да се ЗБОР бори за своју рођену груду (а не за Ебар и Гвадалахару) и за свој рођени народ, најбоље показују тешке жртве у крви и животима које су Збораши до сада поднели, а чији број, као што је јавности познато, није мали. Уосталом, набацивања јудео-комуниста исто су толико истинита као и она празна, лажна и нелогична излагања покварених састављача црвених летака као: "НЕКЕ су прислањали уза зид и СТРЕЉАЛИ ИХ у главу из непосредне близине" и да "Љотићевци имају посебна места и одаје за вежбе у пуцању револвера, бодењем ножем и друге припреме за професионалне убојице" и то нигде другде, него "У КАТОЛИЧКОЈ ЦРКВИ у Крунској улици". Ово њихово тврђење кад не би било јадно, заиста би било смешно.
Да ли је после свега овог потребно да оповргнемо и остале лажи као: "да су наши противници комунисти на Техничком Факултету били "голоруки" и да су нас "избацили" са факултета, нас наоружане. Сматрамо да то није чак потребно ни побијати, јер ово тврђење комуниста је чист АТЕНТАТ НА ЗДРАВ РАЗУМ. Уосталом, поменућемо и то да се ниједан њихов летак не слаже у погледу времена нашег "избацивања" са факултета.
Шта да кажемо на њихова глупа набацивања да смо плаћеници. Заиста, те јудео-комунистичке издајице никако не престају да епитете, који њима потпуно одговарају, пришивају другима. Они дабогме, не могу да појме да неко није нечији плаћеник. Њима, у њихов органичени мозак не иде да неко може бити поштен, да воли свој народ, да се за њега бори и жртвује, а да не буде за то плаћен. То је зато, јер они сами знају, да служећи интернационалној мисли издају свој рођени народ и да су такви још и плаћеници црвене Москве и светског јеврејства, којима и служе, па би зато хтели да и другоме набаце да је плаћеник. И све остале њихове тврдње су такође лишене сваког стварног и моралног основа. Много би нам места требало да све њихове лажи наводимо.
А зна наш народ шта јудео-масоно-комунце у овом конкретном случају боли. То је Уредба о школовању синова њихових послодаваца и вођа-Јевреја на Универзитету. То је уредба којом се праведно, ма да непотпуно, искључује разорни интернационални марксистички утицај на нашу самосвојну народну културу. Та уредба онемогућава одузимање хлеба синовима нашег народа од стране јеврејских експлоататора, тиме што се број уписаних студената Јевреја своди на верни бројни однос према нашем народу. Они се буне, јер је криво комунистима послодавцима, што не могу да шире своју разорну и противнародну делатност у пуној мери, помоћу које би могли да сачувају своје огромне капитале, опљачкане од нашег широкогрудог народа.
Сада дозволите нам, читаоци, да комунистима, тим подлим подметачима поручимо ово:
НЕЋЕМО ПРЕЗАТИ НИ ОД ЧЕГА ДА САТРЕМО КОМУНИЗАМ ЗА ДОБРО ОТАЏБИНЕ И НАРОДА. ТАКО НАМ БОГ ПОМОГАО.

Београд, новембра 1940.
СТУДЕНТИ ЗБОРА

Између 24. и 25. октобра, полиција је помоћу свога агента и члана "Словенског Југа" Бранка Поповића, који још приликом сукоба од 23. провоцирао националне студенте, инсценирала напад комуниста на Студентски дом. Дабоме, пошто напада није ни било, он је лако "одбијен". После овога је власт протурила верзију, а комунисти је прихватили, да су овај напад инсценирали Збораши.
Догађаји од 22. до 23. октобра имали су огромних последица по студентски живот. Настало је страховито гоњење студената Збораша од стране полиције и Цветковићеве владе. Само у Београду преко стотину их је затворено. Исто се дешава и у унутрашњости. Многи су кињени, мучени и тучени. Сама власт измишљала је свакојаке верзије поводом овог случаја. Најзад, пошто Збораше нису могли оптужити суду, ни као стране агенте, што им је на терет стављено, а пошто није било могуће доказати ни друге кривице (превратничка завера), Збораши су делом протерани, а делом упућени у концентрациони логор у Брус (који је од власти назван "принудни боравак"). Тамо су провели око три месеца и најзад су отерани у концентрационе логоре "радних батаљона", у Сребреницу, Ивањицу и Смед. Паланку. Последњи од Збораша пуштен је на слободу тек 1. априла 1941. У међувремену затварани су и прогањани и други Збораши, па је и "ЗБОР" био забрањен.
Главну улогу у прогањању националних студената, особито Збораша, одиграла је масонерија са својим чедом комунизмом. Главни иницијатори свега овога билу су комуно-масони, Чубриловић и Константиновић, као и остала масоно-јеврејска и англофилска клика. Исто тако, у међувремену је "без мотивације" забрањен рад и Антимарксистичком комитету у Београду, који је толико времена био трн у оку нашим комунистима и масонима, а чији су секретари и неколико чланова управе били Збораши.
Прогон студената националиста, особито Збораша, њихово хапшење и протеривање из Београда, обилно су искористили њихови непријатељи, а нарочито комунисти, који су, искоришћавали тежак положај Збораша, почели, мало по мало, да долазе к себи и да врше и даље неометани свој разорни рад. Овај рад се свео у последње време углавном, као и рад њихових бивших савезника демократа и социјалиста, на дивље и право хушкање на рат против Немачке. Прве је на то нагонила црвена Москва-Коминтерна и Јеврејство, а друге, опет Јеврејство и његови масонски центри у Лондону и Вашингтону. Тако је дошло и до судбоносног 27. марта 1941. Тога дана су они, који су јавно ширили у народу клевету да је ЗБОР хтео да изврши преврат – комунисти, масони, Јевреји, демократи и републиканци, извршили стварно насилним путем преврат у Југославији. Тако се догодило да је један "републиканац" постао чак Министар двора, а други, потпредседник владе.
Тога дана су, поред старих комуниста, Јевреја, масона, демократа и будала у влади, за оно што се дешавало под маском одушевљења за Краља, били највише криви њихови омладинци студенти: "демократи и социјалисти", "Српски културни клуб" и комунисти нарочито.
Тада су они исти (демократи и социјалисти), који су у напред поменутом летку писали: "....у овим тешким тренуцима када свако стање нереда може бити повод спољним силама да интервенишу под видом "завођења реда", Љотићевци иду ка томе да Југославија изгуби своју независност", ови исти, отворено су сада изазвали Немачку, вичући из свег грла: "Боље рат, него пакт" – "Доле Хитлер, доле Немачка" – "Живела велика енглеска демократија".
Тада су такође и комунисти, и то још већом дреком, просто урлали: "Боље рат, него пакт" – "Живео Совјетски Савез", носећи транспаренте "Савез с Русијом" – и "Пакт са Совјетима". Тада су сви заједно, и комунисти и Јевреји и демократи, заједнички демолирали Немачки саобраћајни биро, вређали немачког посланика и држали запаљиве говоре бацајући тешке увреде Немачкој и Хитлеру, поред познатог рада кобне владе Симовићевих трабаната. Ето, то деловање, особито студената комуниста довело је до садашње катастрофе и несреће по наш народ, а за рачун јеврејско-бољшевичке Москве и масонско-демократског Лондона. Тако су комунисти и масони на Београдском универзитету довршили своју плаћеничку издајничку улогу до краја. Међутим, Немачкој у ствари нису нашкодили многи, а осакатили су тешко и упропастили свој рођени народ.
Сада би имали још само да се запитамо шта су радили комунисти за време тзв. рата од 6. априла па до капитулације. Да ли су и на ратном попришту, у боју, били тако храбри и грлати, као када су њих 20-30 наваљивали на по једног националног студента или чак студенткињу, или као 27. марта, када су гурали земљу у рат? Да ли су јуначки "бранили земљу" и "границе", како су то, камуфлирајући се, исписивали на тробојкама, да би рат изазвали? Да ли су "до последњег" гинули у борби против њима тако омражених национал-социјалиста.?
Чињенице, многобројни сведоци, па и Ви, драги читаоци, могу нам посведочити да су наши комунисти, а први међу њима баш комунистички студенти и млађи интелектуалци, први бацили оружје, остављали старешине и потчињене и бежали, чак када немачке трупе нису биле на видику. Наши "мајчини ј унаци", "борци", попут "дивова са Ебра и Гвадалахаре" нису често хтели да доживе ни могућност да се погледају лице у лице са хитлеровим трупама.
Можете ли нам, драги читаоци, Ви барем навести кога од познатих својих познаника комуниста интелектуалаца, а нарочито студената, да је погинуо, да је рањен или бар заробљен у овоме рату који су они изазвали? А ако би се случајно и такав нашао, а тај је случај веома редак, сигурно је да је тај настрадао, не благодарећи своме храбром држању него залуталом куршуму, или авионској бомби. А ако је заробљен, то је свакако зато, што није имао времена да побегне.
А шта сад раде ти хучкаши на рат, ти "борци", сад када су натерали наш народ у несрећу? Ако се не крију камуфлирани у каквом буџаку, ако не шире лажне и алармантне вести, они се налазе по шумама, саботирају, и по свом "јуначком" рецепту намештају паклене машине, кваре путеве и пруге, пале жито, пљачкају и убијају из заседа оне који им сметају да овај народ за навек увале у пропаст.
Тако ти "народни студенти" гнусним делима својим опет доказују да немају ничег заједничког са овим народом, да су његови непријатељи као што су му то и њихови послодавци – Јевреји и њихова тврђава Совјетија – која се данас, Богу хвала, руши.

Srpski mit je bajka izatkana nitima od svile i zlata na razboju gorskih krilatica Vila. Obična pređa od kudelje osnova je tog čarobnog tkiva. Za ukras mu služe čudesne šare, koje samo nevidljive posestrime srpskih junaka znaju složiti i utkati u besmrtne, carskim vezovima optočene, pohvale narodnih izabranika. Sa sestrinskom ljubavlju Zagorkinja Vila plete vence od mirišljavog cveća iz srpskih dubrava i njima kiti narodne heroje kao večni ponos proste srpske duše.

Srpski narodni mit ne slavi toliko epske događaje, koliko epske ličnosti. U narodu mit se stvara iz najvišeg kulta prema tim ličnostima. Kosovski mit se ne može zamisliti bez Cara Lazara i Miloša Obilića. Upravo, kosovski boj je samo spoljni okvir, a legendarni likovi Lazara i Miloša su unutarnje jezgro kosovskog mita. Neodoljivom silom rasnog nagona ti se likovi održavaju u narodnom predanju kao živa slika bitnih osobina i istrajnosti srpskog plemena.

Narodni izbor mitskih ličnosti je od velikog značaja za narodnu psihologiju, jer heroji – sveci i junaci – pretstavljaju svi zajedno rasne idealne obrasce, koji naciji, dok god traje, treba da služe za ugled. Izobilje tih uzornih primera u našoj prišlosti potvrđuju slavna imena: Nemanja, Sv. Sava, Car Dušan, Kraljević Marko, Car Lazar, Miloš Obilić – među ljudima; Jevrosima Majka, Carica Milica, Majka Jugovića, Kosovka Devojka – među ženama. Naš srednjovekovni nacionalni mit razvijao se u znaku tih muških i ženskih heroja, čija je fizionimija, stvarna ili zamišljena, poznata svakom Srbinu. Najpopularniji su Sv. Sava i Car Lazar među svecima, Kraljević Marko i Miloš Obilić među junacima. Prva dvojica su oličenje urođenog rasnog idealizma; narod ih je priznao za svece, jer su obojica, svojim visoko etičkim shvatanjima čovečje uloge na zemlji i svojim ličnim primerom, potvrdili da samo duhovne vrednosti daju trajan smisao životu. Druga dvojica pretstavljaju ovaploćenu sintezu narodne borbene odlučnosti i rasne srčanosti; narod ih je proglasio za junake, jer su obojica – ispunjeni herojskim smislom života – prezirali smrt više nego čoveka, a nečovečnost više nego smrt. Sva četvorica su u očima srpskog naroda živi simvoli, ne toliko istoriske dovršene stvarnosti, koliko onih u vazdašnjoj narodnoj duši duboko ukorenjenih ideala. Ti se ideali zovu – plemenitost i viteštvo.

Narodna etika je temelj narodnog mita.

Istorija ostavlja mnogo dublje tragove u živoj narodnoj mašti nego u mrtvim zapisima letopisaca. I kao učiteljica života, istorija se neposredno napaja usmenim predanjima narodnog mita mnogo više nego pismenim izvorima istoriske učenosti. U tome i jeste tajna njene vaspitne i psihološke moći. Narodni mit je ogledalo narodne duše. U njemu je živi istoriski oblik narodnih tradicija. Ako njega nema, povesnica postaje umrtvljeni okvir ustajale prošlosti. Etničke vrednosti treba ceniti etičkim merilom. Po etičkom sadržaju nacionalnog mita treba suditi o kulturnoj sadržini narodne duše. I najrazvijenija civilizacija, bez duhovne kulture, bliska je varvarstvu. Kakav je narod, takav je i njegov nacionalni mit.

U ljudskoj povesnici svaki vek ima svoj mit, a svi vekovi zajedno čine opšti mit čovečanstva. I u istoriji pojedinih naroda svako razdoblje neosetno se pretvara u poseban mit, a iz kontinuiteta narodnih stremljenja i tradicija rađa se trajan narodni mit u kome jedinka raspoznaje sebe i rasu kojoj pripada. "Ako jedan narod, pri pregledanju svoje istorije i pri ispitivanju svoje volje za budućnost, ne nalazi između njih nikakvo jedinstvo, onda je on izgubljen i, kao narod, mrtav" – kaže A. Rozenberg u svojoj duboko-filozofskoj analizi nove evropske ideologije iz koje se ispreda "Mit XX veka".

Ipak, dok god jedan narod postoji, ne može se reći da je izgubljen, a još manje da je mrtav, jer duži ili kraći prekidi u njegovom nacionalnom mitu mogu biti posledice istoriskih slučajnosti, a ne kobni znaci rasne degeneracije. Ako jedan narod nije sasvim degenerisan, dovoljan je jedan snažan potres, kao spasonosan lek, pa da prekinuti mit ponovo zaveje narodnom dušom. Tako u jednom trenutku svoje istorije narod jedva raspoznaje onaj prvobitni samosvojni lik koji je ranije imao, to može značini da je u njegovom mitu nastao prekid, i dok god taj prekid traje, narod je – kao tikva bez korena – osuđen na učmalo i jalovo bitisanje. Takav trenutak u istoriji srpskog naroda prvi put je nastupio u dvadesetom veku i trajao je više od dvadeset godina.

Naš nacionalni mit počinje od Nemanjića, obuhvata srednjovekovni sjaj naše države do Kosova, naše robovanje sa podvizima uskoka i hajduka do kraja osamnaestog veka, zatim bunu na dahije sa ustancima Karađorđa i Miloša u devetnaestom veku, i naposletku Kumanovo i Kajmakčalan u dvadesetom veku. Tu nastaje prekid u srpskom narodnom mitu, a sa njim zamrlost i neplodnost u srpskom narodu. Dvadesetogodišnji period Jugoslavije, napuštanje srpskog imena i srpske zastave, izdajstvo srpske državne misli i raspadanje srpske narodne duše, vodviljski junaci od 27. marta, vlada narodne propasti, jugoslovenska ratna tragikomedija, bekstvo iz zemlje, jugoslovenska valda u Londonu – ni jedna od tih epizoda ne ulazi u srpski nacionalni mit, sve one – sva ta neverstva i izdajstva – pripadaju internacionalnoj mitologiji dvadesetog veka.

Bila je potrebna opšta narodna katastrofa te da se Srbi vrate mitu svojih pradedova i ponovo pođu putem koji je srpsko pleme od samog početka izabralo i u toku vekova svojom vlastitom kulturom obeležilo.

Posle svih beskorisnih žrtava mi se moramo prikloniti sudbini i nalaziti utehe u stoičkom mudrom shvatanju da je manji greh varati sebe nego varati druge. Setimo se stroge opomene Jevrosime Majke: "Bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu". Takvim materinskih moralnih pouka puno je u kosovskom mitu. One nisu nikada dvosmislene. Njihov smisao uvek je lako pogoditi. Pre naše nedavne propasti to je bilo utoliko lakše, što je naš međunarodni položaj bio tada takav da nismo morali ni varati sebe ni varati druge, ni gubiti glavu ni ogrešiti dušu. Nikome se pre toga nismo bili obavezali da ćemo za njega ratovati. I onda je za srpski narod bilo najrazumnije poslušati savet Majke Jevrosime – "Ni po babu ni po sričevima", tojest ostati neutralan i ni prema kome se ne ogrešiti... Ali je za svoje sebične svrhe farisejska propaganda iskoristila baš kosovski mit, tumačeći ga Srbima na svoj farisejski način. Zar "plemenitost i viteštvo" ne obavezuju više nego ikakav pakt? Zar se "čast" brani paktom, a ne ratom? Zar Kosovo ne nameće Srbinu dužnost da uvek i za svakoga gubi glavu, pa čak i za fariseje!... I oholi fariseji likovaše: "Nema rata bez Srbalja".

Kopati jamu drugome – odlika je farisejskog mita. Srpski je narod stradao, jer nije znao za tu razliku, za taj nepremostivi jaz, između svoga mita i mita svih onih fariseja koji su ga doveli do raspeća, pa i posle raspeća produžili da mrcvare njegovo telo i muče njegovu dušu, Na crnoj berzi bezdušne sebičnosti i njihovog bezobzirnog cinizma trguje se, kako kad zatreba, tuđim vrlinama i tuđom krvlju.

Tragedija je srpskog naroda što je onda, kada je najviše trebalo, imao najmanje političkom smisla i što nije uvideo da je njogov kosovki mit u istoriskoj protivrečnosti sa stvarnošću, tojest sa mitom svih onih naroda koji su ga na prevaru uvukli u ratnu pustolovinu. zar se kroz vekovni mit tih farisejskih naroda ne provlači, kao crna nit, njihov okoreli egoizam, njihov krajnji cinizam, njihova novčana korupcija, njihovo raspaljivanje mržnje među ljudima i sejanje nepoverenja među narodima...

Ono što čini snagu jednog naroda, može u izvesnim prilikama da postane izvor njegovih stradanja. I vrline, kao što su plemenitost i viteštvo, moraju se savlađivati razumom, kao i mane. U nesebičnosti drugih sebični narodi vide slabost i postaju bezobzirni. Lukavstvo i prevara zavladali su svetom. Tome se mora učiniti jrak. Ne sme se dopustiti da se cinizam zacari među narodima, da vrline pravednih budu podjarmljene porocima grešnih, da duh robuje materiji. Rađa se mit nove Evrope, mit dvadesetog veka, koji stavlja duh ispred materije, rad iznad zlata, socijalnu pravdu namesto klasne borbe, međunarodnu saradnju namesto ratova.

Evropa je matica kulture i nosilac civilizacije na zemljinoj kugli. Još od drevnih vremena ona i politički i duhovno vodi čovečanstvo. Ali tek u naše vreme saznanje Evrope o njenom sudbinskom jedinstvu postaje istoriska činjenica od presudnog budućeg značaja. Ono se javlja kao neminovna životna reakcija na sva moralna, intelektualna i fizička nasilja, koja su mračne sile doskora vršile nad evropskim narodima. Evropa se preporodila. Ona je danas svesna svoje duhovne vrednosti i rešena je da brani sve oblike života i kulture koje su njeni narodi izgradili na nacionalnim osnovama. Ona sada vodi odsudnu borbu protiv svih udruženih internacionala koje su, satirući duh i energiju evropskih naroda, smerale da unište dostojanstvo ljudske ličnosti i da sputaju tvoračku moć slobodnog čoveka i nacije. Iz ove borbe izaći će kao pobedioci i preživeće ovaj rat samo oni narodi, koji budu sve jače naglašavali svoju nacionalnu ličnost. Narodna volja za samoodržanjem mora biti nepokolebiva. Samo moralno snažni i duhovno krepki narodi moći će se održati u strahovitoj borbi sadašnjice. Ako je njihova nacionalna svest ispunjena verom u nesalomljivost njihove duhovne energije, onda će sve materijalne nezgode i krize biti za njih samo prolazno iskušenje. Degenerisane nacije osuđene su na propast. Njihova politička psihologija, zasnovana na nezdravim doktrinama i lažnim društvenim sofizmima a ne na zdravim afirmacijama narodnog bića i prirodnom nagonu samoodržanja, uvršćuje ih u bolesne narode, u narode bez korena, u ljudske skupine bez duhovne domovine. Postoje izvesni zakoni života koje ni jedno ljudsko društvo ne može da prekrši a da ne posrne. Život rasklimatane društvene zajednice pretvara se lako u mehanički proces atomskog raspadanja. Plutokratski kapitalistički individualizam i sovjetsko-proleterski komunizam dve su krajnosti koje se dodiruju. I u jednom i u drugom poretku životna sudbina ljudske jedinke svodi se na fatalnu funkciju inertne materije.

Novi evropski mit se idejno tek izgrađuje, a kod pojedinih velikih naroda on se eksperimentalno i ostvaruje. Njegov konačni oblik još se ne može utvrditi, ali se može nazreti. On će spasti evropsku kulturu a sa njom i čoveka i narod, ako samo bude u korenu uništio sva ona nehumana stremljenja lažnog filozofskog materijalizma, čiji je vrhunac dostignut u oba ekstremna društvena poretka. Evropska kultura je ponikla iz stare jelinsko-latinske civilizacije, krunisane i usavršene hrišćanskom etikom. Samo na tim temeljima ona se i dalje može univerzalno razvijati i pobedonosno širiti. Bez nje život Evrope gubi svoj najviši smisao i osuđen je na slepu pokornost fatalnim zakonima materijalne civilizacije.

Materijalistički mit u oba svoja oblika, plutokratskom i komunističkom, pretvara čoveka u čudovište, slobodu u ropstvo, civilizaciju u varvarstvo.

One ideje koje tek sada pobeđuju u Evropi, ušle su u naš kosovski mit još pre toliko stotina godina. I pre Kosova sva etička i idealna stremljenja srpskog naroda izviru iz rasnog spiritualističkog shvatanja života, iz sveopšteg narodnog verovanja u večnost duha i duše. Sve naše narodne umotvornine nose metafizički žig takvog gledanja na svet. I u novom mitu Evrope dvadesetog veka verovatno neće se naći ni jedna filozofska misao, ni jedna moralna istina, ni jedna društvena ili međunarodna težnja, kojoj ne bi u našoj narodnoj poeziji ili u našim narodnim poslovicama, odgovarala srodna aksioma ili podesna izreka.

Sa definicijama i osnovnim pojmovima duhovne kulture, srpski nacionalni mit je prečistio još u samom početku svoga rađanja. U dvadesetom veku on nema potrebe da išta idejno pozajmljuje iiz novog eropskog mita koji se tek sada rađa. Kod srpskog naroda je od pamtiveka ukorenjeno saznanje da su sva pitanja među ljudima – i socijalna i internacionalna – ustvari moralna pitanja, pitanja ljudske duše i ljudske savesti.

Najsvetliji primer toga saznanja krajem dvanaestog i početkom trinaestog veka nalazimo u životu i radu najstarijeg srpskog vladaoca Stevana Nemanje i njegovog najmlađeg sina Rastka.

U Domentianovoj pohvali Simeona i Save rečeno je, i za oca i za sina, da su "obojica istiniti apostoli podignuti istinitim Bogom na prosvećenje i na božanstveno naučenje zapadne strane" (Srbije), i da su obojica "nezalazna svetila misaonog Istoka, koji bogomisleno prosvećuju svoje zapadno otačastvo". Od svih ideala, kojima je položio temelj u srpskom narodu, Sveti Sava se naročito brinuo o društvenoj pravdi, krčeći neumorno najkraće i najpouzdanije puteve koji vode njenom ostvarenju. On je u svakoj prilici učio Srbe da je pravda osnova svega, i zalagao se – kao što njegov biograf Teodosije kaže – "neutrudivo za svakoga ko je nepravdu i skrb trpeo". Ta nesalomljiva volja Savina da pravda pobedi, najviše je doprinela buđenju i razvijanju pravne svesti kod srpskog naroda u srednjem veku, izražene ne samo u običajnom pravu nego i u pisanim srpskim zakonima, među kojima carsku krunu nosi Dušanov Zakonik. Ti svedoci naše srednjovekovne državotvorne sposobnosti i društvene naprednosti pokazuju koliko je bila filozofski visoka zamisao Svetog Save – toga smirenog minaha i mudrog mislioca iz Svete Gore – o državi kao nacionalno-kulturnoj zajednici.

Visoka politička i moralna svest starih srpskih vladalaca najvernije je ogledalo srpskog nacionalnog idealizma. Kako su Nemanjići shvatili i svoje vladalačke i čovečanske dužnosti svedoči naša narodna poezija. Njihov visoki ideal, njihova društvena delatnost, njihovi humani pojmovi izraženi su naročito jasno u narodnim stihovima posvećenim svečanoj izjavi Svetog Save – u toj večnoj opomeni srpskoj gospoštini- da njegov otac, Nemanja, nije istrođio svoje bogatstvo na raskoš i na uživanje, nego je – "dok je duši mesto uhvatio" – četiri sedmine svoga blaga potrošio – "gradeći mnoge zadužbine", a tri sedmine – "zidajući po kalu lakdrme i gradeći po vodam' ćuprije, dijeleći kljastu i slijepu".

Svetosavsko pravoslavlje je moralna podloga našeg nacionalnog mita. Na temeljima srpske narodne etike, hrišćanske nauke i grčko-vizantiskog bogoslovlja, Sveti Sava je ostvario srpsku nacionalno-versku sintezu i dao joj obeležje narodne duhovne kulture. Taj prvi srpski prosvetitelj i tvorac srpskog nacionalizma spojio je u narodnoj duši državu i crkvu, narod i veru, zemaljsko i nebesko. I od tada Srbin sve više i više uviđa da je ljudski život samo privremeno sredstvo u službi neke trajne idealne svrhe koja se ne određuje fizičkim postjanjem čoveka nego metafizičkim bićem vasione. Ali, iako život sam po sebi nije cilj, ne pretstavlja apsolutnu vrednost, on je ipak i kao sredstvo jedna opšta kosmička potreba, i njegova relativna vrednost zavisi od njegove upotrebe. I kada se na Kosovu postavlja pitanje za Srbina da li će se privoleti zemaljskom ili nebeskom carstvu, on se odlučuje za one transcendentne ideale koji premašuju zemaljski život, jer ukoliko se život više posvećuje tim idealima utoliko i njegova relativna vrednost postaje veća. Stoga i poslednju odluku Cara Lazara ne treba tumačiti kao potcenjivanje zemaljskog života, nego kao najviši izražaj srpskog narodnog idealizma.

Srbi su izgubili bitku na Kosovu ali su spasli viteštvo i plemenitost srpskog plemena. Iz poraza ponikla je slava besmrtnog junaštva i triumf narodnog večnog ideala. Na Kosovu je epski zapečaćeno političko jedinstvo srpskog naroda, a etički osveštana zajednica nacionalnog ideala koji od tada postaje npresušni izvor narodne životne energije i moralne veličine. Iz kosovskog poraza rodila se kumanovska pobeda. U pogledu duhovnom postoji nesumnjiva veza istoriske uzročnosti između ta dva događaja, iako u pogledu vremenskom pet vekova rastavljaju prvi istoriski trenutak od drugog, poraz od pobede, uzrok od posledice.

Zato i pored sve svoje tragedije, srpski narod treba i dalje da ostane veran svome kosovskom mitu, jer će ga on duhovno preporoditi. I taj preporođaj biće utoliko pouzdaniji i brži ukoliko srpski narod bude u stanju, ne toliko da pronikne u nove ideje evropskog mita dvadesetog veka, koliko da prozre u nepromenljivu suštinu farisejskog mita svih vekova.

Srpski narod ima svoju filozofiju, svoje poglede na život i svet, svoja shvatanja o Bogu i čoveku, o istini i pravdi, o mudrosti i poštenju i t.d. Njima su prožeta sva narodna predanja, sve narodne umotvorine, u njima je i glavna podloga srpskog narodnog mita. Upravo taj mit je njihov duhovni okvir. U taj živi okvir narodna duša je utisnula, kao svoj rasni žig, dva glavna osećaja, dva osnovna pojma, koji od iskoni prate sudbinu srpskog naroda.

Naše narodne poslovice ističu istinu kao najveće ljudsko blago, a laž kao najveće zlo iz koga se rađaju svi poroci. Ali, nikada čovek neće saznati svu istinu, jer "samo Bog sve zna". "Bog nikome dužan ne ostaje", jer on vidi sve. "Ko pravo zbori, Boga hvali", jer ugađa Bogu koji voli samo istinu. "Što je pravo i Bogu je drago", jer Bog je sušta pravednost i vrhunac dobrote. "Mirno srce Boga moli, a nemirno suze roni". Stoga "Bolje je sa mudrim plakati, nego sa ludim pevati", jer sa razumnim čovekom napredovaćeš možda i sporije, ali pouzdanije, dok sa nerazumnim, pa ma koliko ti trenutno on koristio, upašćeš naposletku u pustolovinu.

Radi razmišljanja naših političara i intelektualaca, navešćemo i ovu lakonsku popularnu izreku: "Luda pamet – pogibija". Zar taj mudri narodni aforizam ne šiba, kao bič, pustolove od 27. marta i "vladu narodne propasti"?

Istina – prava istina – je nedostižna, jer je apsolutna. Njeno carstvo je nebesko. Ona se ne dokazuje; u nju se veruje. Stavovi koje u nauci nazivamo aksiomima, samo su njeni bledi odblesci. Očiglednost je karakteristika naše zemaljske istine koja se dokazuje razumom. Ova relativna istina treba da nam postane očigledna da bismo u nju poverovali, kao što verujemo u aksiome od kojih polazimo u dokazivanju. U ovom zemaljskom životu čovek može samo da istražuje pravu, apsolutnu, istinu ali do nje nikada ne može da dođe. U tom duševnom nemiru leži glavni izvor obnavljanja njegove duhovne snage i napretka.

Drugi visoki izražaj srpske narodne mudrosti tiče se filozofske sadržine samog pojma o Bogu i o čoveku. U metafizici Bog je samo jedna ideja. U srpskom narodnom mitu Bog – Tvorac neba i zemlje, vrhovni sudija svih ljudskih dela i misli – je sila, jedina prava i apsolutna sila: "Sila je u Boga jedinoga". Najveća je opasnost za ljude kada oni zamišljaju da su neka sila, pa ma koliku vlast imali nad drugim ljudima: "Starija je Božja no careva".

Ništa od čoveka ne zavisi, sem kad pogodi ono što i Bog hoće: "Čovek nalaže a Bog raspolaže". Naš život i naša smrt su u Božijim rukama. Oni zavise od naše sudbe, koja ne zavisi od nas. Ali dobro i zlo su u našim rukama. Čovek, kao oruđe, ima određenu kospološku funkciju; ali kao moralno biće on je potpuno slobodan. Čovek nije uvek samo pasivan objekat, ništavan predmet u fatalnom vrtlogu kosmičkih pojava, zrno peska u moru, – on je ponekad i kativni subjekat, svemoćan činilac, koji veruje u svoju metafizičku slobodu i svoju tvoračku moć u svetu moralnih zbivanja, on je vrhovni gospodar svojih duševnih nemira, kao more svojih talasa, a njegove su želje i težnje kao zrna peska u uzburkanom moru.

Ostavljajući svakome svoju veru kao najprirodniju, srpski narodni mit smatra sve religije kao dobre, a među njima svetosavsko pravoslavlje kao najbolju.

U prošlom veku, posle prvog vaskrsa Srbije, zahvaljujući neumornim naporima Vuka Karadžića, pred Evropom se otkrio sav značaj srpskog narodnog mita. Prvi koji su ocenili njegovu kulturnu vrednost bili su najviši pretstavnici nemačkog duha toga vremena: Gete, Grim, Ranke i njihovi savremenici. Od tada srpske narodne umotvorine su prevođene na sve glavnije evropske jezike i dat je nov polet uskrsloj duši srpskog naroda. Kao onda, tako i sada, pogledi srpskog naroda upravljaju se velikom nemačkom narodu i među Srbima održava nada da će nosioci nacionalno-socijalističke misli prihvatiti i nastaviti plemenite tradicije svojih duhovnih preteča i u evropskoj zajednici, koja se stvara, priznati srpkom narodnom mitu onaj idejni i moralni rang koji zaslužuje. Za takav književni i filozofski poduhvat, koristan ne samo za nemački i srpski narod, nego i za celu Evropu, niko ne bi bio pozvaniji od pisca čuvenog dela o "Mitu XX veka", Alfreda Rozenberga.

Narodne umotvorine – a one čine srpski narodni mit – jesu kolektivno delo koje se moglo roditi samo kao proizvod zajedničkih narodnih stremljenja. Ona duboka filozofija, koja je u njima izražena, potiče iz samog naroda i nastavlja se u duhu naroda. Ona nije tvorevina jednog određenog mislioca i jednog prolaznog vremena. U njoj nije osveštano i konačno uobličeno iskustvo samo jednog pokoljenja i jednog veka, nego svih pokoljenja i svih vekova. I kao što je najveći umetnik u srpskoj prošlosti bio sam narod, tako će i u budućnosti najveći srpski filozof biti sam srpski narod. Sadašnjica će ostaviti neizgladive tragove, ne samo u istoriji nego i u mašti srpskog naroda. I ta sadašnjica – sudbinska veza između srpske prošlosti i budućnosti – služiće, i u najudaljenijim vremenima, srpskom kolektivnom geniju kao nepresušni izvor ne samo umetničkih nego i filozofskih nadahnuća.

Mi već sada možemo reći da ta narodna filozofija neće niada napustiti svoju iskonsku i osnovnu ideju vodilju. Ta ideja je u jednoj izreci, koju naš narod nikada ne zaboravlja, ni u časovima tuge, ni u časovima radosti. Ova srpska poslovica je, po mom mišljenju, najpunija sadržinom i najlepša oblikom: "U dobru se ne ponesi, a u zlu se ne poništi". Sujeta, oholost, farisejska gordost, jesu teški gresi. Ne treba nikada dići glavu, ali treba uvek očuvati svoje ljudsko dostojanstvo. Što god imaš više sreće i uspeha u životu, budi smireniji i skromniji; što god imaš više neprilika i nevolja, budi vedriji i bodriji.

Bog stavlja u iskušenje čvrstinu tvoga karaktera i jačinu tvoje volje. On ti već dolazi u pomoć... Srbine! Veruj uvek u Boga i nemoj nikada klonuti duhom. To je najveća istina koju je dokazao srpski narodni mit.